za Džona Apdajka
Beži zeko
izgovara unutrašnji glas
koji dok puni oružje
patronama reči
već zna da ne postoji
tako sigurna rupa
u koju je moguće zavući se
sasvim i trajno
Pa ipak dovikuje
beži beži
od svega dobrog
dobrog za tren
dok ne pokaže svoje
pravo lice
Beži od nesporazuma
svih fela
lažnih glasova
loše isfircanih prizora
malih i velikih moranja
zamenjenih žena
i nakrivo porasle dece.
Beži beži
od tela
koje jednom neće moći
da prati
unutrašnju raspetost
pa će se kožom pobuniti
strašnom pobunom
neprekidnog ljuspanja
Beži
kroz bodlje detinjstva
internate mladosti
čekaonice zrelosti
sve do one svetlosti
samotnog doma
u kome najzad nema
nikog poznatog
nepouzdanih svedoka
ni saputnika
Zorica Bajin Đukanović