Ludost je činiti svakodnevne, obične i proste gestove, ako se može odmah nestati ili ponovo steći naivnost. Banalnost se mora prevazići svim sredstvima i ostvariti preobražaj, koji nije drugo do ispunjenje apsolutne izražajne snage. Rastužim se kad pomislim da ljudi prolaze jedni pored drugih, kada svoju sudbinu ostavljaju na cedilu i iscrpljuju se u površnosti. Zar se ne možemo svakog trenutka napregnuti da bismo pojačali svetlost u sebi ili se opili bezdanom turobnošću? Zar ne moramo svim slučajnostima dati beskrajan izraz? Zašto ne iscrpimo bol? Zbog čega ne možemo sačuvati osmeh dok ne stignemo do izvora života, iz kojeg on izbija? Svi mi imamo ruke, ali nikome ne pada na pamet da ih profini i dostigne apsolutnu izražajnu snagu pomoću njihovih nežnih nijansi i dražesnog držanja. Divimo im se na slikama, ćaskamo o njihovom značenju, ali nismo kadri da posredstvom njih izrazimo sopstvenu ličnost i otkrijemo naša unutrašnja uzbuđenja. Imati sablasnu ruku, ruku kao nematerijalni odsjaj, nervoznu, zategnutu za poslednji grč; ili tešku, preteću, čvrstu i strašnu ruku. Neka prisutnost i pokazivanje budu više od besede, više od plača, više od osmeha ili molitve. Jer, ruke mogu imati oči tamo gde oči gledaju u unutrašnjost. Apsolutno obilje izražajnosti, kao plod trajnog preobražaja, neprekidnog unutrašnjeg obnavaljanja s neugasivim požarom i talasima što se visoko uzdižu, s beskrajnim drhtajima i neodoljivim trzajima, pretvoriće naše prisustvo u izvor koji svojim blistanjem prevazilazi sunce. Ne samo ruke, sve što nas individualizuje može dostići formu izražajnosti u kojoj se unutrašnjost našeg bića produbljuje van svih granica. Ima ljudi, čije prisustvo opterećuje druge, uništava ih u dubini ili prosvetljava. U svakom slučaju, takvo prisustvo je plodno i odlučujuće jer širi neprimetno strujanje koje nas pripaja i tako reći hvata u nematerijalnu mrežu. Za takve ljude ne postoji praznina ili diskontinuitet, već saglasnost i učešće, koji proizilaze iz preobražaja, gde visine izazivaju ne samo vrtoglavicu nego i uživanje. Potrebno je, međutim, mnogo uskomešanosti i sposobnosti sabiranja da bi se mogle ispoljiti u odlučujućoj prisutnosti, da bi nas svetlost preobraćaja mogla neizlečivo sagoreti i uništiti. A zar upravo u toj smrti svetlosti i vatre i nije najviši preobražaj.
**
Osećam čudno nespokojstvo; ono obuzima čitavo moje telo i nadima se kao kajanje, da bi se potom oglasilo kao tuga. Da li je to strah od budućnosti mog sumnjivog postojanja, ili strah sopstvenog nemira?
Jer, obuzima me nemir pred onim što je u mom biću neotklonjivo. Zar ne bih mogao u takvim okolnostima još da životarim, hoću li i posle takvih doživljaja živeti? Da li je ono što doživljavam život ili apsurdan san, sanjarska zanesenost, koju okružuju jedva primetni transendentni akordi? Zar se u meni ne komeša groteskna i zverska fantazija čudovišta, nije li moja nestalnost cvet iz bašte nekog apokaliptičnog stvorenja? Sva demonija ovog života kao da se zgusnula u mom nespokojstvu; mešavina kajanja, sumračnih sanjarenja, tuge i nestvarnosti. A iz te demonije neću raširiti po svemiru cvetni miris, nego dim i pepeo kao posle strašnog sloma. Jer, vascelo moje postojanje je slom; nikada konačan, jer je beskrajan.
Emil Sioran