Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Drum sa kojeg se ne može skrenuti“ – razgovor vodio B. Jokić, „Pobjeda“, Titograd, 1. 10. 1987.
Možete li da govorite o sopstvenom stvaralačkom postupku?
Mogu, ali nešto teže kada su razmišljanja pitanjima indukovana, a ne spontani odgovor na ona koja sam sebi postavljam, pa ih eventualno u „Dnevniku“ ili nekom eseju slobodno razvijam, sa svim stranputicama što ih kontemplacija nad sopstvenim delom dopušta.
Nisam književni teoretičar, teorije proze nikad nisu bile u mojoj sferi interesovanja, pa mi za ovakav razgovor, umesto stručnog znanja, ostaju tek izvesna praktična iskustva. A ona su, kao što znate, najpre sasvim lična, a onda se ponekad i opisu artikulaciji. Pokušaću da učinim što mogu.
Tip romana kao što je sedmotomno „Zlatno runo“ kritičari nazivaju „roman-rijeka“. Kako ste zamislili tu struktutu i šta piscu (ne) olakšava takav postupak, takva kompozicija?
Da, kritičari ovu vrstu romana zovu „roman-rekom“. Ja bih moj pre nazvao „roman-morem“. Roman-reka pretpostavlja, da kod poređenja ostanemo, jedan, tokom vode, predodređeni pravac od izvora do utoke. Takvi su, recimo, Golsvortijevi „Forsajti“.
Ako taj pravac uporedimo sa vremenom – bitnim faktorom kompozicije – rekom ćete ploviti nizvodno, linearno – linearnim, dakle, vremenom – do ušća i kraja reke (knjige). Sporadični povraci nisu stvarna vraćanja, kretanje uzvodno, nego tek osvrtanja iza sebe dokle vam pogled dopušta da pređeni put obuhvatite – sećanjem, ili da proširite pogledom na okolne predele – podsvešću.
„Zlatno runo“ nema takvu klasičnu, linearnu, hronološku strukturu. Temporalnost je u njemu drugog kova, druge prirode, pa je stoga poređenje s rekom u najmanju ruku nedovoljno, osim ako se ne misli na dužinu romana i neke artističke, formalne odlike, koje već davno nisu nove, i gotovo da spadaju u proznu secesiju.
Poređenje s morem mi se čini prikladnijim upravo zbog shvatanja vremena, zbog podređivanja kompozicije takvom shvatanju i pretpostavke da ona ne izražava samo vremenski prostor sadržaja već i sudbinu čoveka i njegove povesti, ne samo sudbinu priče u vremenu već i priču vremena kao ljudske sudbine.
Vreme je u „Runu“ jedno. Prošlost, sadašnjost i budućnost su simultane zone temporalnosti, kao što je i voda mora jednomerna i jednovremena, te nikuda ne teče nego se samo rasprostire. to se istovremeno vreme širi, slikovito rečeno, u krugu koje je u romanu planimetrijski opisan, tako da od godine 1769. i pada Moskopolja, cincarskog Armagedona, krećemo prema budućnosti, godini, recimo, 1801, 1830, 1848, 1867, 1903, 1910, 1915, 1919, 1941, pa u paranormalnoj projekciji, sve do godine 1980, ali se jednovremeno, paralelno, u istoj ravni proticanja, vraćamo prošlosti, dok ova ima godine i poznaje istorijsko datiranja, do 1690, 1566, 1453, 1427, 1299, 1205, a onda, kad godine uđu u neizvesnost, dublje u helenski mit o Argonautima, sve do bezvremene Arkadije i Zlatnog doba koje mu prethodi.
Kretanje kroz vreme je prividno. Vreme stoji kao što to s morem biva. Oni koji se kreću, to su junaci “Runa”, to smo mi koji u tom nepomičnom, uvek istom moru ukrug plivamo. Druga je razlika u tome što se u prvoj, beletrističkoj ravni šest tomova “Runa” mogu čitati i bez VII toma, kao što se Golvortijev “Posednik” može čitati i bez ostalih knjiga “Sage o Forsajtima”.
Ali, na drugom, metafizičkom i antropološkom nivou, bez VII toma – s čijim arhetipskim modelima, preuzetim iz “Argonautike” Apolonija s Rodosa, ključne epizode istorijskih delova romana uz varijacije vezane za sporednosti epoha, sudbinski korespondiraju – konačno razumevanje knjige nije moguće.
Ono, možda, i nije neophodno, iako pisac na njega potajno računa. Često se, međutim, i u životu događa da imate naročiti cilj do kojeg vam je silno stalo, a kojeg niko ne primećuje, ali, ako usput posvršavate i druge poslove koji se shvataju i primaju, morate biti zadovoljni. Moglo se i gore proći.
