Embahade (2)
6
Što se tiče naše politike, prema Nemačkoj, Balug je tvrdio, da nje i nema. Ona je u rukama kralja Aleksandra. Uloga poslanstva je tu mala. Na Balkanu, kaže, spoljna politika bila je, uvek, lovište kraljeva. On je samo pismonoša.
Kad je god nešto počinjao, radio, govorio je, da je to želja kraljeva. Ako je morao da ide kod Hindenburga, predsednika Republike, ako je išao u posetu, kod nemačkog ministra spoljnih poslova, Štrezemana, to je bila poruka kraljeva. On, Balugdžija u Berlinu, samo je kraljev čovek u Berlinu.
Zato je persona grata kod Nemaca.
Balug je imao običaj da ponavlja, i pred strancima, da je on stari socijalista, stari republikanac.
Bio je bivši ministar dvora.
7
Pre mog odlaska u Berlin, i ja sam slušao, često, u Beogradu, da kralj ništa ne radi, kad se tiče Nemačke, bez Balugdžića.
Balug mi je, posle, u Berlinu, tu, naročitu, naklonost kraljevu, tumačio svojom zaslugom, oko stvaranja solunskog fronta, u toku prvog svetskog rata. On je, kaže, bio vrlo intiman prijatelj francuskog poslanika, u to doba, dok je bio poslanik u Grčkoj. Taj njegov kolega bio je intiman prijatelj francuskog ministra spoljnih poslova, koji se zvao Brijan. Kad je rešeno da se stvori solunski front, Brijan je to saopštio, poverljivo, tom poslaniku Francuske u Atini, a taj Francuz, njemu, Balugu. On je to, onda poverljivo, saopštio Aleksandru.
Otuda je sad kraljev agbaba.
Kralj ga je, kaže, za tu vest, poljubio.
Što se tiče veze kralja i Baluga, o tome je pisala, posle rata, gospođa Bela From, u knjizi koju je u Americi štampala (Krv i banketi). Ona u toj knjizi tvrdi, da je ubistvo kralja, u Marseju, strašno uzbudilo Balugdžića i da je Balug tada vikao, da su kralja ubili nemački nacisti. Zašto? Zato što je Aleksandar bio pripremio saradnju sa Sovjetima. Promenu politike.
To je interesantno, – ali moram da dodam, da meni, Balug ništa slično nikad nije rekao, iako smo razgovarali godinama, pa i o marsejskom atentatu. Sećam se samo, da se ljutio, što mrtvog kralja Aleksandra titulišu, i zvanično, nadimkom: Blaženopočivši. Blaženo-počivši?
Fakat je, da je Balug služio u Berlinu, i za vreme Hitlera i nacista. I posle ubistva kralja Aleksandra.
8
Tačno je, međutim, da bi knjiga o spoljnoj politici kraljeva na Balkanu, Aleksandra, rumunskog kralja Karola, bugarskog kralja Borisa, grčkog, koga su zvali Džordž, i albanskog, Zoga, bila, kad bi postojala, i kad bi se objavila, interesantna.
Srećom, – za njihove diplomate, – kraljevi ne pišu.
Međutim, ovo nije knjiga o spoljnoj politici kralja Aleksandra, u Berlinu, nego o Balugdžiću, njegovom poslaniku u Berlinu.
Kralj je, posle prvog svetskog rata, imao, za ministre, spoljnih poslova, sledeće ministre: Pašića, Mih. Gavrilovića, Trumbića, Davidovića, Spalajkovića i Vesnića.
Balug nije mario, ni cenio, Pašića, – čak ga je i mrzeo.
Hvalio je Milovanovića.
Ovo je knjiga o Balugdžiću, a ne o meni, – u Berlinu, – pa ću, uz to, reći samo toliko, da sam se ja, iako sam već bio profesor, u Berlinu upisao na Univerzitet, i slušao sam filozofiju, kod Majera, a istoriju, kod Onkena. Onken je predavao, te godine, o Bizmarku.
Proučavajući Bizmarka i doba vilhelminsko u Nemačkoj, kao i doba aneksije, ja sam naišao i na Pašićevu misiju u Petrogradu i na njegovu politiku prema Austriji. Smatram ga daleko iznad Milovanovića, poltrona. Nisam to krio od Balugdžića.
