Piše: Božo Koprivica
“On pokaza silu ruke svoje”
Jevandjelje po Luki
“Giljotina je spora.
– Brža ne može biti,
gradjanine Couthone.
– Onda brži neka bude
sud, gradjanine
Fouquier-Tinville”.
B. Pekić, Novi Jerusalim
Postoje pisci sa biografijom i pisci bez biografije.
Borislav Pekić je pisac čija biografija liči na roman. Ta biografija je parabola. Ona je najveći i estetski i etički izraz naše savremene književnosti i povesti. Nesreća egzistencijalne ugroženosti, teško i dugo tamnovanje u ranoj mladosti u svojoj zemlji i nesteća dobrovoljnog izgnansta, emigrantskog gluvila – obeležile su Pekićevu sudbinu. Otadžbina nije uslovnost teritorije već nepromenljivost sećanja u krvi.
Istorija dve posvete
Borislav Pekić napisao je, kad je Kiš umro u Parizu, tekst “Danilo ili život kao bol” (“KN”, 785). Nema tome ni tri pune godine. U tom zapisu o prijatelju Pekić opisuje kako su Kiš i on vodili duge, noćne razgovore u svojim sobama – ćelijama. U poslednjem dijalogu, u noći punog Meseca, u Malajničkoj 7, u Beogradu ispovedali su živote koji bole. Tako kaže Pekić. A tekst se ovako završava: “A on (Kiš) nikuda nije otputovao. Vratio se tamo odakle je došao. U naš jedini zajednički zavičaj”.
Večeras je pun Mesec, verujem, da Kiš i Pekić razgovaraju.
Danilo Kiš posvetio je Pekiću priču “Krmača koja proždire svoj okot”. U njoj se pripoveda o Gouldu Verskojlsu, Ircu iz Dablina, revolucionaru koji je preko Španije (Španije iz 1937) dopremljen u SSSR. Umoren je strašnom smrću, nakon pokušaja bekstva, u jednom od sibirskih logora, u Karagandi.
Borislav Pekić posvetio je Kišu roman Kako upokojiti vampira.
I Pekić i Kiš držali su na važnom mestu, u ličnoj biblioteci, dela majstora iz Dablina, dobrovoljnog izgnanika Džemsa Džojsa.
Ima neke sudbinske i literarne veze u istoriji ovih dveju posveta. Krmača je nastavila da proždire svoj okot, a vampiri nisu upokojeni. Oni igraju kolo smrti.
A znoj njegov beše kao graške krvi koje kapljahu na zemlju
Pisac koji je svoju mladost proveo u kazamatu (optužen zbog demokratije) znao je da život počinje da vredi samo preobražen u književnost. Borislav Pekić voleo je svoj književni rad besomučnom i poročnom ljubavlju kao isposnik kostret. Kostret grebe telo.
Pekić je pisac biblijske energije i erudicije. Taj čovek krhkog, bonog stasa bio je prožet osećanjem moći kao nekom providnom svetlošću. Pojavljivao se u Beogradu, Dubrovniku, na Cetinju, Herceg Novom, Budvi, Podgorici, kao duga.
Energija je bila večni užitak Borislava Pekića.
U pismu Luizi Kole, Flober ovako kaže: “Trebalo bi čovek sve da zna, pa da piše. Svi mi škrabala koliko nas ima patimo od ogromnog neznanja. Nama nedostaje srži, i knjige od kojih su postale čitave književnosti. Homer i Rable prave su enciklopedije …”
Borislav Pekić jedinstvena je enciklopedija naše književnosti. Pisac Zlatnog runa posedovao je veliko znanje iz arheologije, logorologije, medicine, neimarstva, trgovine, istorije civilizacije, nuždologije, mitologije, pozorišta, filozofije, istorije medija, cincarologije, politike, biblijske arheologije, poetike prostora, policijske psihologije, zatvoreničke filozofije, pomorstva, istorije uporednih religija, argonautike, naučne fantastike, sociologije, magije.
Zato je Pekiću bilo tesno u svakom proznom žanru. I zato je Pekiću od naših pisaca, kako sam veli, najbliži bio Krleža.
Humor i u ibidumu
Do krajnosti savesni, istorijski, arhivarski, opsesivni realizam Pekićevih knjiga služi kao matična voda “kristalnim strukturama alegorije”; on takodje služi i kao korito za tok mita, sna fantasmagorije, ironije i humora.
