Cvijeće zla

Ta­ko ti je to, ze­mlja­če, za­že­liš da opje­vaš gor­sku lje­po­tu u je­se­njem va­tro­me­tu, po­že­liš da se zdi­viš gor­štač­koj zdra­voj sna­zi i či­stom ži­vo­tu, za­u­miš da u her­ba­ri­ju­mu du­še po­hra­niš la­ti­cu Ivan-be­go­ve ru­že što je iz­ni­kla ne­gdje u mo­rač­kim pla­ni­na­ma, oza­riš se do­bro­tom lju­di ko­jih još uvi­jek ima i ko­jih će bi­ti dok svi­je­ta tra­je, za­bo­ra­viš na do­ma­ći po­li­tič­ki pa­sja­luk i smra­če­nu me­na­že­ri­ju ta­ko­zva­nog jav­nog ži­vo­ta, pre­pu­stiš se sve­mu što je­si i za šta te je Bog valj­da za­sno­vao, kad: je­zi­va de­to­na­ci­ja mr­žnje i kr­vi u va­ro­ši ko­ju, či­ni mi se, Gra­dom svje­tlo­sti zo­vu. Od uža­sne eks­plo­zi­je sru­ši se lir­ska je­se­nja zi­da­ni­ca, po­is­pa­da­še okan­ca kroz ko­ja sam gle­dao raz­gled­ni­cu Bo­ži­je lje­po­te, ma­lo ku­be sa ma­ju­šnim zvon­či­ći­ma ko­ja uve­se­lja­va­ju du­ši­cu-ra­do­sni­cu stro­va­li se u pra­ši­nu, pro­pa­de u nig­di­nu, po­pla­ši se la­ko­kri­la ve­dri­na ko­ju sam je­dva do­ma­mio ras­tvo­re­nim sr­cem i otvo­re­nim dla­nom…
Ta­ko je Grad svje­tlo­sti, ka­ko ga na­zva­še mah­ni­ti op­ti­mi­sti i bez­bri­žni du­ho­vi­ti bon­vi­va­ni, za­plju­snut pli­mom zla i kr­vi od­je­da­red po­stao grad mra­ka, a mrak se ne­ka­ko tro­mo ra­zi­la­zi kad jed­nom za­đe u la­vi­rin­te ru­me­nih ži­vo­ta. Su­ma­nu­ti te­ro­ri­zam zli­ko­vač­kim ho­kus-po­ku­som uči­ni da ovaj svi­jet po­sta­ne ono što ni­je ili ono što, za­pra­vo, je­ste: cr­na po­zor­ni­ca zla i be­smi­sle­ni­ja…
Ka­ko se la­ko i br­zo sa­stru­že skra­mi­ca pri­vi­da ži­vot­ne ve­se­lo­sti! Ka­ko se očas svi­je­tla Pa­ri­za, pa ka­ko on­da ne bi i sva­ke dru­ge va­ro­ši, utu­le i sur­va­ju u bez­da­ni­cu stra­ha. Ka­ko se na­iv­na pred­sta­va o slo­bo­di, brat­stvu i jed­na­ko­sti pre­tvo­ri u đa­vo­lje troj­stvo mr­žnje, zlo­či­na i osve­to­lju­blja. I zar nam sve to odav­no ni­je ja­sno? I zar sve to ni­je va­pi­ju­će oči­gled­no? Sve se mo­že raz­bu­ca­ti kao jef­ti­ni sjaj­ni sta­ni­ol i po­ka­za­ti se u sop­stve­noj na­ka­zno­sti kao ču­pa­vac iz ku­ti­je ko­ji se iz­gle­da u nju vi­še i ne vra­ća jer ne­ma po­tre­be da se skri­va…
Za­mi­ri­sa­lo je cvi­je­će zla, neo­do­lji­vi opi­jat mr­žnje za­ka­dio je sve vr­to­ve, sve ba­šti­ce, sva­ku ale­ju, sve bu­le­va­re, sva­ki bal­kon­čić Pa­ri­za, Pa­ri­za, čo­vje­če, Pa­ri­za, pa ka­ko ne bi oka­dio na­še ubo­ge va­ro­ši u ko­ji­ma mr­žnja klju­va i če­ka da se iz­le­že i ko­nač­no za­ko­ko­da­če na­šim blat­nja­vim pa­za­ri­šti­ma. Ili je, o ja­da, mr­žnje naj­vi­še u ve­li­kim va­ro­ši­ma, ili je, o ne­sre­će, za­blu­da da je u ma­lim va­ro­ši­ma mr­žnje naj­ma­nje. Zlo do­šlo po svo­je i kao cr­ni kur­jak pri­kla­lo naj­či­sti­je jag­nje…
Uži­va­nje u ze­malj­skom ži­vo­tu je su­šti­na ve­li­kih va­ro­ši. Uži­van­ci­ja u ma­lim va­ro­ši­ma je jef­ti­na, pre­jef­ti­na, su­šti­na mo­der­nog ži­vo­ta. On­da je do­šlo zlo i kr­vlju po­škro­pi­lo to­pli kro­a­san, raz­bi­lo ži­vot i šo­lji­cu ča­ja, pro­li­lo zvjer­stvo i za­pje­nu­še­ni šam­pa­njac i za­u­sta­vi­lo ži­vot u ko­ra­ča­ju, u pro­la­zu, u la­god­no­sti. Osve­ta onih ko­ji se mu­če nad oni­ma ko­ji ne­ma­ju mno­go ve­ze sa nji­ho­vim mu­ka­ma. Zlo, re­ko­smo li, vo­li da