Ovakva kompozicija “Runa”, komplikovana struktura koja mora biti gotovo do pojedinosti unapred smišljena, gde poslednju knjigu morate znati dok prvu pišete, i gde za kompozicione pogreške nemate mogućnosti naknadnih ispravki, i olakšava i otežava posao.
Otežava jer zahteva dug pripremni rad, a kasnije vam ograničava slobodu baš kad vam je najnužnija, kad vam tzv. nadahnuće – pojam kojeg se plašim – nudi bolja rešenja, što ih upravo zbog zadate sheme i ne smete i ne možete upotrebiti: time bi za račun nekog uspelijeg detalja, ruinirali celu građevinu, zbog jednog dela – uništili harmoniju Celine.
(Da o osakaćenju uživanja u pisanju i ne govorimo.) Na drugoj strani kantara, ovakav postupak olakšava rad. Uvek znate šta vam je činiti. Na drumu ste s kojeg ne možete skrenuti i uputite se u nepoznatom pravcu na kome prezate od onog što vas čeka. Znate kuda idete, zašto, i gde ćete stići. Drugo je pitanje u kakvom stanju. I vi i vaša knjiga.
I najzad, reč je o „Runu“, a ne o postupku koji primenjujem na druge knjige, premda preferiram da znam zašto svaku od njih pišem, zašto baš tako a ne drukčije, i da joj bar kraj imam pre nego što počnem pisati početak.
Dakle, je li “Zlatno runo” istorijski, mitski, društveni, psihološki, antropološki … roman, ili sve to pomalo?
Nije na meni da vršim učene klasifikacije. Mogu jedino reći šta sam hteo, ne šta sam učinio. Hteo sam da napišem roman; u stvari, priču p čoveku. A potom da taj roman, ako može, bude antropološki. Dakle, alhemičarsko-sintetički. Reč je o genosu, porodici, on je, dabome, porodični.
Pošto je ona romejska, roman je o Romejima; kad se ovi spoznaju kao Cincari, o Cincarima; čim Srbima postanu, reč je o Srbima. Ako se u njemu govori o porodici čiji će statust postati građanski i oličavati izvesne ukupne osobine staleža, on je i roman o jednoj klasi. Ako se ta klasa uspinje, pa propada, piše se o uspenju i propadanju, kao i o plauzibilnim razlozima za taj ususd.
Ako se govori o trgovini, o trgovcima; o umetnosti kada se priča, o umetnicima; o politici reč kad je i državotvorstvu, o političarima i državnicima, itd. itd.
Pošto se sve događa na Balkanu, istoriji poluostrva, ovog slepog creva Evrope, iz kojeg je njeno telo izraslo u savremenu civilizaciju, ona, ta istorija, makar i parcijalna, na preskok – ne slučajan, nego definisanom shemom temporalnosti određen – izbegnuta ne može biti, pa je knjiga, uslovno, i povesni roman.
(Uslovno, velim, jer ja ne služim istoriji da je restauriram, nego ona meni da je na fantasmagoričan način supsumiram u ideju o istoriji i njenom odnosu prema mitu.)
Govori se o ljudima, kako da ne bude – psihološki? Međutim, pošto je, usput, sve ovo “Runo” moralo da bude, za mene je, subjektivno, ipak ostalo – književno izražena antropološka hipoteza, pa možda i mitska, kako rekoste,ako pod pojmom podrazumevate one fundamentalne odrednice našeg bića koje se opiru prolaznosti oblika egzistencije: porodici, klasi, istoriji, pa i psihi, a slede ontološki protoprojekt, iz čijeg kalupa, nacrta, modela, osim u sporednim varijacijama, izlaza nema.
Kako vidite odnos istorijskog i epskog?
Hronološki, pozitivizam veli, istorija prethodi epu. Zatim, ponekad, ep postaje istorija, što dovodi do priličnih konfuzija i u nauci i u životu, a da je neizvesno ko se od njih uspešnije brani. Ali, ako epovi izražavaju stvaralačke, prvobitne, sudbinske mitove, oni iznuđuju istoriju.
Nju najčešće niti poznajemo, niti, ako i spoznamo, priznajemo. Ta istorija, potom, obrazuje svoje sekundarne epove, bez autentične mitske suštine, kao i obrede iz kojih je nestala sadržina, a ostao – ritual. Njemu se predajemo.
Na toj osnovi, na utvarnom plesu šupljih oblika, gradimo istoriju, dok možemo, dok nas mitski nacrt naše opšte sudbine opet ne vrati na put sa kojeg se pre kraja ne silazi.
Beketa, po sopstvenom kazivanju, nijesu zanimali sistemi. Imate li ih vi?
