Kafka je za Benjamina svojevrsni dvojnik.
Hana Arent, Benjaminova prijateljica
1.
Nema sumnje da je Valter Benjamin od izvesnog trenutka počeo Franca Kafku da doživljava kao svog dvojnika, s kojim je delio položaj i sudbinu, a koji se, eto, samo sticajem božanskih okolnosti pojavio na svetu ranije od njega i otišao sa ovog sveta pre nego on. Oni se, međutim, nikad nisu sreli uživo. Za to je donekle kriv sam Benjamin, jer nije da nisu mogli da se lično upoznaju. Kad je Benjamin odlučio da nastavi svoje studije, posle Frajburga i Berlina, u Minhenu, 1915, imao je dvadeset tri godine. Tamo će upoznati, između ostalih, i Gerharda Šolema (koji će docnije promeniti svoje ime u jevrejsko Geršom i postati vrhunski istoričar jevrejske mistike), pa s njim biti u doživotnom prijateljstvu. Upoznaće i Rajnera Mariju Rilkea, pesnika, koji će ga iduće godine obavestiti da već tad prilično poznati pisac Maks Brod i Franc Kafka, čudnovati autor zbirke Promatranje i priča „Pred zakonom” (za koju je, čim ju je 1915. godine prvi put pročitao, Benjamin mislio da je jedna od najboljih na nemačkom jeziku), „Ložač”, „Presuda” i „Preobražaj”, dolaze iz Praga kao predstavnici tamošnjeg književnog ekspresionizma u Minhen gde će čitati svoje radove. Benjamin je, kao i Šolem, planirao da prisustvuje tom najavljenom književnom čitanju, ali je, zbog nečega sprečen, u poslednjem trenutku odustao. Pa ni on ni Šolem nisu bili 10. novembra uveče 1916. godine, u knjižari i galeriji Hansa Golca Nova umetnost, gde je trebalo, nedugo posle Elze Lasker-Šiler u okviru serije književnih večeri posvećenih modernom pokretu ekspresionizma, Brod i Kafka da čitaju. A to čitanje je bilo jedinstveno u istoriji javnih književnih čitanja, a svakako prvo takvo na kojem će se odigrati nešto do tad nepoznato u pogledu reakcije prisutnih slušalaca i što će se kasnije još tokom mnogih godina prepričavati takoreći kao legenda.
Iako je svoje sastave čitao u uskom i intimnom krugu prijatelja, ali i tad se trudeći prvenstveno da bude slušalac ili da čita tekstove drugih pisaca, što je uobičajio da čini sa svojom sestrom Otlom kao jedinom slušateljkom, Kafka je zapravo imao samo dva javna nastupa. Prvi put četiri godine ranije u Pragu, čitao je „Presudu”, i drugi put, ovaj u Minhenu. Za čitanje u Minhenu, kao što je to bilo i u slučaju prvog čitanja u Pragu, predložio ga je bliski prijatelj Brod, i jedva ga nekako privoleo da prihvati poziv, pošto se Kafka opirao svakoj vrsti samopromovisanja i, koliko god da je bio sklon čitanju naglas, nimalo mu nije godilo da čita pred grupom njemu neznanih ljudi. Kad pomislimo da je svih tih godina dobio samo dva poziva za čitanje, i oba je dugovao Brodu, možemo da zamislimo da se nije osećao najprijatnije i znatno je umanjivalo njegovu spremnost na putovanje. Nije mu se ni dopadalo da bude uvrštavan među
nemačke ekspresioniste. Pri tome ne treba gubiti iz vida da je to bio i trenutak u jeku Velikog rata, pa putovati vozom od Praga do Minhena nije bilo nimalo jednostavno. Valjalo je, između ostalog, obezbediti dozvolu vlasti i izvaditi obavezni pasoš overen policijskim pečatom, a to je potrajalo, te je datum čitanja morao nekoliko puta da bude odlagan, što opet nikako nije olakšavalo izvedbu piščeve namere da se pojavi pred minhenskom publikom. Da on ipak nije odustajao od putovanja, razlog za to je, prema svemu sudeći, ležao u činjenici da je polovinom septembra bio pozvao svoju verenicu Felicu Bauer da se vide u Minhenu, jer zbog strogih ratnih restrikcija u pogledu prelaska granica već dugo se nisu sretali. Ona je morala da putuje vozom. Iz Berlina. Prihvatila je da u vozu provede petak i nedelju samo da bi na nekoliko časova bila s verenikom. Napisao joj je da ona ne mora da prisustvuje njegovom čitanju, i da bi on to čak i više voleo, iako će čitati nešto što ona nije poznavala. Moglo bi se pomisliti da će čitati neki fragment iz romana Nestala osoba ili Proces, na kojima je u to vreme radio, ali on se odlučio za svoju nedavno završenu i neobjavljenu priču „U kaznenoj koloniji”. Znao je on da je čitanje te priče moglo biti priličan izazov podjednako za slušaoce, ali i za vlasti. Ratna cenzura je bila na delu. Ali želeo je da se predstavi nečim novim što će tačnije dočarati tadašnji trenutak u njegovoj avanturi pisanja, pa uprkos svemu nije odustajao od svoje odluke. Da bi prevarili cenzore, njegov domaćin, Hans Golc, dosetio se da u najavi njegovog čitanja navede da će se on predstaviti pričom sa izmišljenim naslovom „Tropska minhauzenijada”. Tu najavu je unapred podneo i na uvid nadležnoj policijskoj stanici koja je, u ime Bavarskog ministarstva rata, bila zadužena za odobravanje javnih nastupa. Golc je smatrao da je to sasvim u redu, jer već sam istinski naslov priče, ukazujući na kaznene kolonije kojima je ministarstvo upravljalo, nikako ne bi prošao i Kafka bi mogao da se oprosti od svog očekivanog susreta s Felicom. Zar se radnja priče „U kaznenoj koloniji” ne bi mogla shvatiti kao da se odigrava negde u tropskom pojasu, a i da je fizička okrutnost, više nego bolna, prikazana u njoj samo fantazija? Kafkina priča nastala je u vremenu kad je svet bio poplavljen bujicama nasilja i zapravo je bila veoma realistička, štaviše hiper-realistička, i u njoj je stvarnost presezala fantaziju.
