- Hrabar je onaj ko je pronikao ništavnost svih stanovišta, a oslobođen onaj ko je odatle izvukao konsekvence.
- Nema svetosti bez naklonosti prema skandalu. To ne važi samo za svece. Kogod sebe iskazuje na bilo koji način, pokazuje da ima više ili manje razvijen smisao za provokacije.
- Osećam da sam slobodan, ali znam da to nisam.
- Reč po reč, i ja likvidirah čitav svoj rečnik. Po okončanju tog pokolja, samo je jedna reč preživela: Samoća. Probudih se zadovoljan.
- Što sam uspeo da se održim sve do sada, to je zato što bi posle svakog udarca, koji bi mi izgledao nepodnošljiv, usledio drugi, još suroviji, a zatim treći i tako redom. Kad bih bio u paklu, priželjkivao bih da vidim njegove krugove kako se umnožavaju da bih spremno dočekao novi ispit, još bogatiji od prethodnog. Nema šta, spasonosna politika, ako nigde drugde, a ono bar u oblasti mučenja.
- Teško je znati na šta se to u nama oslanja muzika; ono što je sigurno, jesge da ona dodiruje neku zonu koja je toliko duboka da do nje ni samo ludilo ne može da prodre.
- Morali bismo biti oslobođeni tereta da krkačimo još i telo. Dovoljno breme je već Ja.
- Da bih povratio naklonost prema izvesnim stvarima, da bih ponovo stekao “dušu”, dobro bi mi došao jedan san koji bi trajao više kosmičkih perioda.
- Nikad nisam mogao da razumem jednog mog prijatelja koji mi je, nakon povratka iz Laponije, pričao o potištenosti koju je osećao zbog toga što danima i danima nije nigde primetio ni traga od čoveka.
- Neko ko jedva natuca izdignut u teoretičara ravnodušnosti, padavičar koji glumi skeptika.
- Sahrana u nekom normandijskom selu. Raspitujem se za detalje kod nekog seljaka koji izdaleka posmatra povorku. “Bio je još mlad, jedva šezdeset godina. Našli ga mrtvog na njivi. Tja, šta ćeš? Tako vam je to… tako vam je to… tako vam je to…” Taj refren, koji mi je ispočetka izgledao smešan, zatim je počeo da me progoni. Dobričina nije ni najmanje sumnjao da je o smrti rekao sve što se može reći i sve što se može znati.
- Volim da čitam knjige kao što ih čitaju portiri: tj. da se poistovetim sa piscem i sa knjigom. Svaki drugi način liči mi na seciranje leševa.
- Kad se neko preobrati u bilo kom smislu, prvo mu zavidimo, zatim ga sažaljevamo, a na kraju preziremo.
- Nismo imali jedno drugom šta da kažemo i dok sam izgovarao uzaludne reči osetih kako zemlja odjezdi u prostor, a ja se skotrljah s nje takvom brzinom od koje me uhvati vrtoglavica.
- Godine i godine su potrebne da se probudimo iz tog sna u kome se baškare ostali; a zatim godine i godine da pobegnemo od tog buđenja…
- Sada treba da obavim neki zadatak koji sam preuzeo bilo iz nužde ili zadovoljstva, jedva da sam ga započeo, a odjednom mi sve izgleda značajno i zavodljivo, izuzev tog zadatka.
- Razmišljati o onima kojima još nije mnogo preostalo, koji znaju da je za njih sve završeno izuzev vremena u kome se valja misao o sopstvenom kraju. Obraćati se tome vremenu. Pisati za gladijatore…
- Kada usled naših bolesti dođe do erozije našeg bića, praznina koja otud proizlazi ispunjena je prisustvom svesti; šta kažem? – upravo ta praznina i jeste sama svest.
- Moralno rasulo do kojeg dolazi kad boravimo na nekom isuviše lepom mestu. “Ja” se raspada u dodiru sa rajem. Nema sumnje da je prvi čovek izvršio svima znani izbor upravo zato da bi izbegao tu opasnost.
- Kad sve dobro sagledamo, bilo je više tvrđenja nego negiranja – bar do sada. Dakle, negirajmo bez pardona. Verovanja će kod svakog balansiranja uvek odneti prevagu.
- Supstanca nekog dela, to je nešto nemoguće – to je ono što ne možemo dosegnuti, što nam ne može biti darovano: to je zbir svega onoga što nam beše uskraćeno.
- U nadi za “obnovom” Gogolj odlazi u Nazaret i tamo se dosađuje kao na “nekoj ruskoj železničkoj stanici”, i upravo je to ono što nam se svima dešava kada izvan sebe tražimo ono što može postojati samo u nama.
