Više volim ruže, ljubavi moja, od otadžbine,
I draže su mi magnolije
Od slave i vrline.
Dogod me život ne umori, puštam
Da život kroz mene protiče,
A ja da se ne promenim.
Šta mari onaj kog se ništa više ne tiče
Što jedan gubi a drugi pobeđuje,
Ali, zora uvek sviće,
Ako se svake godine s prolećem
Pojavi novo lišće
A s jeseni nestaje?
A ostalo, sve ono što smrtnici
Životu pridodaju,
Čime mi dušu obogaćuje?
Ničim, sem željom za ravnodušnošću
I mlakim poverenjem
U čas koji izmiče.
Rikardo Reiš (Fernando Pesoa)