Kafka se s verenicom dogovorio da odsednu i istom hotelu, Bavarski konak, nedaleko od Golcove Nove umetnosti. Uzeli su odvojene sobe. Voz iz Praga je stigao na minhensku stanicu u pola sedam predveče. U osam sati je navodni praški ekspresionista već morao da bude na mestu nastupa. I to bez Maksa Broda, koji je zbog poslovnih obaveza morao da odustane od puta. Zato je Kafka najpre, izvinjavajući se zbog prijateljevog odsustva, pročitao nekoliko Brodovih pesama, među kojima se isticala duga poema „Kosmička kantata”. Možda je time hteo da zamori i uspava publiku, da im ublaži čula za „miris krvi” koji će uskoro uslediti s podijuma. Prisutnih je bilo pedesetak osoba, među kojima Rilke i nekoliko mlađih nepoznatih pisaca. Jedan od tih pisaca, Maks Pulver iz Švajcarske, kasnije će napisati šta se dogodilo i to objaviti 1953. Pošto je Kafka izgovorio prve reči svoje priče, izgledalo je kao da je odajom potekao miris krvi i mokraće, čiji ukus sam osetio čak i na svojim usnama. Koliko god da je njegov [Kafkin] glas zvučao sažaljivo, slike iz priče zasecale su mi se u meso poput žileta. U sali je nastala zbrka, jedna od prisutnih dama se onesvestila, pa su je izneli. Kafka je nastavljao sa čitanjem. Još dvaput su njegove reči potresale i obeznanjivale ljude u publici. Broj slušalaca je počeo da se osipa. Pojedini su odlazili u poslednjem trenutku pre nego što bi ih piščeva vizija ophrvala. Nikad pre nisam opazio takvo dejstvo izgovorenih reči kao što je bilo ovo. Ostao sam do samog kraja…
Izgleda da je zaista bilo odvažno od strane mladoga Pulvera što je ostao do kraja čitanja „U kaznenoj koloniji”. Docnije, sam Kafka će o svom minhenskom nastupu misliti kao o grandioznom neuspehu. Ali ne zbog nelagode i onesvešćivanja u publici nego zato što je na sve što je radio, pre svega na sopstveno pisanje, gledao kao na neuspeh. Gotovo da je crpeo svojevrsno zadovoljstvo iz neuspeha. Baš kao i Valter Benjamin.
Ipak, šta je Benjamin propustio time što nije bio na Kafkinoj književnoj večeri? Osim mogućnog ličnog poznanstva sa onim o kome će – tokom idućih godina negujući snažnu ličnu identifikaciju s Kafkom, u intelektualnom, ali ne manje i u biografskom smislu, pa će to spiritualno združivanje ostaviti mnoge tragove u njegovim spisima i pismima, ponekad i u snovima (recimo, njegov san o marami za vreme boravka u logoru u Neveru, 1938, o kojem je detaljno izvestio Gretel Adorno) – ubrzo početi da misli kao o svom dvojniku, propustio je da to svojevrsno dvojništvo u njegovim razmišljanjima o sebi i svetu započne već 10. novembra 1916, kao i da odmah prepozna pitanje zakona s kojim Kafkina priča takoreći počinje kad govori o starom i novom komandantu kolonije, o starom i novom zakonu. Pitanje zakona će upravo biti ono na koje će se, u okviru obuhvatnijeg pitanja krize tradicije i modernosti, Benjamin usredsrediti u svom čitanju Kafke i što će, na prvom mestu zahvaljujući njemu, ostati kao trajni element u budućim pokušajima, sve do danas, razumevanja Kafkinog dela. Ako se osvrnemo na gotovo nepreglednu gomilu radova napisanih o Kafki tokom prošlih naraštaja, jedva da je ma i jedan dosegao tu intelektualnu, pa i emotivnu snagu Benjaminovog čitanja. Bilo je to i ostalo eksplozivno čitanje i naprosto je zračilo.
