Priprema, pozor – pad!

Ozdra­vi­lo je Be­ra­ne i vas­kr­sla je na­da da ima li­je­ka i za dru­ge gra­do­ve.
Mo­ra­lo je da poč­ne. Po­če­lo je sa pra­vog mje­sta. Po­čeo je po­če­tak kra­ja.
Če­sto pro­la­zim kroz Be­ra­ne. Na­dah­nut i sje­tan. Znam i vi­dim, vi­dim i znam ko­li­ko je sve li­je­po i ko­li­ko su sve na­ru­ži­li oni ko­ji­ma je lje­po­ta su­vi­šna be­smi­sli­ca, a tra­ja­nje ote­ža­va­ju­ća či­nje­ni­ca. Gra­đan­skim iz­bor­nim bla­go­slo­vom od­bra­nje­na je i čast i na­da, od­bra­njen je smi­sao i su­šti­na, ras­krin­ka­na je pri­tvor­nost i pre­var­nost onih i ona­kvih ko­ji vla­da­ju lo­še da bi im bi­lo do­bro. A ni­ka­da se ne za­pi­ta­ju: ka­ko da mi bu­de do­bro ako je mno­gi­ma lo­še upra­vo zbog mog do­bra?
U Be­ra­na­ma mje­stu bo­ga­tom do­bri­ma, mje­stu ob­da­re­nom ži­vim pam­će­njem i uži­lje­nom mu­dro­šću bi­lo je svih ovih go­di­na mno­go sve­ga, a naj­ma­nje do­bra. Po is­kri­vlje­noj lo­gi­ci i na­o­pa­koj di­ja­lek­ti­ci DPS–vla­sto­hlje­plja, Be­ra­na­ma je bi­la na­mje­nje­na te­gob­na sud­bi­na za­či­nje­na mrač­nim po­ri­vi­ma osve­to­lju­blja. Kao da su Be­ran­ci pla­ća­li du­go­ve onih ko­ji se ni­ka­da ne­će raz­du­ži­ti. Zlo­jed i be­slo­ve­snost, po du­bo­koj lo­gi­ci na­o­pa­kog svi­je­ta, naj­ra­đe na­sr­će na do­bro i zdra­vo­ra­zu­mlje. Be­ra­ne je bi­lo po­li­gon iži­vlja­va­nja i pre­ži­vlja­va­nja ko­ji su kre­i­ra­li oni ko­ji ži­vo­tu ne da­ju na­du, a na­di ne da­ju šan­su. U ko­ri­jen, u pa­met, u gla­vu, pi­ju­ci­ma za­glu­plji­va­nja i za­mu­ći­va­nja.
Oni ko­ji ši­re smut­nju me­đu lju­di­ma uspje­li su u Be­ra­na­ma da pre­va­zi­đu se­be. Po­sta­li su, na­i­me, eko­lo­ški pro­blem, jer su se iz mo­ral­ne ka­lju­ge po­če­li pre­li­va­ti u ri­je­ke i iz­vo­ri­šta. Be­ran­ci, da­kle, ni­je­su ima­li pro­blem ni sa vo­dom, ni sa de­po­ni­jom, već sa DPS da­hi­ja­ma. I to je tre­ba­lo shva­ti­ti i na iz­bo­ri­ma po­ka­za­ti. Shva­ti­li su i po­ka­za­li su i ti­me eko­lo­ške pro­ble­me vra­ti­li eko­lo­zi­ma, a mo­ral­ne za­ga­đi­va­če ka­zni­li iz­bo­ri­ma. Be­ran­ci su po­ru­či­li: raz­bi­stri­će se iz­vo­ri, uklo­ni­će se za­ga­đe­nje kad se ta­log i za­mu­će­nje ko­nač­no raz­bi­stri i ot­pla­vi. Mo­ra­le su se ot­pu­ši­ti ru­pe da bi se oslo­bo­dio bi­stro­tok.