Balug mi je onda rekao da Pašić, pri kraju rata, kad je tražio Bosnu, nije tražio da se Srbiji da i Vojvodina. On jedino u tom pitanju smatra, da je Pašić bio veliki. Propašćemo zbog Vojvođana.
Takva je bila šala Balugdžićeva.
Balug nije cenio ni Trumbića.
Veli, izgubismo Skadar, zbog Trumbića. Zbog riječkog pitanja. Ja sam se, slučajno, bavio pitanjem Fijume, i pristaništa Baroša, kada sam bio član redakcije lista “Politika”. Prelazio sam u pristanište Baroš, tajno, da fotografišem, koliko je zapušteno, zaraslo u travu, – to jest nepotrebno Talijanima. Pre prvog svetskog rata živeo sam na Rijeci, kao đak Eksportne akademije, koja je tek bila otvorena.
Trumbića sam u to doba jako cenio.
Balug je o eksportu i importu znao samo uzgred, iz novina.
Kad bi bila reč, o spoljnoj trgovini, zvao bi svog savetnika, Slovenca, koji se zvao Perne. Balug se nije interesovao za ekonomska pitanja, a nije hteo da ima, ni vojnog izaslanika.
Nije cenio ni Davidovića, a mrzeo je Spalajkovića, – koga je smatrao za glavnog krivca, za antisovjetsku politiku dvora. Što se tiče Vesnića, kad bi bila reč o Vesniću, Balug bi uvek prelazio na razgovor o Vesnićki. Balug u stvari baš nije cenio nijednog među kraljevim ministrima. On ih se sećao samo kao glumaca, iz istog teatra.
Bolje reći, on se sećao njihovih žena, kao glumica.
To je bilo doba velikih, partijskih, golemaša, u diplomatiji.
Ta prva epoha posle rata, trajala je do 5. januara 1922.
9.
Do aprila 17. godine 1927. trajala je druga epoha.
U to vreme kraljevi ministri bili su, na smenu: Ninčić i Marinković. Prvi, kao večni mladoženja Partije radikala, a drugi, kao večiti kandidat demokrata.
Zamenici im behu: Trifunović, Ninko Perić, Kumanudi i Šumenković.
Balugdžić nije mario, ne znam zašto, Marinkovića. Govorio je da mu i ne piše iz Berlina, niti mu telegrafira. Ninčića je voleo, ali kao čuvenog ljubavnika. Pričao je o njemu sto anegdota, kao iz Dekamerona. Marinković je tada uživao glas najumnijeg ministra Aleksandra. Ja mislim da je bio najnačitaniji.
Balug ga je smatrao, prosto, za čoveka Francuza (Quai d’Orsay).
O Nemačkoj, veli, nema ni pojma (?).
Među zamenicima, prezirao je Mišu Trifunovića. Kad mu je od Trifunovića došla neka poruka, ljutilo ga je. Voleo je Kumanudija. Smatrao ga je za odličnog finansijera. Među zamenicima, u stvari, samo bi Šumenković zastupao ministra, malo duže, od nedelju-dve dana. Zamenjivao je. redovno, bolesnog, grudobolnog, “Marena”. Bio je postao pravi alter ego Marinkovića.
10
Balug je tvrdio, u to doba, kako rekoh, da i nema, neke, promišljene, rešene spoljne politike, prema Nemcima. Naša spoljna politika, prema Nemačkoj, rekao mi je, nekoliko puta, – “to sam ja”.
Katkad bi, međutim, tvrdio, da kralj ima politiku, prema Nemcima, i da se ona sastoji u mišljenju, da prema Nemcima treba da se lavira. Da laviramo između Talijana i Nemaca. Zato je, kaže, kralj prvo slao njega, Balugdžića, u Rim, za poslanika, a posle kod Nemaca.
Ja sam rekao svom ministru, da ne vidim gde je tu politika?
Docnije, za vreme mog dužeg boravka u Berlinu, meni se činilo da u Beogradu ima, ipak, neka spoljnopolitička ideja, o Nemcima. Meni se čini, da nju sadrži, ono, što je naš ministar spoljnih poslova, rekao, nemačkom poslaniku (Fon Herenu). Ta izjava odštampana je, za vreme rata, u Beloj knjizi Nemaca (br. 7).