2.
Koliko je poznato, Benjaminovo prvo pisano spominjanje Kafke nalazi se u jednom od pisama Šolemu (21. jula 1925).1 U pismu kaže da je tražio da dobije izdanja Kafkinih radova iz ostavštine, koju je Maks Brod počeo da priređuje, i da bi ih prikazao u novinama. Dodaje i svoje oduševljenje pričom „Pred zakonom”. Godinu i po kasnije piše iz Moskve prijatelju Zigfridu Krakaueru da će sačuvati njegov prikaz Kafke da ga pročita tek pošto se i sam upozna s romanom Zamak. I sledeće pojave Kafke kod Benjamina zatičemo prvenstveno u njegovoj prepisci sa Šolemom. Prvi tekst koji će napisati, 1929, biće o moralu izvesnog novinara koji je napao Maksa Broda zato što je, uprkos testamentu u kojem mu je traženo da svi rukopisi budu uništeni, počeo da objavljuje Kafkinu književnu ostavštinu. Benjamin u tom polemičkom tekstu pokazuje da je Brodov poduhvat bio zapravo znak istinske vernosti prijatelju i da bi istu stvar učinio svako ko iole poznaje Kafkino delo. Dve godine kasnije napisaće opširniji osvrt na zbirku Kafkinih za života neobjavljenih priča, pod naslovom „Na izgradnji Kineskog zida”. Tek 1934. godine piše esej koji utemeljuje njegovu bliskost s Kafkom: „Franc Kafka, povodom desetogodišnjice njegove smrti”.
To je i prva godina njegovog izgnanstva. Hitler je na vlasti. Benjamin je, u jesen 1933. godine, napustio nacističku Nemačku i Berlin. Svoj esej tokom šest nedelja piše u Parizu. Oseća se unezveren zbog izgnanstva. I svoja osećanja prepoznaje kod Kafke. Bertolt Breht, takođe u izgnanstvu, u Danskoj, poziva ga da kod njega, u Svendborgu, 1934. godine, provede leto. Benjamin prihvata poziv i nosi sa sobom i tekst o Kafki, čiji prepis je, nekoliko dana ranije, poslao Geršomu Šolemu.
Svoj esej o Kafki Benjamin će dati na čitanje Brehtu tek posle dve nedelje njihovog danskog druženja. Ali, njegov donekle uopšteni razgovor sa svojim domaćinom o Kafki, još ne spominjući svoj rukopis, počeo je oko nedelju dana pre toga. Tada mu je Breht uzvratio da je i za njega Kafka veliki pisac, kao što su Klajst, Bihner, ali da je poput njih takođe promašaj. U Kafkinom delu, dometnuo je Breht, element parabole u sukobu je s vizionarskim elementom. Parabola nikad nije potpuno transparentna. To je bilo rečeno u kritičkom smislu. Istovremeno, Kafka je i vizionar zato što je video ono što dolazi, mada nije video i šta je to što dolazi. Benjamin je odranije znao da Breht kod Kafke izdvaja proročanski element, jer mu je to rekao još 1931. Ali sad je Benjaminov sabesednik svoje viđenje precizirao. „Za Kafku je postojao jedan problem, jedan jedini, a to je bio problem organizacije. Užasavala ga je pomisao na carstvo mrava, pomisao o ljudima koji su otuđeni od sebe u formama svog života u društvu.” Kao jedan od primera Kafkinog predviđanja budućih oblika čovekove otuđenosti naveo je sovjetsku tajnu policiju, a koja će ubrzo, rekao je, početi da liči na nacistički Gestapo.
