(
Posle, o Bogojavljenju, kad su mi petnaest presudili, još malo pa punu kapu, evo ga opet g. poručnik dr Kulman, kome i ako poričeš, i ako priznaješ, ugoditi ne možeš, takav je to nastran čovek. Stade me, kučkoder, ubeđivati kako duši treba da olakšam.
Dobro — rekoh — da olakšamo.
So, endlich — obradova se on, i već iz torbe nekakve hartije vadi.
Samo ne znam čijoj, mojoj ili vašoj?
Tvojoj, naturlich.
Mojoj ništa ne fali, Herr Oberleutnant, mojoj je dobro. Sehr gut.
Kako dobro, um Gottes willen, kad si ubio čoveka?
Baš zato što sam ga ubio.
On se odmače, odskoči kao da ga je kopriva ožarila. Više će žalostivno nego strogo:
Mnogo si — kaže — veliki zlikovac, stari. Roneni Totschlager! Takvoga u praksi još nisam sreo.
Ali sutradan evo njega opet. Navrnuo, tobože, da čuje imam li na šta da se žalim. Danke sehr. Nemam. Dobijam li sve što mi sleduje po propisima? Danke sehr. Dobijam. Postupa li se sa mnom po zakonu? Postupa. Da li sam promenio mišljenje u pogledu izjave? Nisam.
On navaljuje, ja se ne dam. Ni da čujem za izjavljivanje neću. Što sam imao, priznao sam i u zapisnik je ušlo. Koliko sam sve protokola, dometaka i umetaka potpisao, ni broja im ne pamtim. Sve se složilo i na ročištu su svi bili zadovoljni što je sve tako zgodno, alles ist so sichpassen, da se predmet ne povlači po višim sudištima i troše državne pare. Na robiju sam osuđen, bez olakotnih okolnosti. Naprotiv, kao osobito otežavno mi je uzeto što sam ruku digao na čoveka, koji mi se jedini u tuđini našao i što sam ga dokrajčio “na naročito svirep način”. A vi — kažem — pametni ljudi, još niste sigurni jeste li osudili pravog ili krivog! Pa kakav ste vi to soj, majku mu?
Pravnički — rekao je g. poručnik. — Das ist ein Rechsstaat. — A to vam je kao da je kazao da je njihova Nemačka, Zapadna, prava država. — A ne kao tvoja Srbija, gde su naše vojnike, i to zarobljenike, zaštićene Haškom konvencijom, umlaćivali bez ikakvog suda.
Ne znam ja o tome ništa, gospodine — odričem. — Ja sam odbegao i nisam bio tamo gde su umlaćivali zarobljenike zaštićene Haškom konvencijom. Ali, biće da su imali razloga.
Ti si, stari, crven! — viče on. — Ti si komunist!
Da sam crven, zar bih se potucao po Germaniji?
Jesi, stari, priznaj! I da ubiješ oni su te podboli, tvoji drugovi u konzulatu!
Kakvi su oni moji drugovi? I niko me nije podbo — ne dam se — niko!
Pa što si ubijao?
Tako mi došlo. Pita li ko zašto pada kiša, što raste trava?
Ni trava ne niče iz neposejane zemlje, ako ćemo već da filozofiramo! — ne da se ni g. poručnik. — Ne bi ti, stari, kakav si, sve to sam smislio, nego te tvoji komunisti naučili, a sad peru ruke i puštaju da za njih ispaštaš.
Nije tako bilo, Herr Oberleutnant.
Bilo je!
Nije, gospodine, živi mi vi!
Kulman spušta glas, jedva ga čujem. Kao da se ne obraća meni, već da se sa mislima nosi:
A da je bilo, vidiš, ne bi dobio ni pet godina. Možda bi se i sa uslovnom izvukao.
Kako?
Uredilo bi se.
Znam — kažem. — Uredili bi drugovi.
On sunu na mene: Kakvi vraški drugovi, magarče! Gospoda bi to uredila! Napiši Erklarung i navedi da si nagovoren. Ostalo je naša briga.
A ko me nagovorio?
Znaš ti ko, ne pravi se lud!
Ne znam ako mi ne kažete.
Nemam šta ja tebi da kazujem — izvlači se on kurvinski. — Da ti kažem, pa posle da pričaš kako smo te mi zabludeli.
