Fenomeni

Jevanđelje po Marku [Tema: Borhes]

To se dogodilo na estansiji Los Alamos, u huninskom okrugu, prema jugu, poslednjih dana meseca marta 1928. Junak ovog događaja bio je student medicine. Baltasar Espinosa. Za sada o njemu možemo reći da je bio kao i drugi mladići iz Buenos Ajresa, bez nekih osobina kojima bi se isticao, osim govorničkog dara koji mu je doneo više nagrada u engleskom koledžu Ramos Mehija i gotovo beskrajne dobrote. Nije voleo do protivreči; bilo mu je milije da u pravu bude sagovornik a ne on. Iako su ga nepredvidljivosti igre privlačile, bio je loš igrač jer mu je bilo neugodno da dobija.

Njegova otvorena inteligencija bila je troma; u trideset i trećoj godini nedostajao mu je još jedan ispit do diplome, i to iz predmeta koji ga je najviše privlačio. Otac, koji je kao i sva gospoda njegovog vremena bio slobodan mislilac, uputio ga je u učenje Herberta Spensera, a majka ga je, pred jedno putovanje u Montevideo, zamolila da svake večeri očita jedan Očenaš i prekrsti se. Za sve vreme nikada nije prekršio dato joj obećanje. Nije mu nedostajala hrabrost; jednoga jutra zadao je i primio, sa više ravnodušnosti nego gneva, nekoliko udaraca pesnicom potukavši se sa grupom drugova koji su hteli da ga primoraju da učestvuje u jednom štrajku na univerzitetu. Budući pomirljive naravi, prihvatao je mnoga sporna mišljenja i stavove: do sopstvene zemlje bilo mu je manje stalo nego do toga da će tamo negde misliti da se kitimo perjem kao divljaci; duboko je cenio Francusku, ali je prezirao Francuze; potcenjivao je Amerikance, ali se radovao što u Buenos Ajresu ima oblakodera; bio je uveren da su gauči iz ravnice bolji jahači od onih iz planinskih krajeva.

Kada mu je Danijel, njegov brat od strica, predložio da provede leto u Los Alamosu, odmah je pristao, ne zato što je voleo seoski život, već iz urođene predusretljivosti i zato što nije našao valjane razloge da ga odbije. Glavna zgrada na imanju bila je velika i pomalo zapuštena. Kuća u kojoj je živeo nadzornik po imenu Gutre nalazila se u neposrednoj blizini. U porodici Gutre bilo ih je troje: otac, sin, neobično grub mladić, i kći, devojka neizvesnog porekla. Bili su visoki, snažni, koščati, kosa im je imala crvenkaste prelive, a lica indijanske crte. Gotovo da i nisu govorili. Nadzornikova žena umrla je pre više godina.

Espinosa je tu naučio stvari koje nije znao i za koje nije čak ni slutio. Na primer, da se konj ne tera u galop kada se približava kućama i da niko ne jaše konja osim kada treba da obavi neki posao. S vremenom bi naučio da prepoznaje ptice po glasu.

Nekoliko dana kasnije Danijel je morao da otputuje u prestonicu da bi sklopio ugovor o prodaji stoke. Trebalo je da se na putu zadrži najviše nedelju dana. Espinosa, koji je već bio pomalo sit ljubavnih pustolovina svoga rođaka i njegovog neumornog interesovanja za novosti muške mode, više je voleo da ostane na estansiji sa svojim medicinskim knjigama. Vrućina je bila nesnosna, a ni noć nije donosila olakšanje. U zoru su ga probudili gromovi. Kazuarovo drveće se povijalo na vetru. Espinosa je čuo prve kišne kapi i zahvalio je Bogu. Vazduh je odjednom postao svež. Pred veče Salado se izlio.