Benjamin je svoj rukopis o Kafki najzad dao Brehtu, a koji je onda tri nedelje ćutao o pročitanom. Najednom je iz Brehta provalilo da je tekst napisan u „ničeovskom dnevničkom stilu”. Nema biografskog ni društvenog konteksta. Govori o Kafkinom pisanju, a nimalo o nekoj konkretnoj Kafkinoj životnoj situaciji. Ponešto u tekstu ima i dobrog, ali mahom je sve ostalo mistifikacija i besmislica. Benjamin bi morao da se toga okane. Neka digne ruke od dubine, koja je samo dubina i ničeg nema u njoj. Benjamin je ponudio svome sabesedniku da svoju kritiku ilustruje na jednoj od najkraćih Kafkinih priča, „Susedno selo”. Ta priča, ma ko šta rekao, apsolutno nije bezvredna, kazao je Breht, iako nije podrobnije odredio njenu vrednost. Trebalo bi je, dodao je, pobliže izučiti. Tu su njih dvojica prekinuli razgovor o Kafki. Ipak, tri nedelje kasnije, nastavljen je
s još većom žestinom. Misleći na Benjaminov esej, Breht ga optužuje da zagovara „jevrejski fašizam”, pod tim razumevajući jevrejsku mističku tradiciju, koja je nesumnjivo prisutna u eseju. Breht i dalje istrajava na istorijskim i društvenim uslovima koji se, prema njemu, ogledaju kod Kafke, naročito u romanu Proces, koji je istinski proročka knjiga, jer prikazuje situaciju malograđanskog sloja u točkovima industrijskog društva. Benjamin sa svoje strane istrajava na tome da govore o „Susednom selu”, i da na toj priči suoče svoja dva tumačenja. Breht sad prihvata taj izazov. Ono što je sledilo primerno je kako se na istom tekstu sukobljavaju ne samo dva različita interpretativna postupka, nego čak dve različite književne koncepcije.
Podsetimo se Kafkine priče o kojoj je reč:
Moj deda je imao naviku da govori: „Život je začudo kratak. Sad, prisećajući ga se, on mi se sažima dotle da, recimo, jedva shvatam kako neki mlad čovek uopšte može da se odluči da odjaše u susedno selo, ne plašeći se da – čak zanemarivši mogućne nezgode – već i običan, srećno protekao životni vek neće biti ni blizu dovoljan za takvo putovanje.”
Sam Benjamin je priču eksplicirao kao osobeni jezički lavirint pripovedanja, kad postoji spoljašnji pripovedač, a to je onaj koji se predstavlja kao unuk, i unutrašnji pripovedač, to jest deda koji se, polazeći od stava o kratkoći života, priseća sopstvenog života i pita se kako neko, ma koliko bio mlad, uopšte može da krene do susednog sela sa svešću da mu ceo život nije dovoljan da dospe do tog sela. U tome se mešaju tri vremena, i svako ima različito trajanje. Vreme unuka, vreme dede i vreme nekog neimenovanog mladića. Ta lingvistička i narativna pragmatika uopšte nije ubedila Brehta. Njega nije zanimao poetički status iskazivanja nego sam sadržaj, naime iskaz priče. Zainteresovan za ideju koju priča saopštava, i to ga, razumljivo, dovodi do starog Zenonovog paradoksa ilustrovanog trkom Ahila i kornjače. Ahil u nadmetanju s kornjačom neizbežno gubi. Nikad nije u mogućnosti da je stigne, jer je prostor diskontinuirano izdeljen, baš kao i vreme. Brehta ne zanima priča kao celina nego njen ishod, i pobija ga kao logičku protivrečnost do koje dolazi pogrešnim poimanjem prostora i vremena. Kontinuitet se zamenjuje diskontinuitetom. Beskrajnom deljivošću prostora negira se kretanje. Beskrajnom deljivošću trajanja, vreme se pretvara u beskonačno. Tada je život naprosto prekratak da bismo prešli čak i najkraće rastojanje, svejedno da li pokušavali to rastojanje da pređemo na konju ili avionom (koji je u to vreme tek počinjao da bude redovno prevozno putničko sredstvo, a o jednom internacionalnom aeromitingu u Breši pisaće i sam Kafka). U Kafkinoj priči se, dabome, viđenje prostora i vremena kao diskontinuiranih uopšte ne spominje. Ali, za Brehta, to viđenje se može pretpostaviti, jer objašnjava logički paradoks iskazan u priči. Zatim, on prelazi na priču viđenu kao parabola, jer je i ranije smatrao da je Kafkino polazište uvek parabola prožeta racionalnošću. Osim što se otvoreno ne poziva na diskontinuitet, Kafka izričito u priči ne kazuje da je dospeti do susednog sela nemoguće. On samo navodi reči pripovedačevog dede. Ko dospeva do sela, pita se Breht. Kao što je dekomponovana logika priče tako je dekomponovan i onaj neimenovani mladić koji na konju jaše do susednog sela. Očigledno je onda, prema Brehtu, da onaj koji stiže u susedno selo nije onaj isti koji je u njega krenuo. To je neko drugi. Čovek je istoričan i kao takav se neprekidno preobražava. Breht ne pobija tezu priče logički nego filozofski. On zastupa izvesnu filozofiju istorije. Koliko god život bio dug, čovek ne uspeva da dopre do susednog sela, kazuje nam priča, a za Brehta vreme života u priči mora biti sagledano kao istorijsko vreme. I šta onda Breht iščitava u priči? Čita čovekovu nemoć da ovlada istorijskim vremenom. Na putu istorije, takav čovek je uvek zarobljenik jednog jedinog trenutka, sadašnjeg. I to će biti Brehtov zaključak: Kafka je u tipičnoj malograđanskoj situaciji, žrtva je poretka koji se obrušava na njega, jer ne uspeva da uoči mogućnosti promena u istorijskom vremenu.