U Be­ra­na­ma je po­bi­je­di­la po­li­tič­ka sna­ga ko­ja ni­je sa­či­nje­na od na­ših i nji­ho­vih što ovoj iz­bor­noj po­bje­di da­je po­se­ban zna­čaj i vri­jed­nost. Či­ni nam se da su i na­ši i nji­ho­vi po­sta­li gra­đa­ni ko­ji že­le pro­mje­ne, ko­ji, i to tre­ba pri­tvr­di­ti i po­tvr­di­ti že­le pro­mje­ne na­bo­lje. Jer, bi­ja­smo (jesmo li još uvi­jek?) mi ne­ka­kav ču­dan soj. Go­vo­rim o ve­ći­ni bi­ra­ča ko­ji su se če­sto go­nje­ni ču­de­snim ma­zo­hi­stič­kim po­ri­vi­ma, tu­pa­vim ina­tom, a po­naj­vi­še jad­nim i bi­jed­nim nad­ni­ca­ma za strah, če­sto svje­sno opre­dje­lji­va­li za go­ri iz­bor. Po toj uža­sa­va­ju­ćoj iz­bor­noj lo­gi­ci go­re je bi­lo bo­lje, sa­mo ako ni­je dru­ga­či­je. Ovo po­seb­no va­ži za naj­ve­ći dio vla­da­ju­ćih gla­sa­ča ko­ji su svo­jom dre­si­ra­nom na­vi­kom na vla­sti dr­ža­li nad­re­a­li­ste pod či­jim đo­nom je ži­vot, u skla­du sa nad­re­al­nim prin­ci­pi­ma, bio ne­mo­gu­ća, a če­sto i be­smi­sle­na utva­ra…
Nad­re­a­li­sti­ma, ko­ji ne­ma­ju po­j­ma o nad­re­a­li­zmu, a ko­ji su fe­no­men nad­re­al­ne vla­da­vi­ne, ko­nač­no je ne­ko stao na put.
Na­rav­no, ra­no je za bi­lo ka­kve tri­jum­fa­li­stič­ke za­no­se i pje­nu­ša­va us­hi­će­nja. Za to će, opet na­rav­no, bi­ti ra­no i ka­da vr­lo br­zo gar­ni­tu­ra nad­re­al­nih vla­sto­dr­ža­ca ko­nač­no za­vr­ši u tam­nom vi­la­je­tu isto­ri­je beš­ča­šća. Da­kle, po­bje­da na iz­bo­ri­ma po­sta­je po­bje­dom tek ka­da po­li­tič­ki po­bjed­ni­ci po­sta­nu do­stoj­ni gra­đan­ske po­bje­de. Htje­doh re­ći po­bjed­ni­ci­ma – bu­di­te do­stoj­ni po­bje­de jer ona se tek na­kon iz­bo­ra istin­ski za­slu­žu­je.
Ne­mam pre­tje­ra­no po­vje­re­nje u po­bjed­ni­ke na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma u Be­ra­na­ma. Imam sve­srd­nu na­du da bi ova po­bje­da mo­gla bi­ti po­bje­da Be­ra­na i svih gra­đa­na ovog zna­me­ni­tog i ča­sto­lju­bi­vog gra­da. Imam i osje­ćaj da je ovo tek pr­va u ni­zu po­bje­da ko­je če­ka­ju Cr­nu Go­ru isu­vi­še iz­mu­če­nu, i su­vi­še za­mu­će­nu…Či­ni se da su se iz­vo­ri iz­bi­stri­li, a to je pr­vi i naj­va­žni­ji uslov bi­strog vo­do­to­ka.
Že­lim da Be­ra­ne odi­sta ozdra­vi, že­lim da gra­đa­ni bla­go­slo­ve­nog gra­da na­u­če gra­đa­ne svih na­ših gra­do­va da ne tre­ba vo­lje­ti bo­le­sti, već tre­ba zva­ti lje­ka­re.
Sto­ga je sve ovo sr­cem is­pi­sa­no jer je že­lja i na­da ko­nač­no ja­ča od ne­vje­ri­ce i oča­ja.
Pro­la­zi­ću i na­da­lje kroz Be­ra­ne, ali ću se mno­go vi­še za­dr­ža­va­ti u na­šem uzor – gra­du.