Sutradan, gledajući s verande poplavljena polja, Baltasar Espinosa je pomislio da metafora koja upoređuje pampu s morem nije, bar toga jutra, potpuno netačna, mada je Hadson napisao da nam more izgleda veće zato što ga vidimo s palube broda, a ne sa konja ili sa naše visine. Kiša nije prestajala; Gutreovi su, kojima je varošanin pomagao ili smetao, spasili dobar deo stoke, iako su se mnoge životinje udavile. Četiri puta su vodila prema estansiji: sva četiri su bili preplavljeni. Trećega dana nadzornikova kuća je počela da prokišnjava; Espinosa im je dao jednu prostoriju u dnu dvorišta pored ostave za alat. Ovo preseljenje ih je približilo; zajedno su obedovali u velikoj trpezariji. Dijalog se teško uspostavljao; Gutreovi, koji su znali tolike stvari o seoskom životu, nisu umeli da ih objasne. Jedne večeri Espinosa ih je upitao da li se ljudi sećaju napada Indijanaca iz vremena kada je vojna komanda bila u Huninu. Odgovorili su mu da se sećaju, ali isto bi mu odgovorili i na pitanje o pogubljenju Karlosa I. Espinosa se setio da je otac često govorio da se u svim slučajevima dugovečnosti na selu radi ili o lošem pamćenju ili o nejasnoj predstavi o vremenu. Gauči obično ne znaju ni godinu svog rođenja, niti ime onoga koji ih je rodio.

U čitavoj kući nije bilo drugih knjiga osim jednog kompleta poljoprivrednog časopisa La Čakra, veterinarskog priručnika, luksuznog primerka Tabarea, Istorije šortornskog govečeta u Argentini , nekoliko erotskih ili kriminalnih romana i jednog skorašnjeg romana, Don Segundo Sombra. Espinosa, da bi nekako ispunio vreme neizbežnih sedeljki posle obeda, pročitao je nekoliko poglavlja Gutreovima koji su bili nepismeni. Na nesreću, nadzornik je i sam nekada bio gonič stoke i nije ga zanimalo šta se događalo onom drugom. Rekao je da je taj posao lak, da su sa sobom uvek vodili jednog tovarnog konja sa svim potrepštinama i da nije bio gonič stoke, nikada ne bi stigao do

Lagune de Gomes, Bragada i do Nunjesovih polja u Čakabuku. U kuhinji je bila jedna gitara; pre događaja o kojima pričam nadničari bi uveče posedali u krug, neko bi uzeo da štimuje gitaru, ali nikada ne bi stigao da svira. To su zvali veče uz gitaru. Espinosa, koji je pustio bradu, zaustavljao bi se pred ogledalom da posmatra svoje izmenjeno lice, smešeći se na pomisao da će u Buenos Ajresu momcima opširno pričati o izlivanju Salada. Začudo, žalio je za mestima na kojima nikad nije bio i na koja neće ići; uglom ulice Kabrera na kome se nalazi poštansko sanduče, betonskim lavovima pred jednom kapijom u ulici Huhuj, u blizini trga Onse, dućanom s podom od keramičkih pločica za koji nije tačno znao gde se nalazi. Što se tiče braće i oca, već su preko Danijela svakako saznali da je izolovan – reč je bila etimološki tačna – zbog poplave.

Pretražujući kuću, koju je i dalje okruživala voda, naišao je na Bibliju na engleskom jeziku. Na poslednjim stranicama knjige Gatrijevi, Guthrie – to je bilo njihovo prvobitno ime – ispisali su svoju istoriju. Bili su rodom iz Invernesa, došli su na ovaj kontinent po svoj prilici kao nadničari, početkom devetnaestog veka, i ukrstili se sa Indijancima. Hronika se završava oko 1870; više nisu umeli da pišu. Posle nekoliko generacija zaboravili su engleski, a španski, kad ih je Espinosa upoznao, zadavao im je muke. Bili su bez vere, ali u njihovoj krvi su se održali, kao tamni tragovi, tvrdi fanatizam kalvinista i praznoverje pampe. Espinosa im je ispričao šta je našao, no oni ga nisu gotovo ni slušali.

Prelistavao je knjigu i njegovi prsti su je otvorili na početku Jevanđelja po Marku.

Da bi se vežbao u prevođenju i možda da bi video da li nešto razumeju, odlučio je da im pročita taj deo posle večere. Iznenadilo ga je što su ga slušali najpre pažljivo, a zatim sa nemim interesovanjem. Možda su im zlatna slova na koricama knjige ulivala poštovanje.

Oni to nose u krvi, pomislio je. Takođe mu je sinulo da su ljudi kroz vekove uvek ponavljali dve priče: priču o izgubljenom brodu koji u vodama Sredozemlja traga za voljenim ostrvom i priču o jednom bogu koji pušta da ga razapnu na Golgoti. Setio se časova dikcije u koledžu i ustao je da bi im čitao parabole.