Malo kasnije, ipak, reče da u konzulatu FNRJ ima mnogo ljudi. Moram poznavati bar jednog, kada sam im — sve oni znaju — pragove obijao.
Znam jedino druga Ozrena. Išao sam kod njega zbog repatriacije.
Eto! — zasja on. — Taj te Ozren i nagovorio. Obećao ti bezbedan povratak u domovinu ako ubiješ gospodina Tajnog savetnika.
Čudno, ispod jezika, i drug Ozren mi je predlagao da kažem da sam crven. Nije, doduše, navaljivao da budem baš član. Naprotiv. Rekao je da nije dobro ni što sam Srbin, Jugosloven, a nekmoli još i da sam organizovan. Pri ovoj svetskoj situaciji, samo bi im još to trebalo.
Ali bi — veli — sasvim lijepo mogao da budeš radni čovjek. Ugnjeteni radni čovjek. Najbolje: ugnjeteni radni čovjek koji se osvijestio.
A šta sam dosad bio? — pitam.
Marva — veli on. — Kamen o vratu istorije.
Dobro — odgovaram. — Više volim da ja visim o vratu istorije, nego ona o mom.
Tako, otvoreno ništa na sredu, ali je, po mome sudu, opet na crveno izlazilo. Najpre me ubeđivao da je moj dobrotvor, gospodin Tajni, ratni zločinac, na spisku je nirnberškom, velim ti, i da bi ga oni, vaši, to jest naši, novovci i pojevci, pouzdano likvidirali, da kučak nije na vreme utekao. Odgovorio sam da o tome pojma nemam, da je prema meni g. Gruber vazda dobar bio i da prema meni nikad nije bio ratni zločinac, te da mi, isto tako, nije znano je li ratni zločinac bio prema kome drugom.
Kad ti mi velimo, onda je bio.
Možda je i bio, koga briga, ja mu svakojako nisam skutove držo.
Dabome da je bio. Iz teftera nužno proizlazi da je bio.
Kakvog teftera?
Državnog. Država ti je, stari, jedno veliko preduzeće. Ako hoće da se održi, mora o svojoj robi uredno knjigovodstvo da vodi. Za svakog građanina stavku da ima.
Gospodin Tajni, Gruber, nije građanin.
Ali nas je lijepo zadužio, pa smo ga zaveli kao počasnog. I za tebe je imamo, Gavriloviću, ne boj se.
Lepo — kažem. — Sad možete da me otpišete iz evidencije.
Nikad mi nikoga iz evidencije ne brišemo. I ne jedi govna, stari, bez prijeke potrebe. Ako se dokaže da ti je Gruber likvidirao koga od svojte, sud bi to u obzir i dispozitiv uzeo. Možda bi se provukao ko pas kroz rosu. Sa deset godina bi kapu mogao da nakriviš.
U šezdesetoj se kapa ne krivi, druže Ozrene.
Izašo bi u sedamdesetoj. Mogao bi se bar u rodnu grudu ukopati.
I to je nešto — priznajem. — Samo, šta mogu kad mi nikog nije ubio.
To bi se uredilo.
Kako?
Lijepo. Zašto postoji Aparat.
Šta može Aparat kad nikog nisam ni imao.
Nije te, valjda, grom iz kamena iskresao?
Imao sam, istina, majku, ali je žena umrla četrdeset treće, kad su naši uzeli Staljingrad.
Vidiš, gad ti je majku ubio.
Umrla stara od creva. Zapetljala joj se creva.
I to bi se uredilo.
Ne vredi — kažem. — Ne mogu čoveka da obeđujem. Bio mi je kao otac. Posao mi u najvećoj krizi našao. Kod sebe me, tako rekuć, primio. Nije čovečanski da ga mrtvog prljam.
A po čelu da ga raspališ, to si mogao, to je bilo čovječanski? I kako je to, jebem ga, bio dobar kad si morao da ga ubiješ?
A, to su me i drugi pitali. Za jednu se žicu zakačili: Je l’ ti bio dobar? Jeste. Pa što si ga onda ubijao? Ama, kažem vam, ljudi, nešto je naročito bilo između nas. Jesu li pale reči? Nisu. Bilo je nešto gore. Šta je bilo? To vam ne smem reći. Zašto ne smeš? Zakleo sam se. A vi sudite, na robiju šaljite, ubijte, radite sa mnom što hoćete, samo ništa ne pitajte. Muka je bila lično moja, a on, čovek, ništa sa tim nije imao. Uvek je prema meni bio dobar.