Benjamin se protivstavlja Brehtovom tumačenju. Istinska mera života je pamćenje. Kad se osvrnemo, život nam izgleda kao prolazak munje po nebeskom svodu. Onoliko brzo koliko smo kadri da knjigu života izlistamo nekoliko stranica unazad, tom brzinom se putuje od susednog sela do tačke na kojoj je bila donesena odluka o polasku na put do susednog sela. Oni za koje je život preobražen u pisanje, kao što je to deda iz priče dok se priseća, mogu samo da čitaju unatrag ono što je napisano. Jedino tako oni se sreću sa sobom i jedino tako, iz sadašnjeg trenutka, mogu da shvataju život.
Te indirektno navedene reči, istovremeno figurativne i doslovne, vizionarske i mističke, upravo su one koje Benjamin voli da koristi kad izlaže ideje do kojih mu je stalo. A Kafka je svakako za njega već postao dragoceni izvor ideja koje je osećao u potpunosti kao sopstvene.
Ali, zar ne bismo mogli da se pitamo i o vidokrugu koji nekako združuje Brehtovu i Benjaminovu sukobljenu interpretaciju i koji nam ukazuje i na samog Kafku i njegov unutrašnji izvor za priču „Susedno selo”? Toliko je toga bilo u Kafkinom ličnom životu što je on doživljavao kao nedostižno. Njegov odnos prema ženama, recimo, prema verenici Felici Bauer. Dvaput se s njom verio i dvaput je raskidao zaruke. Nikako nije uspevao sebe da vidi kao oženjenog, a da u isti mah bude lišen pisanja bez kojeg ne može da zamisli sopstveni život. Njegov odnos s Felicom u priličnoj meri dočarava radnju njegovog romana Proces, pisanog baš u godinama njegovih zaruka i veridbenih raskida. Biti u braku, bilo je za njega dospeti do „susednog sela”, što je osećao kao nemoguće. Nije to bila malograđanska nemoć i izraz boljševičke vidovitosti niti život sagledan po meri pamćenja i potanko ispisan u nekoj imaginarnoj knjizi. On se samo poslužio Zenonovim paradoksom da bi iskazao jedan od nedokučivih elemenata svoje ličnosti i biografije.
I koliko god da je listao knjigu svog života unazad, tragajući za početnom tačkom svog putovanja do „susednog sela”, uvek je stizao do stranice za koju nije ni znao da ju je ikad ispisao ili je baš ta stranica ostala neispisana. Ono što Breht nije naslućivao, iako je, mogli bismo reći, taj postupak čitanja sugerisao, Benjamin je svojim ezoteričkim rečima nagoveštavao. Nemogućnost da stignemo u „susedno selo” samo je još jedna slika neuspeha, ličnog, književnog i istorijskog, neuspeha u najčistijem vidu, i koji se onda ne da preokrenuti u ma kakav uspeh tokom celog života, svejedno da li kratkog ili dugog. Za Kafku je bilo jasno šta mu kao piscu ostaje. Kao da je „Susedno selo”, kao i većinu svojih priča, napisao da bi se oslobodio svog unutrašnjeg demona. Taj književni egzorcizam upečatljivo je dočarao opet jednom od svojih efektnih kratkih priča. Onom o Sanču Pansi.
Sančo Pansa, koji se uostalom tim nikad nije hvalio, uspeo je tokom godina, okružujući se u večernjim i noćnim časima gomilom romana o vitezovima i razbojnicima, toliko da odagna od sebe svog đavola, koga će kasnije nazvati Don Kihote, da je ovaj zatim, nestalan, izvodio najmahnitije podvige, ali koji, u nedostatku prethodno određenog predmeta, a trebalo je da to bude upravo Sančo Pansa, nikom nisu štetili. Sančo Pansa, slobodan čovek, nehajno je pratio, možda zbog izvesnog osećanja odgovornosti, Don Kihota na njegovim poho- dima i od tog je imao veliku i korisnu zabavu do svog kraja.
Pratio je Don Kihota na konju ili magarcu, svejedno da li je jahač i sam konj, lud ili ne, ili čovek, jer važno je bilo rasteretiti se bremena s leđa. S tim otkrićem o Sanču, i Benjamin okončava svoj esej povodom desetogodišnjice Kafkine smrti.
Dok Benjamin i Breht razgovaraju, dotle u Palestini u koju je emigrirao 1921. godine, u Jerusalimu, Šolem čita esej o kojem je reč.
3.
Šolem i Benjamin su se podjednako divili Kafki. Ali su se i razmimoilazili u razumevanju njegovog dela, pre svega u pitanju tradicije i njenom propadanju u dobu modernosti. Obojica su priznavali suton tradicije u novom vremenu. Tome ih je naučilo i čitanje Kafke. Ali njihov pogled i na tradiciju i na njen suton suštinski se razlikovao.
