Piše: Teju Cole
Menokio je bio mlinar iz XVI veka koji je živeo na severu Italije. Bio je pismen, samouk i njegov pogled na svet zasnivao se na nekoliko za to vreme neobičnih teoloških uverenja. Verovao je da duša umire sa telom, da je svet nastao iz haosa, a ne ex nihilo, i da je važnije voleti svog bližnjeg nego boga. Dokaze za svoja uverenja nalazio je u knjigama koje je čitao – Dekameronu, Bibliji, Kuranu i „Putovanjima ser Džona Mandevila“. Zbog toga je nekoliko puta izvođen pred inkviziciju i mučen, a 1599. je spaljen na lomači. Jedan od mnogih koje je zadesila takva sudbina.
Zapadna društva ni danas nisu raj skepticizma i racionalizma. To je šarolik prostor proklamovane slobode govora i njegove stroge kontrole, u kome zajedno opstaju javne osude nasilja i tajne torture. Kada su napadnuta, zapadna društva pokazuju sklonost ka kvazi-istorijskim fantazijama o ugroženosti svoje teškom mukom stečene moralne čvrstine i uravnoteženosti. A stvarna istorija Evrope i Amerike je toliko obeležena pokušajima kontrole slobode govora, da bi se progon buntovne misli mogao smatrati jednim od temelja tih društava. Spaljivanje veštica, progon jeretika i neumorna inkvizicija oblikovali su Evropu, a kada su te ideje prešle u Ameriku, otkriveni su njihovi novi modaliteti – od robovlasništva do cenzure kritičara rata u Iraku.
Teroristi su prošle nedelje u Parizu ubili 12 ljudi. Žrtve tog zločina oplakuju se širom sveta. Za njihove porodice i prijatelje to je nenadoknadiv gubitak. Pokosile su ih naoružane ubice, samo zato što su pripadali satiričnom časopisu Šarli Ebdo. Šarli se često rugao muslimanima, posebno islamskoj zabrani slikovnog predstavljanja proroka Muhameda. Nije ostajao dužan ni političarima, a ni hrišćanima i Jevrejima. Oca, sina i svetog duha crtali su u seksualnoj pozi „trojke“. Takve ilustracije navođene su kao dokaz da Šarli Ebdo želi da uvredi sve. Poslednjih godina časopis se okrenuo rasističkim i islamofobnim provokacijama. Brojne anti-islamske karikature bile su dovitljivo izopačene – Arapi kukastih noseva, Kurani koji lete na mecima, varijacije na temu sodomije i ruganje žrtvama masakara.
Nije lako povući crtu između duhovitog neslaganja i rasističke agende. Čak ni Volter, uzor mnogim borcima za slobodu govora, nije u tome uspeo. Pravo je uživanje čitati njegovu blistavu i hrabru kritiku klerikalizma, ali on je bio i posvećeni antisemita, čija je kritika judaizma puna tlapnji o urođenim izopačenim osobinama Jevreja.
Prošlonedeljne događaje trebalo bi sagledati u kontekstu francuske mračne kolonijalne istorije, njenog mnogobrojnog muslimanskog stanovništva i suzbijanja islamskih kulturoloških tekovina u ime sekularizma, kao što je na primer zabrana nošenja hidžaba. Ni crni ljudi nisu bolje prošli na stranicama Šarli Ebdoa: jedna od karikatura predstavlja ministra pravde Kristijana Taubiru, koji je gvajanskog porekla, kao majmuna (odbrana je glasila da je rasistički simbol upotrebljen kao kritika rasizma); druga je portret Obame kao crnog sambo-borca u stilu ilustracija iz ere Džima Kroua.
Došao sam u Pariz u četvrtak ujutro, dan posle masakra. Naslov u Figarou je glasio: „LA LIBERTÉ ASSASSINÉE“. Parizijen i Humanite takođe su u svojim naslovima imali reč liberté. Sloboda je zaista pretrpela težak udarac, mada reakcije na terorističke udare na zapadne centre moći uvek u sebi sadrže i jednu dozu čuđenja: zašto su se obrušili na naše miroljubivo društvo, zašto ubijaju, kad mi ne ubijamo. Naširoko razmenjivana ilustracija Lusila Klerka, na kojoj se slomljena olovka pretvara u dve zašiljene olovke, tipičan je primer. Poruka je jasna, kao što je jasna i u heštegu #jesuischarlie: ne radi se samo o pravu ljudi da crtaju šta žele već, u svetlu ubistava, ono što crtaju treba slaviti i širiti dalje. Dakle, ne samo da su masovno objavljivane i razmenjivane ilustracije iz Šarli Ebdoa, nego je i sam list nakon napada dobio velike sume novca – sto hiljada funti od Guardian Media Group i tri stotine hiljada dolara od Gugla.
Ali moguće je braniti pravo na opsceni i rasistički izraz i bez promovisanja ili sponzorisanja njegovog sadržaja. Moguće je davati pravo svetogrđu bez odobravanja rasizma. I moguće je islamofobiju smatrati amoralnom bez težnje da se ona stavi van zakona. Trenuci bola ne oslobađaju nas obaveze da stvari sagledavamo u njihovoj složenosti.