- Ubiti se zbog toga što smo baš ono što jesmo, to da, ali nikako zbog toga što nam celokupno čovečanstvo pljuje u lice!
- Zbog čega strahujemo od ništavila koje nas očekuje, kad se ono ne razlikuje od onog koje nam prethodi – ovaj argument starih protiv straha od smrti je neprihvatljiv kao uteha. Prethodno, imali smo priliku i da ne postojimo; sada, međutim, postojimo i upravo za taj delić egzistencije, dakle nevolje, brinemo da će nestati. Delić i nije prava reč, budući da svako sebe pretpostavlja univerzumu ili se bar izjednačava sa njim.
- Kada uvidimo nestvarnost svega, postajemo i sami nestvarni, počinjemo da nadživljavamo same sebe onolikom snagom kolika je naša vitalnost, onolikom neodoljivošću koliki su nam instinkti. Međutim, to su sada samo lažni instinkti i lažna vitalnost.
- Ako si se posvetio izjedanju, ništa te u tome neće moći sprečiti: neka trica podjednako će te na to nagoniti kao i neki krupan bol. Prepusti se, dakle, u svakoj prilici džonjanju: tako je, naime, htela tvoja sudbina!
- Živeti, znači izgubiti tlo pod nogama.
- Reći da su toliki i toliki uspeli da umru!
- Nemoguće je da se ne ljutimo na one koji nam pišu potresna pisma.
- U jednoj zabitoj indijskoj provinciji, sve su objašnjavali snovima i, što je još značajnije, njima su se nadahnjivali u lečenju bolesti. Prema njima su se takođe upravljali i u vođenju poslova, bilo svakodnevnih ili glavnih. I tako sve do dolaska Engleza. Otkad su oni ovde, reče jedan domorodac, mi više ne sanjamo. U onome što se po dogovoru naziva “civilizacijom” neosporno počiva neki đavolski princip kojeg je čovek postao svestan isuviše kasno, kada više nije bio u stanju da mu doskoči.
- Lucidnost bez korektiva ambicije vodi ka utučenosti. Neophodno je da se jedna oslanja na drugu, da se jedna bori protiv druge, ali nipošto da je pobedi, da bi neko delo, ili uopšte neki život bio moguć.
- Ne možemo oprostiti onima koje uzdižu nebesa, nestrpljivi smo da raskinemo sa njima, da slomimo najperfidniji lanac koji postoji: lanac divljenja… ne zbog obesti, već zbog težnje da ponovo pronađemo sebe, da budemo slobodni, da budemo svoji. A dotle se dospeva jedino činom nepravde.
- Problem odgovornosti imao bi smisla jedino da su nas pre našeg rođenja konsultovali i da smo tada dali pristanak da budemo upravo ovaj koji jesmo.
- Snaga i jetkost moje taedium vitae ne prestaje da me zaprepašćuju. Toliko silovitosti iz slabašnog bola! Tom paradoksu mogu da zahvalim što sam nesposoban da izaberem kad ću da dokrajčim svoje poslednje časove.
- Po naše delovanje, po našu životnost uopšte, težnja ka lucidnosti podjednako je pogubna kao i sama lucidnost.
- Deca se okreću i moraju da se okreću protiv svojih roditelja, a roditelji tu ne mogu ništa, zbog toga što su podvrgnuti jednom zakonu koji upravlja odnosima između svih živih to jest, da svako rađa svog sopstvenog neprijatelja.
- Toliko su nas podučavali tome kako da se grabimo za stvari da, ukoliko i poželimo da ih se oslobodimo, ne znamo kako to da uradimo. I samo kad nam smrt ne bi u tome pripomogla, naša tvrdoglavost u opstajanju iznašla bi nam načina da postojimo i s one strane istrošenosti, čak s one strane senilnosti.
- Sve može čudesno da se objasni ukoliko prihvatimo da je rođenje koban događaj ili, barem, neumestan: ali ukoliko imamo drugačije gledište, moramo se pomiriti sa neshvatljivim ili pak varati, kao sav svet.
- U jednoj gnostičkoj knjizi iz II stoleća nove ere, rečeno je „Molitva tužnog čoveka nikad nema tu snagu da ga uzdigne do Boga”. … S obzirom da se ljudi mole jedino kad su utučeni, može se zaključiti da nikada ni jedna molitva nije pristigla do svog odredišta.
- Bio je iznad svih, a nije postojao ni za koga: jednostavno je zaboravio da želi…
Emil Sioran