Kad je reč o Šolemu, on je tradiciju prvenstveno shvatao kao judaizam i jevrejsku mistiku, a to znači i ono što je u tome igralo značajnu ulogu, naime kabala i jevrejski mesijanizam. Kafka je za njega predstavljao, ni manje ni više, savršeni i najdalekosežniji izraz jeretičke kabale, što će reći da je Kafkino sekularno stanovište bio kabalistički doživljeni svet u modernom duhu.
Šolem je najpre, slično Brehtu, izbegavao da se izjasni o Benjaminovom eseju. Brinulo ga nepodudaranje njihovih stavova. I kad je Benjamin od njega tražio više podataka o tradiciji i Kafkinom stavu o judaizmu, on je preko tih zahteva prelazio ćutke. Šta je Šolema mučilo u eseju? Na jednom od mesta potkraj svog eseja, Benjamin se osvrće na problem otkrovenja kod Kafke: „Kapija pravde jeste izučavanje. A ipak se Kafka ne usuđuje da uz to izučavanje prava spregne obećanja, koje tradicija vezuje za izučavanje Tore [zbirka zakona koje je Mojsije dobio od Boga na vrhu Sinajske gore]. Njegovi pomoćnici su vernici koji su izgubili mesto za molitvu, njegovi studenti su učenici koji ne poznaju Sveto pismo.” To tvrđenje izazvalo je razmenu mnoštva pisama između dvojice prijatelja, u kojima su njihovi komentari o Kafki gotovo bili prinuđeni da iskrče oveći proplanak na kojem su onda mogli nezavisno jedan od drugog da razvijaju svoje protivstavljene pozicije u pogledu na tradiciju i otkrovenje. Šolemova pozicija je, formulisana prema jevrejskoj mističkoj tradiciji, bila da je otkrovenje nepristupačno ljudskom saznanju i obrazovanju. Kao što piše Robert Alter,2 drukčije nego što se govori o otkrovenju u rabinskoj literaturi, Božja reč u kabali je apsolutno neobjašnjiva i u samoj sebi negativna. To je Šolem verovao da prepoznaje i kod Kafke. Opčinjavalo ga je, kako je pisao, Kafkino portretisanje moderne krize tradicije, a u kojoj je tradicija bila podvrgnuta težnjama jevrejskih zajednica ka asimilaciji i racionalizaciji. Za razliku od Benjamina, tvrdio je da je kod Kafke otkrovenje još jako i aktualno, ali ljudi u Kafkinim pričama i romanima nemaju sredstava da bi to razumeli. Ta nemoć u razumevanju bila je znak izostajanja Boga. Navedene rečenice iz Benjaminovog eseja nedvosmisleno su ukazivale na duboku razliku između Šolema i njega, između njihovih tumačenja tradicije i zakona. Bilo da su učenici izgubili, uz molitveno mesto, poznavanje Pisma ili da su naprosto nesposobni da ga odgonetnu dolazi na isto, otpisuje Benjamin prijatelju, zato što bez ključa koji odgonetanje iziskuje, Pismo nije Pismo nego život. I to život koji je kao takav življen u selu podno brega na kojem je izgrađen zamak (aluzija je na Kafkin roman Zamak). Učenici su izgubili zakon, a ne samo tek njegov sadržaj, izgubili su otkrovenje, a ne samo tek njegov smisao, i to nedostaje svetu. Šolem je odvratio da je Benjamin „istrajan u svojoj tvrdoglavosti”, gledajući na problem s njegove najprofanije strane tako da Benjaminovo ćutanje naposletku doprinosi samo tome da mu reči izgledaju zagonetne. Benjamin ide suviše daleko u eliminisanju teologije iz Kafkinog dela, pa tako „s prljavom vodom iz korita izbacuje i dete”. Na to će Benjamin reći, upozoravajući na Kafkin smeh i prilično talmudski crni humor, da čak zamišlja da onaj ko je u stanju da uoči komičnu stranu jevrejske teologije odjednom će u ruci imati ključ za Kafku, bez obzira što su izvesne priče poput „Preobražaja” i „U kaznenoj koloniji”, te romana Proces i Zamak, stekli ugled košmarne fikcije. Zaista, kako je mogućno ne zapaziti humor kod Kafke? Setimo se mesta sa prvih stranica Procesa:
„[…] To je zakon. Otkud bi tu bilo greške?” „Taj zakon ne poznajem”, reče K. „Utoliko gore po vas”, reče stražar. „On postoji svakako samo u vašim glavama”, reče K. […]. Ali stražar samo odmahnuvši rukom reče: „Tek ćete to osetiti.” Franc se umeša i reče: „Gle, Vileme, on priznaje da ne poznaje zakon, a u isti mah tvrdi da je nevin.”
