Sedim na jednom grobu. Spavao sam dobro. Kad se probudih videh da sam spavao na grobu. Ona se zvala Neve Benusi. Da, ležala je mirno, pod zemljom. Živela je trinaest godina. To je bila moja najčistija bračna noć. Oko nas stajahu mračni kiparisi, a ja sam se smešio veseo. Iz daleka bele se ledeni Alpi, čine se kao sreća, beskrajna sreća zemlje Ja neću dugo, vraćam se u Baden, nosim neke šifre. Deca trče po groblju odrpana i bleda i viču: “un soldo, un soldo, signor sottotenente”. Žene sa džabrovima i obramicama ljuljaju se na divnim člancima, a meni dođe da se grohotom nasmejem jednom popu, crnog, majmunskog lika, što dolazi i gleda me začuđeno, jer sam spavao na groblju i zevam i umivam se na ko zna čijem grobu. Opet će mi se jadati koliko smo isekli slika u crkvi, pokrali oltar, skinuli i prozore, najzad ponudiće mi rizoto. Moj smeh se zaori, vadim jednu krušku iz špaga, ona je rumena, zagrizem je i nasmejem se. Ali sve je to radi zore. Zora nam je uvek pomutila mozak.
On će mi pokazati svog magarca, jedino što mu ostaviše, i govoriti mi o reumi, pa ćemo posle u njegovu malu crkvicu. Ljubičaste i zlatom izvezene njegove odežde umiriće moje oči. Vino u putiru setiće me žrtve i mistične literature i ja ću se smiriti.
Danas nam stiže On. On je naša krv, ali On ima još manje stida nego mi, poslednje sluge divne Austrije. Zahoriće se grdno “graduale”, đeneral će stajati gologlav, bubnjevi će lupati, violine i orgulje mirisne od tamnjana pevaće jednoj nevinoj majci, u daljini će gruvati topovi. A kad izađemo obasjaće nas sunce. Ja ću sa jednim Nemcem govoriti o Napoleonu i Debisiju, posle sa jednim Čehom o carici, o kojoj se pronose čudni glasi, zatim će mi pristupiti jedan Slovenac. On će mi pričati anegdote, prvo o Groharu, a posle o vojvodi Mišiću, tajno i tiho. Međutim će hiljade defilovati. Računamo na sto tisuća mrtvih. I svi ćemo biti zadovoljni. Za ručkom ćemo spominjati detinjstvo, orfeume, škole. Svaki će pričati o ratu, slaviti, koliko to generalov pogled dopušta, svoj narod. Prepiraćemo se tiho o Nemcima, koji su razbojnici i o Francuzima za koje kaže general da su pederaste. I tako će nam proći dan. Sutra će početi napad. Danas ćemo čekati da general udari na malo zvonce i da znak, da svaki sme pripaliti svoj tutun. Gledaćemo svaki u svoj dim i opet će biti završen jedan dan. Ali će doći lepše stoleće, ono uvek dolazi.
Bilo je noću. Voz se brzi sjurio u nas i preskočio nas. Bilo je dosta mrtvih. Kupili smo do zore ranjenike, a gorelo je sve. Oni su sedeli po zemlji i jeli mirno svoj kruh Mnogi su obilazili i tražili svoje izgubljene listove za odsustvo. Pitao sam ih kako im je bilo. Ja imam samo modrice po čelu, ali mi oni nisu odgovarali i mirno jeli svoju koru hleba. Dole se video Trst sav u sjaju. Uzalud ih pitam kad su bili zadnji put na odsustvu kod svojih kuća, oni ćute i jedu svoj kruh. Naši su na Tombi, tamo se brže gine. Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt. Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi. Žao mi je ovih glupih, prljavih očeva, ovih koji ne padaju na trbuh pred Salomom, ovih koji ne čitaju romane, ovih koji ne znaju šta je to Vilzon, ovih što govore o kravama svojim podmuklo. Žao mi je ovih očeva. Po prljavim gudurama, po smrdljivim lokvama mokrim, ja ih gledam kako leže žuti i pusti kao zemlja. Da me nije stid, ja bih ih tešio. O kako se oni smeše kad im govorim o porodici. Nekad sam hteo biti vajar i mislio sam, da govoriti grčki to je raj. Danas sam željan ubijati, ubijati. Oni ubistvom odgovaraju na sve. Ubistvo? Gde su sad boginje umetnosti, golišave žene sa labudovim kljunom među stisnutim bedrima, soneti zlatni i hiljadu hiljada golih žena, kubeta i bogova, pesnika i majmuna? Jesu li svud tako ćutljivi očevi? Nijedan se još nije vratio od kuće vedar i ublažen. Svi dolaze razjareni i govore o ubistvu. Sinoć sam morao da se izjavim o duhu, koji vlada kod divizije.
Javio sam: ne narodnost već katastrofa porodice: za godinu dana revolucija. Svi se prepadoše i rekoše da sam lud. A ja bih se radovao da kolju. Neka kolju. Nikoga ne žalim, najmanje sebe. Očevi su u ritama, leže po blatu šta da im kažem, šta da im tumačim? Oni počinju da me pitaju. Ne znaju da sam tuđinac, pa se lukavo i potmulo vrzu oko mene, oko najmlađeg, i pitaju me pitaju. Ovi očevi pričaju koješta sentimentalno, a ja to ne volim. Do vraga, ja sam učen čovek i znam s kim imam posla.
