“Pismo jačem”, otvoreno pismo Zorana Radmilovića objavljeno u NIN-u 1985. godine.
Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima.
Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od
kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih
zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom
sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu
roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i
posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil
izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali
teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola,
kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji
bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to
našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do
danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak
roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao.
Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice
su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo
kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem
straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah,
strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad,
hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?),
pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da
raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti
– GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od
juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi
svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom
hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od
drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da
upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže
snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo
jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega
tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve
– MARŠ TAMO! -Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako
nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije
lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd…
Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i
osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se
ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo
prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!)
nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s
kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah
dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto,
ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih
reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara,
svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije
mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih
uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje
bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što
rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj
smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno
prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se
nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da
nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao.
Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to
trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se,
majke mi.
Vaš uvek i do kraja,
Zoran Radmilović
https://livano85.blogspot.com/2012/10/pismo-zorana-radmilovica.html