Izdavačka kuća “Gradac” objavila je nedavno u svojoj prestižnoj biblioteci “Alef” knjigu eseja jednog od naših najvećih reditelja Živojina Pavlovića (1933-1998) nazvanu “O odvratnom”. Mi vam prenosimo tekst “O cenzuri” koji počinje citatom “Iz debate o slobodi štampe“, Karla Marksa objavljenom u Rajnskim novinama 1842. i 1843. godine.
Kao jedan od predvodnika “crnog talasa” u domaćoj kinematografiji i romanopisac, Pavlović se često suočavao sa pritiscima partijskih cenzora. Evo kako je pisao o tome:
Zar vam se jednom desilo da ste prezentujući svoje intelektualno ostvarenje pomislili: šta li će ON reći?
Zar se jedanput dogodilo da ste se setili NJEGA još tokom rada, kad su se besane noći okapavanja nad hartijom nizale jedna za drugom unedogled, ili još ranije, onda kada vam se jedna ideja tek začinjala u svesti? Strepeli ste. Bili ste nespokojni. Razmišljali ste više o NJEMU negoli o svom poslu. Izjednačavali ste NJEGOVO mišljenje o vašem radu sa samom vrednošću vašeg rada. Kao da je on postajao oličenje vaše sudbine.
KO JE TO – ON ?
On je cenzor.
Ne radi se ni o kakvom zvaničnom cenzoru. Zvanični cenzor vodi računa o paragrafima koji štite interese države, javni moral i mir među narodima. Ali nasuprot njemu, cenzor o kome je reč nezvanično je uvrežen u šemu društvenih odnosa. On je ganglija u koordinatama intelektualnih dozvoljenosti, spontani kontrolor radijusa umnih upliva, skretničar na kolosecima izrecivih istina.
Ne bi se moglo reći da je neposredni koristoljubac.
Ne bi se smelo tvrditi da je užasnuti strašljivac.
Često od zabrana, koje izriče u ime vladajućih konvencija, ima više štete negoli koristi: njegova institucija – bila ona pozorište, novine, časopis, izložbena prostorija, radio-televizija ili filmska proizvodna kuća – sigurno bi emitovanjem smelog, neuobičajenog i intelektualno jeretičkog poduhvata PRIVUKLA PAŽNJU PUBLIKE i tako postala popularna.
Čak ni lična hrabrost ne mora da bude pod znakom pitanja. Možda se taj čovek ne jedanput odupro prepadima i udarcima s leđa i sa strane dok je hodao zamršenim lavirintima svog života. Pa ipak, on štiti.
ŠTA I KOGA?
Na ovo pitanje teško je odgovoriti.
Izgleda da se radi o čudnoj osetljivosti na sva čovekova individualistička nastojanja da se pitanja života ne tretiraju kao PITANJA HARMONIJE, već kao PROBLEMI TRAJANJA. Cenzor, eksponent tekućih PRIZNATIH međuljudskih odnosa, te odnose prima kao savršenstvo. I sve ono što direktno ili indirektno zadire u karakter strukture tih odnosa, pa makar i za njihovu dobrobit, cenzor doživljava kao ATAK na postojeće stanje stvari čije je on čedo.
Kad cenzori ne bi u svojoj društveno-birokratskoj funkciji videli smisao sopstvene egzistencije, verovatno njihovo samozvano selektovanje tuđeg (i svog!) intelektualnog rada ne bi bilo ni tako uskogrudo ni tako tvrdo omeđeno vladajućim društvenim konvencijama. Ali spontani cenzori postojeće odnose smatraju SAVRŠENIMA. Pa i život, čiju suštinu poistovećuju s oboženim društvenim odnosima u kojima zauzimaju laskave pozicije, smatraju takođe SAVRŠENIM. Njima je njihov svet najbolji od svih svetova. Zato sve što reflektuje i druge svetlosti izuzev ružičastih predstavlja potencijalni eksploziv u temeljima njihovog smisla, koji identifikuju sa smislom tekuće društvene stvarnosti.
Ne bi se moglo reći da je kasta privilegovanih samozvanaca oformljena od neposrednih koristoljubaca koji intelektualno-kastratorsku delatnost obavljaju pod uplivom nekog konkretnog straha. Ne. Njihovo koristoljublje ispoljava se posredno, jer interesi tih ljudi zavise od trajanja utvrđenih vrednosti. Njihov strah neobičnog je karaktera: to je strah od NEPOZNATOG, NEPROVERENOG i NEPRIZNATOG.
Njihova dela jesu divni plodovi „osećanja odgovornosti”.
GDE SE KRIJU SAMOZVANI CENZORI?
Kažem: kriju. Jer oni nigde ne postoje juridički. Njihova delatnost nigde se ne registruje. Njihove odluke legalizuju se kroz druge i drukčije ozakonjene forme.
Ali, evo ih! Vidite ih u onom čoveku koji precrtava čitave stranice, jer se njemu čini da te stranice NEŠTO UGROŽAVAJU. Vidite ih u onom skupu koji mudruje nad nečijim prilozima, nečijim idejama, nečijim trudom. Oni odmeravaju, mere, proveravaju, SUMNJAJU. Zar je malo onih koji su rekli: „To ne dolazi u obzir”? Zar je malo saveta, kolegijuma, žirija koji su nečije delo odbili samo zato što nisu bili sigurni da je ono o čemu je raspravljalo sasvim u okviru utvrđenih vrednosti? Malo je onih koji selektiraju prave vrednosti. Sivi tekstovi, sive slike i sivi tonovi preplavljuju naša kulturna glasila samo zato što je sivilo najmanje problematično. Nije teško uvideti zašto je klima duha onakva kakva jeste. Iza fraze „to ne dolazi u obzir” najčešće se skriva dobro razvijeno „osećanje odgovornosti”.
KAKO IZBEĆI INTELEKTUALNU CENZURU SPONTANOG BIROKRATE?
Time ne treba razbijati glavu ukoliko se poštuje stvaralački impuls koji je čoveka pokrenuo na rad. Zbunjuje vas cenzor? Ali zašto?
Ako ne želite da se hitro uspnete uz društvene lestvice, ako ne mislite da stvaralačkim radom rešite sva materijalna pitanja svoje egzistencije, ako verujete u sebe sumnjajući u trajnost sudova, ako ste poklonik prolaznosti, pošto ste dobro upoznali ljude, onda o cenzoru nećete voditi računa. Jer autentičnost sopstvene reči vredi neuporedivo više od svih fosilizirajućih kategorija koje će smeniti već sledeći trenutak vremena, jer će i život u narednom času biti drukčiji nego danas. Nadajte se više u sutra, i cenzor neće postati oličenje vaše sudbine: poješće ga sopstveno zaslepljeno verovanje u večitost oficijelnih klišea koji su za njega jedino merilo čovekovog duhovnog stvaralaštva.
Živojin Pavlović
(Iz knjige eseja Živojina Pavlovića „O odvratnom”, Gradac, 2018)