Ne može poslodavac biti dobar — veli Ozren — da jebe oca!
Ovaj je bio.
Bio je kapitalistička krvopija.
Nije, druže Ozrene.
Vampir ti od plate zakido, u sindikat te nije pušto, ko pas te gonio, krv ti na pamuk pio! I zato si ga ubio! Ubio si ga kao neprijatelja radnijeh masa.
Nisam! — kukam. — Ne vredi da se za radnu masu hvatam!
A mogao sam da se za radnu masu uhvatim i iz ovoga neoštećen da isplivam. Možda verujete da je presuda i pala zato što nisam imao onakvih reči, kojima bih vas mogao uveriti, kad bih odlučio da se služim svim sredstvima, samo da izbegnem kazni. Nipošto. Osuđen sam, doduše, zbog nestašice, ali bolje bi bilo da govorim onakve stvari koje je najprijatnije slušati: da plačem i jadikujem i druge mnoge stvari da radim i govorim, koje su mene, kako ja mislim, nedostojne.
I tako, izjavu ne htedoh da pišem, ni kad su mi robiju izrekli, ni kad je apelacija presudu potvrdila, a ni kad su me na čekanje izvršne u sudski zatvor preveli.
Inzwischen, namćor i drčan, nije dr Kulman prestao u ćeliju da navraća i da me nagovara. Sve jedno pa jedno: napiši, duši olakšaj! Kanda je pop, a ne policajac. A ovde su vam, u Germaniji, policajci kao naši popovi po palankama. Sve bi, do sitnih creva, da znaju. Kroz svaku iglu da su konac.
A što vi stalno kod mene, Herr Oberleutnant? Šta još hoćete?
Istinu.
Koju istinu? Šta je istina? Konac. Tanak konac. Celog ga kroz ušicu nećeš prodenuti.
Šta si ti, Gavriloviću, filozof ili budala?
Oboje. Ali nikad ne bih postao filozof da najpre nisam bio budala.
A života ti nije žao?
Zar sam ja živeo, pa da znam?
Izjavu, dakle, nisam dao. Ni molbu za ublažaj isposlao. Čemu da je šaljem? Kako je ispalo, meni je pravo. Najzad sam dobio reč i hteo da je kao čovek zadržim.
Ali i tu se, opet, utrpao moj branitelj, dr Hamm, đavo ga odneo. Kao da su se dogovorili. Kad me jedan iz ruku pusti, drugi se već tu nađe da me prihvati. Sojuzila se doktorska gospoda Kulman i Hamm sa konzularnim drugom Ozrenom. Njima ne smeta što je on komunista, a njemu, bar za ovu priliku, nije na žulju kapitalizam. Presipaju me iz ruke u ruku, kao da sam trunje skupe rude, za koju je šteta da se, izmenu paragrafa, uzaman raspe, a da prethodno ne pozlati kakav visok državni cilj.
Iako nisam iskao, čak mu i izrekom zabranjivao, dr Hamm je, po svojoj glavi, samoinicijalno, molbu za ublažaj sročio. Te osuđenik je već vremešan čovek, godine mu i same izrekle onu najtežu, besprizivnu presudu. Te dugo je čovek izvan svoje zemlje, a opet, prekratko u nemačkoj civilizaciji. Pometen je, nesrećnik, sehr geehrte Herr Richtern, poštovana gospodo sudije. Kao da sam lud, šta li, tako je napisao. I još, od reči do reči, da sam “nepripremljen bio izložen pritiscima jednog visokoindustrijalizovanog društva”. Imam prepis kod sebe. Po tom prepisu, ja sam tek onomad sa drveta pao. U šumi sam rođen, a ne u varoši, koja je imala i kinematograf, doduše, samo preko zime. Balkan je to, sehr geehrte Herren. Divljina. Setite se samo, veli, kako su bestijalno posmicali Njegovo carsko i kraljevsko nadvojvodstvo Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju u Sarajevu, devetsto četrnaeste. Ta oni su, kad smo već kod narodnih običaja, i rođene kraljeve kroz dvorske pendžere strmoglavljivali! Hašku konvenciju nisu poštovali. Za rata se kao kurjaci među sobom klali. I ovde, sehr geehrte Herr Richtern, zloupotrebljavaju naše gostoprimstvo da svoje obračune nastave. Kao da naših zakona nema, ili da za njih ne važe. Pa ako ćemo pravo, veli dr Hamm, i ne važe. I to je ona suštastvena činjenica koju je prvostepeni sud prevideo, donevši presudu. Za njih, to jest za nas, naime, važe drugi zakoni. Bio, kao, neki čovek, poglavar, koji se zvao Dukađini. — Ja, međutim, za takvog nikada čuo nisam, pa sve mislim da ga je Hamm za kratkoročne potrebe žalbe izmislio, računajući, valjda, Srbija je bogu za leđima, ko će proveravati! — I taj je Dukađini napisao zakon, po imenu Lex, po kome je njima, to jest nama, dika i ponos uvređenu čast krvlju oprati. A ako to ne učinimo, ustuknemo li, bivamo pred građanstvom doveka osramoćeni.