Crnohumorni zaključak: Ko god ne poznaje zakon, ne može biti nevin. Sam Kafka je, dok je čitao prvo poglavlje Procesa na čajanci kod Broda, morao više puta da prasne u smeh.
Prijateljski gnev, kojem je u Šolemovim pismima bio izložen Benjamin, donekle potvrđuje da on možda nije najbolje shvatao jevrejsku tradiciju, ali da svakako, za razliku od svog prijatelja iz minhenskih studentskih dana, Kafki pripisuje različiti pojam otkrovenja, i to tako da rečeni pojam više nema veze s verskim zakonom. Benjamin je išao još i dalje, jer za njega, aludirajući na roman Proces, polazište nije bila „istorijska perspektiva sudskih postupaka” nego „mala besmislena nada, kao i stvorenja kojima je ova nada namenjena”. (Da, postoji nada, rekao je jedared Kafka, ali ne za nas.) Obojica su isticala zakon u Kafkinom delu, ali ga je Šolem smeštao u samo središte dela, a Benjamin
je prepoznavao njegovo odsustvo u životu u Kafkinom selu. Tom selu pripada i svinjac iz kojeg izvode konje seoskog lekara [aluzija na priču „Seoski lekar”], i zagušljiva pokrajnja soba u kojoj Klam s cigarom među zubima sedi uz čašu piva [aluzija na roman Zamak], i kapija salaša odakle vam preti propast ako zalupate na nju. Vazduh u tom selu je zagađen svime što je propalo i prezrelo, pa obrazuje trulu smešu. Takav vazduh je Kafka mora da udiše celog svog života. Nije bio gatalac niti utemeljitelj neke religije. Kako je uopšte bio kadar da izdrži u njemu?
Kafkin svet ječi iz „mračne, duboke utrobe”. To je izobličen, iskvaren i ružan svet. Benjamina nije zanimalo da, prema Šolemovom uputstvu, čita Kafkine parabole u horizontu morala jevrejskog zakona sa svim njegovim bezdanima i dijalektikama. Njegova pažnja je bila usredsređena na Kafkin „močvarni svet”. Nije on, dabome, veličao Kafkino selo niti zavideo njegovim žiteljima. Međutim, Kafkini likovi su predstavljali alternativu tradiciji, alternativu koja je u Benjaminu nalazila svoj višesmisleni odjek, a koji je on želeo da istraži, uveren da u tome deli Kafkin put.
Zapadajući u zaborav, da li će se tradicija ipak jednom povratiti? Tonući u tamu, hoće li jednom isplivati iz mraka? Hoće li granuti neko novo sunce? Benjamin nije u to verovao. Nije se predavao Šolemovim argumentima. Svetu je pretila mećava kroz koju se neće probiti zraci nikakvog novog sunca. Ipak, kao da je iskopavao iz sebe slabašnu nadu u hipotetični povratak tradicije. Bila je to „mala i besmislena nada”, pa ipak nekakva nada, istovremeno i on svestan da ta nada možda nije nama namenjena. Dugovao ju je Kafki, koji je, sa svoje strane, gledajući da izbegava alternative, govorio: „Oklevanje moje generacije, mogu da ga razumem; ali to nije više čak ni oklevanje nego zaborav jednog sna, snevanog pre mnogih hiljada noći i hiljadu puta zaboravljanog.” To je Benjamina podsećalo na učenike koji su lutali i zaboravili da tumače Pismo i tako su rušili sve nade polagane u tradiciju. Ona više nije bila u stanju da obnovi živi izvor otkrovenja, a još manje da ga prisvoji i rasprostire.
Kad je najzad, posle razgovora s Brehtom i prepiske sa Šolemom, Benjamin dovršio i u dva nastavka, u jednom od cionističkih nedeljnika, objavio svoj esej za desetogodišnjicu Kafkine smrti, i tek što je otada prošlo četiri godine i svet zapadao u oluju iz koje će proizići Drugi svetski rat, Benjamin je, pre nego što će se naći u francuskom logoru za „strane radnike” nemačke i austrijske, napisao prijatelju u Jerusalim veličanstveno pismo, pravi esej, odgovarajući mu na pitanje ima li nade i zar se Kafka ipak nije naposletku vratio tradiciji. „Kafka je osluškivao, napregnuvši sve svoje snage da bi čuo, a onda, slušajući, nije kadar da vidi.” Šta nije video? Znake sveta koji se stropoštava u ludilo, a koje nikakva tradicija ne može da izleči. Otuda Kafkino delo prikazuje obolelu tradiciju, povremeno pokušavajući mudrost da definiše kao epski vid istine i da tako mudrost učini nasleđem tradicije. Ali bilo je to istrajavanje na istini koja se gubila. Naposletku se i odrekao istine u zamenu za mogućnost prenosivosti, baštinjenja iz generacije u generaciju. Ali uzalud. Benjamin time poručuje da je tradicija obolela zato što je lišena mudrosti, a koja je činila istinu prenosivom. Bez mudrosti, tradicija je lišena sredstva opstanka, naime prenosivosti. Kafkin pokušaj da obnovi prenosivost imao je svoju cenu. Cena je bila napuštanje istine. Kod njega se zato više ne pita o mudrosti. Kao da nam daje samo zbirku neprotumačivih pravila, ostatke nekog zakona s kojima niko ne zna šta bi radio. Pripovedač Kafkinih parabola i romana, kad je jednom iznova dopro do mogućnosti prenošenja, uviđa da više nema šta da kaže. I to će biti jedan od Benjaminovih zaključaka, gotovo nalik nekom od zaključaka koji se može izvesti i o samom Benjaminu dok piše o Kafki kao Kafkin dvojnik i završava svoj život onako kako Jozef K. skončava u Procesu, stideći se sveta, pa i sebe.