Američka unija za građanske slobode (A.C.L.U) bila je u pravu kada je ustala u odbranu prava neonacističke grupe da 1978. maršira ulicama Skokija u Ilinoisu. Krajnja uvredljivost učesnika marša, ako nema pretnji nasiljem, nije i ne sme da bude nezakonita. Ali koja bi se razumna osoba pozivala na prava iz Prvog amandmana u odbrani nacističkih uverenja? Karikaturisti Šarli Ebdoa nisu bili puki zajedljivci, niti mučenici ubijeni jer su digli svoj glas u odbranu prava na uvredu – oni su zastupali određen ideološki stav.
Umesto što napade u Parizu razumemo kao epicentar napada na slobodu govora – to čine mnogi komentatori – treba da uvidimo da su sloboda govora i ostali atributi liberté u zapadnim društvima već bili u dubokoj krizi u času napada trojice poremećenih ubica. Amerika je, na primer, konsolidovala svoj tradicionalni monopol na upotrebu krajnjeg nasilja, uključujući cenzuru na sve informacije o tome kako ga primenjuje. Oni koji se usude da preispituju ovaj monopol snose okrutne posledice. Jedina osoba koja je zatvorena zbog gnusnog programa torture CIA je Džon Kirijaku, čovek koji je javnosti otkrio detalje tog programa. Edvarda Snoudena progone zbog odavanja informacija o masovnom nadziranju. Čelzi Mening izdržava trideset-petogodišnju kaznu zatvora zbog svoje uloge u aferi Vikiliks. I oni su bogohulnici ali, za razliku od karikaturista Šarli Ebdoa, nisu doživeli opšte priznanje.
Ubistva u Parizu su užasna uvreda za ljudski život i dostojanstvo. Dugo se nećemo oporaviti od grozote tih događaja. Ipak, predstava da je brutalno nasilje samoproklamovanih džihadista jedina pretnja zapadnim društvima zapostavlja druge, često neposrednije opasnosti. Amerika, Velika Britanija i Francuska različito se odnose prema svojoj državotvornosti, ali povezuje ih jedinstvena vizija sveta, a naročito očekivanje da svi poštuju njihov sekularni koncept. Jeres uperena protiv države prati se i kažnjava. U Velikoj Britaniji ljudi su hapšeni jer su na društvenim mrežama ostavljali komentare protiv vojske i policije. Masovno nadziranje u Americi ima nesagledive negativne posledice po novinarstvo i pravosuđe. U međuvremenu, oružane snage i bezbednosne agencije tih zemalja zahtevaju, i uglavnom dobijaju, podršku svojih građana. Kada te države čine ratne zločine ili vrše torturu, ma koliko neznakonito ili nemoralno to bilo, gotovo uvek izostaje pozivanje na odgovornost ili sudsko gonjenje odgovornih.
Razmere, snaga i način na koji se poslednjih dana ispoljava solidarnost sa žrtvama pariskih ubistava, iako ohrabrujuća, pokazuju lakoću sa kojom se zapadna društva obaraju na radikalni islamizam kao na svog jedinog neprijatelja. Taj proces je deo konsenzusa o žrtvama „prvog reda“, koji nas često ometa da obratimo pažnju na ostale slučajeve užasnih pokolja koji se dešavaju širom sveta: otmice i ubistva u Meksiku, ubistva stotina dece (i više od deset novinara) u Gazi, krvave masakre u Centralnoafričkoj Republici i tako dalje.
Čak i kada s pravom osudimo kriminalce koji su tvrdili da deluju u ime islama, neznatan deo našeg bola odlazi bezbrojnim muslimanskim žrtvama stradalim od istog tog radikalnog islama, bilo da se radi o Jemenu ili Nigeriji – gde su protekle nedelje počinjeni nezapamćeni masakri – ili o Saudijskoj Arabiji gde je, pored čestog kršenja ljudskih prava, jedan novinar kažnjen šibanjem zbog „vređanja islama“. Ne možemo da pratimo svaki zločin u svakom kutku sveta, ali možemo da razmislimo o tome kako i zašto prevladava stav da su neke nasilne smrti značajnije i vrednije žaljenja od drugih.
Francuska je u žalosti i biće to mnogo nedelja. I mi žalimo sa njom. Ali istina je i da se „naše“ nasilje nastavlja nesmanjenom žestinom. Kako stvari stoje, za mesec dana će mnogi Pakistanci „stasali za vojsku“ stradati od napada dronova. Ako smo nešto naučili iz ovih napada, to je da su mnogi od tih ljudi – nedužni. Njihove smrti smatraće se prirodnima, baš kao i Menokijeva smrt na lomači inkvizicije. Zbog tih ubistava mi novinari nećemo imati osećaj da su nam olovke slomljene. Masakr u Parizu je nesporan, ali razdvajanje žrtava prvog i drugog reda podriva našu zajedničku liberté.
The New Yorker, 09.01.2015.
Preveo Zoran Trklja
Peščanik.net, 12.01.2015.