Gutreovi su žurili da posluže pečeno meso i sardine da bi što pre došao red na Jevanđelje.

Jagnje, koje je devojka mazila i kome je vezala vrpcu boje neba, ozledilo se bodljikavom žicom. Hteli su da mu na ranu stave paučinu kako bi zaustavili krv; Espinosa ga je izlečio tabletama. Zahvalnost koju je probudilo to izlečenje zadivila ga je. U početku nije verovao Gutreovima i dvesta četrdeset pezosa koje je nosio sa sobom sakrio je u jednoj knjizi; sada je, u odsustvu gazde, zauzimao njegovo mesto i izdavao je bojažljiva naređenja koja su smesta bila izvršavana. Gutreovi su ga pratili kroz odaje i hodnik kao izgubljeni. Dok je čitao, primetio je da skupljaju mrvice koje je on ostavio na stolu. Jednoga dana ih je zatekao da govore o njemu s poštovanjem i s malo reči. Kada je završio Jevanđelje po Marku, hteo je da im čita neko od ostala tri; otac ga je zamolio da ponovo pročita ono što im je već čitao, da bi dobro razumeli. Espinosa je osetio da su oni kao deca kojima se više sviđa ponavljanje nego promena ili novina. Jedne noći sanjao je Potop, što nije čudno; probudili su ga udarci čekića graditelja barke – pomislio je da su gromovi. I doista kiša,

koja se bila stišala, ponovo je pljuštala. Bilo je vrlo hladno. Rekoše mu da je oluja oštetila krov ostave za alat i da će mu pokazati kad budu popravili grede. Više nije bio tuđinac i svi su sa njim postupali pažljivo i tako reći tetošili. Niko od njih nije voleo kafu, ali njega je uvek čekala njegova šoljica koju su oni obilato zaslađivali.

Nepogoda je bila jednog utorka. U četvrtak noću probudi ga lako kucanje na vratima koja je, iz predostrožnosti, uvek zaključavao. Ustade i otvori: to je bila devojka. Nije je video u tami, ali po koracima zaključi da je bosa, a posle, u postelji, da je došla sa drugog kraja dvorišta, naga. Nije ga poljubila, nije mu uputila ni reč; legla je pored njega i drhtala. Prvi put je upoznala muškarca. Kada je odlazila, nije mu dala poljubac. Espinosa pomisli da ne zna čak ni kako se zove. Gonjen nekim unutrašnjim razlogom koji nije želeo sebi da objašnjava, zakle se da u Buenos Ajresu nikome neće ispričati šta se dogodilo. Sledeći dan je počeo kao prethodni, samo što je otac razgovarao sa Espinosom i upitao ga da li je Hrist dozvolio da ga ubiju zato da bi spasao sve ljude. Espinosa, koji je bio slobodan mislilac, ali koji je smatrao da je obavezan da opravda ono što im je čitao, odgovori mu:

– Da. Zato da bi sve spasao od pakla.

Gutre mu onda reče:

– Šta je to pakao?

– Jedno mesto koje se nalazi pod zemljom gde će duše goreti i goreti.

– A spašće se i oni koji su zakucali čavle?

– Da – odgovori Espinosa, čije je poznavanje teologije bilo nepouzdano.

Strahovao je da mu nadzornik ne zatraži da položi račune o onom što se dogodilo prethodne noći s njegovom kćeri. Posle ručka zamoliše ga da ponovo pročita poslednja poglavlja. Espinosa je dugo spavao posle obeda; udarci čekića i neko nejasno predosećanje remetili su njegov laki san. Ustao je pred sumrak i izišao u hodnik. Reče kao da misli naglas:

– Voda se povlači. Još samo malo.

– Još samo malo – ponovi Gutre kao odjek.

Sve troje su išli za njim. Klečeći na kamenom podu, zamoliše ga za blagoslov. Onda ga prokleše, ispljuvaše i odvedoše u dno dvorišta. Devojka plakaše. Espinosa shvati šta ga čeka s one strane vrata. Kada ih otvoriše, on ugleda zvezdano nebo. Neka ptica kriknu; on pomisli: to je češljugar. Ostava beše bez krova; behu izvadili grede da načine Krst.

Horhe Luis Borhes