Kod kuće sam. Došao je njen muž i uzeo joj dete. Mene beše malo stid: ona se za malo nije pomirila s njim. Rekao je da će me ubiti. Ja sam se tome nasmejao. O kako bi bilo lepo, da mi još znamo šta je strah. Ona je posle ipak odlučila se za mene i počela očajnu borbu za dete. Mene je malo stid. Čini mi se da ću pobeći od nje. Ja sam došao na koji dan u moj smešni zavičaj. Sve je veselo.
Tetke me pitaju kome toliko pišem, a ja im kažem: “mrtvacima”, one se prekrste i misle da sam “štuknuo pameću”? Po krovovima pada žuta tama.
Rano se budim. Vidim da se golubovi ljube. Krst na crkvi ima rumenu boju. To znači leto je tu. Čitam novine. Je li već jednom smešno? Te krvave petrogradske ulice, pa taj Maksim Gorki, pa taj baron Rajačić, što ne zna šta je, bled i podrugljivo nasmešen. Po krovovima se pruža žuta neka magla, žuta kao ćilibar, puna golubova. Jadran vidi sad ribare gde spremaju karbid i izlaze pred noć na ribanje.
Život se ne menja. On prolazi. Ja se vučem po žbunju i šipražju. Ja nalazim moje fišeke po vrbacima i stidim se mog zavičaja. A kad mi je dosadno lovim srne, koje je i moj otac rado lovio. Uopšte mi se ubijanje sad jako sviđa. Volim i moj zavičaj, a ubistvo sve izleči, ono je jedina istina. Jastrebovi i vrane kruže mi nad glavom, a iz daleka me gledaju šume. One me jedino ljube osim žena, oko kojih se dobro razumem. Umiru od gladi po školju. Kod nas žene plaćaju žandare sa žitom a dragane svoje sa mašću, a kad dođe muž kući, one ga zakolju. Nikad nisam mislio da će Agamemnoni šetati po mom zavičaju.
Inače je sve po starom. Učitelji pevaju mađarske himne, deca im vuku vodu i peru škole; popovi se goje, a kad se opiju drže govor generalu Živkoviću. Proleće je još u zemlji, ali već miriše. Granica miriše. Zečevi se vijaju, a zvona zvone u daljini. Moju ženu nisam video, ali pokušava da se pomiri sa mnom. A u gradu niko nije hteo da me pozna, mrze me.
Ona se vratila. Ostavila je muža. On joj je obećao da će mene ubiti. U rukama mi je donela sinčića svog; a oči joj behu pune suza. Sedela je u kutu i jecala. Molila me je da joj oprostim, da joj dopustim svaki dan ma samo prstom da me dodirne. Klečala je preda mnom i šaputala, da ne može bez mene da živi. Ja sam joj rekao da ode. Predosećam smrt i rado kašljem, pa bi bilo suviše sentimentalno da umrem u njenim rukama. Ona bi suviše glasno plakala, a ja ne volim plač nego tugu. Nisam više željan, da me ljube, niti da mi iko pruža ruku. Dosta je bilo. Ako je ljubav, naljubio sam se. Umoran sam. Pod prozorom mi je niklo žito, i sto put na dan hoću da se zaplačem. Žao mi je sebe samog. Ali mi je žao i žita. Ko zna, možda i neće moći bez mene da živi Zar je ona kriva, ako ljubav nije večna. Sve to priznajem. Ja ništa ne želim, osim da brzo prođe sve što dođe. Kad smo se našli i ja i ona imali smo Već hiljadu greha, navika i senki u sebi. A da ljubav počinje u šumi, kako bi sve lakše bilo. Ovde sedim po celu noć budan, moji vojnici beleže rovove pune topova. Ona se još bori, zaklinje mi se da nije ni videla muža, ali sam ja doznao da je varala njega sa mnom a mene s njim. Ona je dirljiva u njenoj laži i borbi. Njen meki, šuškajući poljski govor čujem uvek iza mene, njene vesele noge nikada ne miruju i njene mutne oči, što mi se uvek nude, dobre su u samoći ovoj. Ona nije lepa, nije lepa, ali zato sam je baš voleo. Ja se gorko setim, kako me je tetka grubo dočekala, kad sam je odveo kući: “I to mi je neka ponešena pa ispuštena”. Ja ću je ostaviti, ne zato što je tuđa, ni za to što me vara, nego zato što se stidim ljubavi. Spremam se da posetim gradić svetog Andreje, gde su mi dedovi živeli. A ona se još bori. Njene su ruke nadute i vrele, one me sećaju na duhovske ruže i moj zavičaj. Njen osmejak nemoćan a pleća slaba, pa ih još volim. Kaže, da je mnogo plakala i da sam ja sam kriv, što nikad sretan bio nisam. Ko zna. Pokušava da me očara i mnogo govori o slovenstvu, ali je meni to dosadno.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se