4.
1. Uzdiže li Kafka zakon ili ga sahranjuje, pita se Benjamin. Na to pitanje, misli on, Kafka ne pruža odgovor. I zato će zakon nazvati oblačnim mestom i mrtvom tačkom u Kafkinom delu. Doista je teško utvrditi da li je u Kafkinom svetu prepreka pravdi to da je zakon svuda prisutan ili da je izmešten, kompromitovan, i to dotle da ga je teško razlučiti od bezakonja. Pogledajmo samo parabolu „Pred zakonom”, koja je umetnuta u roman Proces. Kad priču pročitamo, ostajemo u nedoumici. Postoji li zakon, koja je njegova sadržina, ili je naprosto, ako postoji, nedostupan? U romanu Zamak, zakon je svuda i nigde. Svako pripada sistemu vladanja, a ipak svako i trpi teror tog sistema. Slično je i u Procesu. Zakon je nesalomiv, a stvarna sudnica je nenalaziva ili smeštena u podrumskoj zabiti.
Zakonici poređani na policama ispostavlja se da su pornografske knjige. Sva ta neizvesnost sa zakonom prirodno je izazivala svakojake protivrečne interpretacije. Mogli bismo se pitati nije li svekoliko Kafkino delo zapravo pozornica na kojoj se odigrava drama interpretiranja, i za koju se onda pokazuje da nema konačnog i nepobitnog tumačenja. Benjamin je razmatrao zakon kod Kafke i u religijskom i u sekularnom smislu. Pre svega je pretresao pitanje zakona u njegovoj političkoj dimenziji, odbacujući teološke interpretacije, za razliku od Šolema koji se isključivo zadržavao na judaističkoj dimenziji.3 Kako god bilo, Benjamin će prvenstveno u Kafkinim romanima videti prikaz najniže ravni čovekove egzistencije, bolni prikaz jednog praistorijskog močvarnog sveta u kojem mračne instancije zakona donose proizvoljna i represivna pravila kojima su individualni ljudi podvrgnuti, a da ih pri tome čak i ne poznaju. U eseju „Na izgradnji Kineskog zida” ukazaće, štaviše, na istovremenost svudaprisutnog zakona i apsolutnog bezakonja, pri čemu podanici opet ne znaju čemu su podvrgnuti, zakonskoj represiji ili raspusnosti bezakonja, što im, na kraju, krajeva, izgleda potpuno ekvivalentno. I kad ga ima, javni zakon uvek dejstvuje kao tajni zakon. Tako je bilo i u Kafkino i Benjaminovo vreme, i tako je i dan-danas. To je jedan od razloga zašto oba pisca traju, pri čemu drugi dvojnički čita prvog, te nam prenosi njegovu neusahlu aktualnost, a mi smo svedoci, čitajući drugog, u kojoj velikoj meri je i sam njegov prenos aktualan.
Jovica Aćin
1 Za ovaj tekst poglavito sam se služio izdanjem Benjamin über Kafka: Texte, Briefzeugnisse, Aufzeichnungen. Frankfurt: Suhrkamp Taschenbuch Wissenschaft, 1981.
2 Robert Alter. Necessary Angels: Tradition and Modernity in Kafka, Benjamin, and Scholem. Cambridge: Harvard University Press, 1991.
3 Uzgred, u naše vreme, recimo, italijanski filozof Đorđo Agamben (Giorgio Agamben), rekao bih, kombinuje obe perspektive, polazeći od Benjamina i njegovog poimanja mesijanskog zakona, o čemu se može više videti u njegovom delu Homo Sacer: vladarska moć i goli život (Homo Sacer. Il potere sovrano e la nuda vita, 1995), gde se civilni zakon i jevrejski čak izjednačavaju, tako isto i u njegovoj knjizi Vanredno stanje (Stato d’eccezione, 2003). (U slučaju prve knjige služio sam se hrvatskim prevodom, a u slučaju druge engleskim.)