Pekić je duhovit i u fusnoti. U jednoj od fusnota iz knjige Godine koje su pojeli skakavci Pekić piše da dugo nije imao osobitu memoriju kad je reč o njegovim godinama sužanjstva. Pekić podseća da je tu sumnju podstakao njegov prijatelj, jedne duge dubrovačke noći:
“Kao da pametnija posla nismo imali, sećali smo se svojih zatvora. Ja, koji sam po njima godine proveo, nisam o njima znao ništa naročito da kažem. Ništa do nekoliko anegdota, koje su već toliko ponavljanjem preradjene da su se i meni samom činile – izmišljenim. Njegova je supruga, ćutala kao da je zatvorena bila bar dva puta duže od mene.
S živošću, ubedljivošću i impresivnim darom zapažanja satima govorio o svom zatvoru, o svojim robijama, na kojima je proveo – jednu noć. Bio je to još jedan dokaz da vreme ne postoji kao neka fiksirana dimenzija. U njegovu zatvorsku noć stale su tudje godine, a moje godine nisu od te noći ni desetak minuta stigle da uzmu”.
Mit traganja
Rad na romanu više je spiritistički nego istoriografski. Znam moderna forma fantastike je erudicija, ali je književnost, ipak, delo magije, pripovedačke magije, kako veli Pekić. Samo je pisac takve energije i magije mogao tako superiorno da se bavi središnjim mitom književnosti – to je mit traganja.
Taj mit dominira u celom opusu pisca Zlatnog runa. Od plovidbe Jasonovog arga u Kolhidu i Trojanskog rata, preko pada Konstantinopolisa, i pada Ikara Gubelkijana, evropskih pohoda Sulejmana Veličanstvenog do srpskih ustanaka i borbi za nezavisnost, od Prvog i Drugog svetskog rata do godine 1968; sve do pitanja negativne utopije, do Pekićevih katastrofičnih i futurističkih projekcija u romanima Besnilo, 1999, Atlantida.
Do zbirke “gotskih hronika”, priča Novi Jerusalim. U ovoj knjizi ima jedna blistava priča “Čovek koji je jeo smrt 1793”. U vreme Terora Francuske revolucije. Nikad Kiš i Pekić u postupku, u ritmu, u disanju pripovedačkom nisu bili bliže. Enciklopedija mrtvih i Novi Jerusalim. Ova se Pekićeva priča na fantastičan način rimuje sa esejom “klasične vrednosti” “Pozorište kao giljotina” Mirjane Miočinović.
Kao da je Pekić u svom eseju, koji može ući u svaku antologiju eseja evropske književnosti, našao “gradju i inspiraciju” za svoju pripovetku. Čujte taj zvuk imena i sudbine Labussiere (“Pozorište kao giljotina”, u Jean-Louis Popier )”Čovek koji je jeo smrt”). Esej Mirjane Miočinović objavljen je u časopisu “Književnost” 1983.
Borislav Pekić je radom i darom, kraljevski, jeo svoju smrt.
Borislav Pekić i sv. Luka
Pekić je nosio grudobolju od rane mladosti, a u tamnici ona je udarila definitivan pečat na njegov život. Iz te bolesti Pekić je crpao energiju, otimao poslove i dane i umro u krilu rukopisa romana “Metastaza”.
Borislav Pekić umro je od emigracije, dobrovoljnog izgnanstva, jer tamo je suviše tamo, ovde je suviše ovde. I od književnosti, jer književnost je, kako veli Flober, bolesna od grudi.
Iz izgnanstva, sa obala Crnog mora, Ovidije je pisao u Rim: učinite sve da se moj prah vrati u imperiju. Bolje je što se vratio u rimsku književnost i istoriju, kazao bi Pekić.
Slava Borislava Pekića, slava Pekića, je sv. Luka. Savremenik Isusa Hrista, grčkog porekla. U Crnoj Gori kazuju da je nebeska duga pojas sv. Luke. Na tom pojasu sad piše Borislav Pekić.
Post scriptum
Poginuo je Puškaš
Majka je plakala za njim.
Bio je major AVH (Političke
policije) i idol NEP-stadiona.
Nadam se da je u policiji bio
zbog fudbala, a ne obrnuto …
Borislav Pekić “Dnevnik”
Pisac Zlatnog runa ispunio je svoju sudbinu, razgovori su ostali nedovršeni. Ali, ja se nadam da ćemo, ubrzo, nastaviti razgovor.
Sećanja na Borislava Pekića u knjizi Drugi o Pekiću štampano u Beogradu 2002 @ Božo Koprivica
http://www.borislavpekic.com/2007/09/esej-megalos-mastoras.html