Subota, 21. jun 1958.
Otac mi je umro pre tačno šest meseci.
Ponovo me hvata dosada, ona dosada koju sam upoznao u detinjstvu, uglavnom nedeljom, ona koja mi je razorila mladost. Praznina koja raščišćava prostor, od koje bi mogao da me odbrani samo alkohol. Ali alkohol mi je zabranjen, zabranjeni su mi svi lekovi. A ja se još jogunim! Ali u čemu to istrajavam? Sigurno ne u životu. Nisam postao ono što zapravo jesam jer sam kukavica. Ne bih smeo ni da živim ni da se ubijem. Uvek na pola puta između poluživota i ništavila.
„U jednom jedinom danu samoće uživam više nego u svim izvojevanim pobedama.“ (Karlo V)
Sa dvadeset godina imao sam neutaživu želju za slavom; – danas je više nemam. A kako se bez nje uopšte pokrenuti? Ostaje mi samo uteha intimne i nedelotvorne misli.
Već mesecima sve trenutke uzrujanosti provodim u društvu Emili Dikinson.
- jun
Osećam da ću se pomiriti s poezijom. To je bilo neminovno: mogu samo na sebe da mislim…
Najdraži trenutak u istoriji mi je abdikacija Karla Petog. Doslovno sam boravio u Justeu u društvu kostobolnog cara.
Već dugo nameravam da odustanem od „razgovora sa stvorenjima“, u čemu tek retko uspevam, i to na mahove, i to žaleći!
Ojačavam se prezirom kojeg ljudi nastoje da me poštede, i samo jednu milost zahte- vam: da za njih budem niko i ništa.
Knjiga za moju dušu: Imitacija, ali bez Isusa.
Uspeh ne donosi uvek novi uspeh; ali neuspeh uvek dovodi do neuspeha. Reč sudbina ima smisla samo u nesreći.
Nebeske sile! Koliko čeznem za vremenom kad ste se mogle dozvati, kad se nije vikalo u prazno, kad čak ni praznog još nije bilo!
- jun 1958.
U mladosti sam toliko razmišljao o smrti da sada, star, više nemam šta o njoj da kažem: ofucan užas.
- jun 1958, 16 časova
Osećaj neverovatne sreće. Odakle li potiče? Sve je to tajanstveno i suludo!
Nema ničeg zagonetnijeg od radosti.
- jun 1958.
Melanholija je žaljenje za drugim svetom, ali ja nikad nisam saznao koji je to svet.
Ni Bog ne bi umeo da stavi tačku na moje protivrečnosti.
Ja sam uveo uzdah u ekonomiju intelekta.
Iz pristojnosti sam zaglušio svoje vapaje; inače bih stvarao paniku i drugima i sebi.
Kad god se iole spustim u sebe, čujem zov i rastrojstvo Haosa pre nego što se preobratio ili srozao u svemir…
Napadnimo stvarnost u korenu, promenimo joj sastav i smisao.
X je toliko izveštačen i zaokupljen interesom da je nesposoban za najmanji spontani pokret. Sve je u njemu unapred osmišljeno i sračunato: reklo bi se da diše iz koristi.
I kad se nespretno prebira po raštimovanom klaviru, u meni poteku talasi melanholije.
Moj članak o Utopiji koji je objavljen u julskoj svesci N. R. F., toliko je loš da sam morao da legnem – od očaja. Ne mogu da pišem bez podsticaja; a podsticaji su zabranjeni. Kafa je tajna svega.
Nepokretna vrtoglavica, natprirodna lenjost.
Svemu reći jedno munjevito ne, na najbolji mogući način doprineti povećanju opšte smetenosti.
Ne mogu da zamislim različitija bića od mojih roditelja. Nisam uspeo u sebi da poništim njihove nesvodive karaktere; tako se na moj duh odražava dvostruko i nepomirljivo nasledstvo.
Bespredmetna, čista mržnja jeste jedan oblik očaja, možda i najgori. Ali kako to objasniti?
I najbolje i najgore dugujem nesanicama.
Njegov zastareli osmeh.
H: beživotan pisac.
- jul
Okrutna nedelja, koja me podseća na sve one u kojima sam osetio opštu ništavnost svega.
Toliko sam produbljivao svoju prazninu, kopao i na njoj se zadržavao, da od nje, izgleda, ne ostaje ništa: iscrpeo sam je, zatro sam joj izvor.
Što više razmišljam o praznini, to mi je jasnije da sam joj pristupio kao mističkom konceptu, ili kao zameni za beskonačno, možda i za Boga.
Glupavo se praćakati na propaloj planeti.
„…lenjost je poput blaženstva duše, koje joj nadoknađuje sve gubitke, koje dolazi na mesto svih njenih dobara.“ (La Rošfuko)
Raj je sve. Ono Sve koje ja ponekad spoznam.
Dosada: prazna patnja, rasuti nemir. U paklu je nema; dosada vlada samo u raju.
(Razviti u komentaru na „San smešnog čoveka“ –)
Dosada u Bogu.
Ko ne poznaje slast odustajanja od planiranog, taj nije spoznao dosadu.
Koliko god se trudio, ne bih mogao da prihvatim ovaj svet a da se ne osetim krivim zbog podvale.
Smatram se izuzetno sposobnim da zamislim očaj hijene.
Opisati trenutke u kojima život iznenada biva lišen svakog smisla, kada sitost preplavi i obustavi ključanje duha.
Da sam samo mogao da živim na nekom iskvarenom dvoru, da budem skeptik nekog princa…
Emil Sioran
Izvornik: Cioran, Cahiers 1957–1972, Gallimard, Paris, 1997.
(Izabrao i preveo s francuskog Bojan Savić Ostojić)
(objavljeno uz dozvolu prevodioca)