Zato je, poštovana gospodo sudije, moj branjenik Andreas Gavrilović — to sam ja — morao da ubije počivšeg Herr Geheimer Kommerzienrata Grubera, ako nije hteo da se “u svom primitivnom svetu kao čovek i muškarac definitivno diskvalifikuje”, pa se može i mora uzeti “u svetlosti najnovijih istraživanja primitivnog plemenskog mentaliteta”, da ga nije ubio on, to jest ja, već da ga je ubilo „varvarsko stanje duha i običaja u kome njegovi sunarodnici još žive”. Eto šta je sve taj dramoser u žalbi nadrobio. Kao da sam tek iz Arnautluka, tako me je crno opisao. Iako, vidi se, za moje dobro, za ono što je, ne znajući istinu, mojim dobrom smatrao.
A kad sam ga pitao zašto se na presudu on žalio kad sam ja, njen trpilac, zadovoljan, rekao je da se tako mora i da je takav Gesetz u Nemačkoj — Zapadnoj. A Gesetz vam je kod njih Zakon. Gesetz Zakon, a Gesetzbuch Zakonik iz kojeg ga čitaju. Iz kojeg su pročitali i mojih petnaest godina. I on mi je, kao dr Kulman, ponovio da je ovo pravna država. Das ist ein Rechtstaat.
Nisam se bunio. Ako im je takav Gesetz, kakva je hasna da se bunim? Meni je bilo važno jedino da u glavnoj stvari, što se ubistva tiče, ostanem vodilac, a oni neka pišu akta i podneske.
A evo me, ipak, sedim u ćeliji i izjavu pišem. I to sam od sebe. Već su bili ruke digli od mene. Videli da ne vredi dangubiti sa budalom.
Čak je i drug Ozren iz konzulata FNRJ u Munchenu pljunuo i kazao:
Crkni na robiji, oca ti jebem, kad si budala!
Paklo cigara, što ih je doneo, uze pre nego što ode. Valjda mu bilo žao da duvani smetenjaka. Ali, video sam da mu je bilo krivo. Što smo zemljaci, jamačno. Ono paklo cigara ostavio je kod stražara da mi ga on da.
Dr Hammu je takođe bilo teško. Izdirao se na mene onoliko. Samo što me ćušio nije. Svašta mi je u lice kazao. Da sam ništarija i magarac. Dummkopf. Du bist ein Balkanischer Dummkopf! A kad sam ga pitao što se potresa i galami, kad su moje a ne njegove godine u pitanju, ja ću da robijam, neće on, reče da ne mari da se kroz njegovu kancelariju u zatvor ide. To mu ruši ugled u čaršiji. Mogli smo, veli, da se izvučemo sa pet godina.
Kako?
Da si me slušao i s uma sišavšim se činio. A to čak ni laž ne bi bila. Jer ti i jesi lud. Dići ruku na hranioca, zaklati kokošku koja ti nosi jaja, to može da uradi samo jedan serbische Dummkopf.
On mi duvan nije ostavio, nije čovek pušio. Otišao je za drugim brigama.
Tamo, reče, “gde ću imati posla, možda i sa većim zločincima, ali svakako ne i sa glupljim”.
Jedino gospodin Oberleutnant Kulman ništa nije kazao. Merio me onim vodenastim očima i vrteo glavom. Kao, ništa ne razume. I nije razumeo. Niko ovde ništa nije razumeo.
Borislav Pekić
Nastaviće se