Ne znam šta ovom prilikom pod “sistemom”podrazumevate. Ako je to odbijanje svakog sistema, u smislu poricanja racionalnog kauzaliteta u svojim delima, u tome je Beket, uistinu, bio savršeno i konsekventno – sistematičan. Odsustvo kauzaliteta, međutim, odriče možda jedan sistem, ali nužno ne poriče neki drugi – nepoznat. Ne smemo zaboraviti da nepostojanje sistema – ne postoji. Da je na ovom nivou ljudske egzistencije nemoguće. Jednostavno, kontraindicirano je umu. Protivi mu se inteligencija koja je odgovorna, između ostalog, i za najbolje Beketove knjige. “Čekajući Godoa” je jedna od najsistematičnijih tvorevina moderne umetnosti.
A što se nama čini da u drami nema sistema, to je zato što je korišćen neki koji ne poznajemo, koji nije prirođen našem životu, ili našim limitima u njegovom razumevanju, nego nekim drugim, nama nepristupačnim granicama.
Što se mene tiče, naravno da imam sisteme. Imam ih, u Beogradu, vrlo razrađene, čak i kad prelazim ulicu. Nekmoli kad pišem.
Oni su ponekad stvar navike (rutine), oportunizma, pokušaja da racionalizujem stvari koje mi izmiču, straha od neizvesnosti, potrebe za nekim stabilnim uporištem koje bi obuzdalo imaginaciju, žudnje za harmonijom, ko zna čega sve. Sistem je za mene što i štaka slepcu. Ona me žulji, ali bez nje – kako hodati?
Nastojite li “Zlatnim runom” da pravite presjek balkanske civilizacije po dubini ili po širini?
Uglavnom po dubini, ali je, s obzirom na antropološke ambicije knjige, dubina u stvari širina koju želim da obuhvatim. Manov “bunar vremena” ima vrlo mali ulazni otvor, ali njime silazeći, vidici se šire i mi tu širinu opažamo mnogo pre nego što smo shvatili da smo, zaneseni širinom vidokruga, stigli do najdubljeg dna jednog remek-dela metaistorijskog romana.
Dubina i širina umetničkog dela isti su pojmovi, ako primimo da je ono slično kugli, u koju kad uđete, ideja prostora i pravaca u njemu ne postoji. U dobrom delu osećamo se kao u svemiru, šta je gore a šta dole ne zna se; odlazeći u širinu, spuštamo se u dubinu; spuštajući se u tu dubinu, spoznajemo i širine njegovih prostora.
Dostojevski kaže: „Ono što većina naziva fantastikom – za mene predstavlja samu suštinu stvarnosti.“ Slično misli i Danilo Kiš. Kako se vi odnosite prema stvarnosti?
Kao prema građi, onako kao što se svaki graditelj odnosi prema zahtevu investitora (u našem slučaju tzv. stvarnosti). Napraviće projekat koji će se izvesnih zahteva te realnosti (investitora) držati, ali će sve učiniti da ga sebi i svojim idejama o dobrom stanovanju prilagodi.
Stvarnost, dakle, postoji (i to je njena največa mana, inače bi sve bilo mnogo lakše, onako divno kao u naučnofantastičnim knjigama gde je sami pravimo, na žalost i tada prema izvesnim zakonima, ne samo – pravilima igre žanra), ali ja nisam obavezan njoj, ja sam obavezan jedino svom odnosu prema njoj, onome što u njoj vidim, spoznam, osetim, razumem, protumačim.
Kako je umjetnički oblikujete i „transplantišete“?
Samo na bazi tog „slobodnog“ odnosa ja je književno oblikujem. I, naravno, ne samo „transplantiram“ nego i – transformišem.
Gdje je u tom suodnosu suština umjetničkog?
U procesu transformacije koja treba da pruži iluziju transplantacije.
Stavljate li se u poziciju da sanjate stvarnost i da vidite događaje onakvim kakvim biste željeli da jesu, a ne onakvim kakvi su uistinu bili?
Ako je, kao što pretpostavljam, reč o minulim vremenima, nastojim da se u njih, upoznavši putem raspoloživih dokumentarnih izvora, primarnih i supsidijarnih, izabrano doba koliko god mi je više moguće, duhovno preselim, da ga magijski, ne snovima, nego imaginacijom, doživim onako kako se ono prikazivalo njegovim a ne mojim savremenicima, da literarno živim njihove živote, a ne naše u njihovu kožu prokrijumčarene.
Ukratko, da poslužim reinkarnaciji tog doba, a ne vraćanju naših dilema u dane koji su slične dileme možda imali, ali i svoje ekskluzivitete, a oni, i samo oni čine onaj Duh istorije, koji je, bar za mene, vredan opisivanja.
Istorija se, naravno, u opštim, mitskim obrisima ponavlja, ali je njena priča uvek pomalo drukčija, bar – drukčije izgleda, te i drukčija može biti ispričana. Univerzalnost kojoj težimo doći će sama po sebi, jer ona je u osnovama naše povezane egzistencije. Ona je u razlikama, ne samo u sličnostima hiljadama godina razdvojenih era iste humane sudbine.
http://www.borislavpekic.com/2008/04/vreme-rei-xiva-deo.html