mo­ri ne­vi­ne i či­ste. Mu­če­ni ne mo­gu do mu­či­te­lja, mu­či­te­lji su pro­gla­še­ni za pra­ved­ni­ke i mi­ro­tvor­ce, za tvor­ce ovog i ova­kvog ži­vo­ta, ove i ova­kve uži­van­ci­je, ovog i ova­kvog uži­va­nja ko­je se po­vla­či u svo­je ča­u­ri­ce stra­ha, u svo­je oklop­či­će mr­žnje, u svo­je lju­štu­re osve­to­lju­blja, u za­ja­mlje­nu po­tre­bu da se ima, a ne da se bu­de…Ta­ko uži­van­ci­ja, ta­ko uži­va­nje, na svim fron­ti­ći­ma, na svim fron­to­vi­ma kan­da gu­bi rat. I ra­to­vi ni­je­su vi­še da­le­ko, o ja­da, ni od ju­če­ra­njeg Gra­da svje­tlo­sti, pa ka­ko bi bi­li da­le­ko od na­ših ra­to­bor­nih va­ro­ši­ca, ili smo mi, o ču­da, ma­nje, mno­go ma­nje ra­to­bor­ni od ve­li­kih va­ro­ša­na, od Pa­ri­za i Lon­do­na i Ber­li­na i od kne­zo­va ta­me ko­ji su se pro­gla­si­li tvor­ci­ma sa­vre­me­nog čo­vje­čan­stva i mi­ro­tvor­ci­ma, ja­ka­ko…
Spo­me­ni­te se ve­li­ko­va­ro­ša­ni onih ljup­kih ma­lih ra­to­va ko­je u va­še ime or­gi­ja­ški vo­de oni ko­ji­ma ste vi tut­nu­li u ru­ke i po­ga­ču i nož. I ko­ji su sta­vi­li tu­đu zli­ko­vač­ku ru­ku sa svo­jim no­žem pod va­še bi­je­lo gr­lo. Zlo ra­đa zlo i od be­to­ni­ra­ne ko­nač­no­sti tog za­ključ­ka ne mo­že­te po­bje­ći. Ne­pod­no­šlji­va te­ži­na po­sto­ja­nja u Gra­du svje­tlo­sti, u gra­du ko­ji je svo­jom svje­tlo­šću dav­no ne­ka­da oba­sja­vao svi­jet (ne­ka pje­va­ju spa­so­no­sne za­blu­de!)…
Jer, gi­ne se, fa­kat, ne sa­mo u oža­lo­šće­nom Pa­ri­zu, i ne ubi­ja se, fa­kat, sa­mo u gor­dom Gra­du svje­tlo­sti. Ne pro­li­va se ljud­ska krv sa­mo po bu­le­va­ri­ma ve­li­kih va­ro­ši, po vr­to­vi­ma li­je­po­ga ži­vo­ta. I ne gi­nu sa­mo ne­vi­ni ko­ji su na­ši, jer na­ši su, valj­da, svi ne­vi­ni. Ili je ta­ko. Ili ne­vi­nih ne­ma. Gi­ne se, ze­mlja­če, sva­ko­dnev­no, u ma­lim va­ro­ši­ma, ubi­ja­ju i ma­lo­va­ro­ša­ne, zar ne, sa­ti­ru i ne­ke ma­lo­dru­ga­či­je ipak lju­de, jer ako oni ni­je­su lju­di, ka­ko to lju­di mo­že­mo bi­ti mi?
Opla­či­mo ne­vi­ne ako smo ne­vi­ni, po­mo­li­mo se za du­še ako smo du­šev­ni, jer ubi­ja­ju sva­ki dan oni ko­ji opla­ku­ju sa­mo svo­je mr­tve. Ili opla­ku­ju ili upi­su­ju u naj­pr­lja­vi­ji po­li­tič­ki ćar. A ubi­ja­ju ne­ke dru­ge, tek ona­ko, re­kli bi­smo iz naj­pr­lja­vi­jeg po­li­tič­kog će­fa.
Ho­će­mo li i da­lje, pi­ta­ju se raz­ma­že­ni he­do­ni­sti i svi­re­pi ko­lo­ni­sti, mo­ći da uži­va­mo u opu­te­re­nim kro­a­sa­ni­ma, u to­ploj čo­ko­la­di i pje­nu­ša­vim vi­ni­ma, u sku­pim par­fe­mi­ma i jef­ti­nom fler­tu, u sek­su pri­je bra­ka, u bra­ko­ra­zvod­nim tri­ler-par­ni­ca­ma i pod­go­je­nim ali­men­ta­ci­ja­ma, u vr­ca­vom ate­i­zmu i dra­že­snom fe­mi­ni­zmu, ho­će­mo li mo­ći da se ru­ga­mo sve­mu i sva­če­mu dr­že­ći vi­so­ko ru­ži­ča­stu za­sta­vi­cu slat­kog ze­malj­skog ži­vo­ta. Pi­ta­ju se u pa­ni­ci ma­li he­ro­ji ku­ka­vič­kog ži­vo­ta. Tu­po­gla­vi he­do­ni­sti i zli ko­lo­ni­sti ko­ji­ma se opet la­ga­no za­lju­lja­la ve­se­la bro­di­ca na oke­a­nu be­smi­sla.
To je je­di­no pi­ta­nje bez od­go­vo­ra ko­je će osta­ti u pu­sti­nji je­di­no mo­gu­ćeg ži­vo­ta u Gra­du svje­tlo­sti, u ve­li­kim va­ro­ši­ma, u va­ro­ši­ma ma­lim.
To­pli kro­a­san sa čo­ko­la­dom sku­po nas ko­šta, jer umje­sto đul-ba­šti mi­ri­še cvi­je­će zla.