To je bio prvi telegram novog poslanika Nemaca, u Beogradu, a takav se telegram smatra obično malo iskrenijim od ostalih.
Il bel telegramma.
U toj depeši novodošli, nemački poslanik javlja, iz Beograda, Berlinu, da mu je, naš minister spoljnih poslova, rekao: da Nemačka ne bi trebalo, da žuri, ni da bude nestrpljiva. Treba da prepusti vremenu, da vreme učini svoje. Eto, čak je i Francuska, počela, da pokazuje, prema Nemcima, razumevanja
Do pravog prijateljstva među nama doći će tek kod idućih generacija.
Posle svega što se desilo, ta sinteza nije baš najgora.
11
Prvi deo mojih Embahada priča je, dakle, o Berlinu Baluga, i Balugu, koji je bio naš poslednji kapućehaja. Naš poslanik starog kova. Od onih koji su ušli u diplomatiju, kroz politički svet partija.
Bez diplomatskog, profesionalnog, vaspitanja.
To je, donekle, i priča o Berlinu onog doba, kada je Berlin, posle prvog, svetskog rata, bio neka vrsta centra, one Evrope, koja bi se mogla nazvati, vajmarska.
Godine 1928/29. mogle bi se nazvati ekonomskim završetkom rata. Nemačka je, tih godina, bila organizovala ekonomsku penetraciju Balkana, kao novu vrstu svog nadiranja na Istok. Drang nach Osten. Već pre Hitlera, Nemačka je bila otpočela pripremu revanša. Cepanje Mirovnog ugovora Versaja. S početka, to je bila borba Francuske i Nemaca.
Balug je tada dobro stajao i kod Brijana i kod Štrezemana.
Pored Nemačke, u zaleđu naše zemlje, pomaljala se jedna druga, velika sila, koja će odigrati sudbonosnu ulogu, u našim nesrećama. Italija. Iako je Balug bio poslat, pre Berlina, u Rim, za poslanika, kod Musolinija, on se vratio iz Rima, sa pojmovima o Italiji, koji su bili samo niz emocija. O tom izletu u svet Musolinija kod nas se mnogo pričalo, među onima, koji su o Balugdžiću sudili, kao partijci, na osnovu iluzija.
Čitalac će u ovoj knjizi dobiti podatke, o tom odlasku u Rim, i iz Rima, onako, kako je sam Balugdžić pričao piscu ovih redova. Bez obzira. Bez ulepšavanja.
Na Baluga je, kad ova knjiga počinje, naročito uticao fakt, da je Italija već bila (od god. 1927) otpočela svoju poliliku prelaza na Balkan i mešanja u odnose među balkanskim narodima.
Ono što Balug nije hteo da vidi, to je bila indiferentnost Francuske, počevši od te godine, za našu sudbinu, kad je u pitanju Italija. Uoči mog dolaska kod Balugdžića, Francuska je pokušavala da zadobije Musolinija. Sa nama je Francuska zaključila (II. novembra 1927) jedan pakt o prijateljstvu, ali bez vojnih obaveza. Balug je, lično, smatrao, da je sukob, koji se sprema, borba Italije, sa nama.
Njegov ministar spoljnih poslova, da se radi o borbi Francuza i Italijana.
12
Balugdžić je bio kapućehaja, u Berlinu, duži niz godina. Uživao je, kod Nemaca, i svojih kolega, glas odličnog diplomate, lukavog, opasnog, poslanika. Tako je i on o sebi mislio. Kad je došao i zaseo u Berlin, pratila ga je fama vrlikng germanofila. To je bio.
Pričalo se da je Rim napustio, posle jednog, toržestvenog, sukoba, sa Musolinijem. Napustio je Rim čak i bez uobičajene, kurtoazne, oproštajne, posete, kod ministra spoljnih poslova, Grandija. Za poslanika u Berlinu postavljen je 2. februara 1927, a u penziju je, iz Berlina, otišao 18. Decembra 1935. To mu je došlo kao neki naš božićni poklon, od zahvalnog otečestva. Čitalac će videti šta se sve krije, kod nas, iza takvih suvih podataka. U ponoru prošlosti u životu jednog čoveka.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se