Nismo znali, a imali smo čedo u daljini
„Kako je sve u vezi, na svetu”: Teorija sumatraizma u književnoj praksi – III nastavak
Život, literatura… Ta „šifra” je poznata zahvaljujući Danilu Kišu, koga povezuju sa Crnjanskim mnoge sumatraističke veze. Osim onih vidljivih na prvi pogled paralela u životnim putevima (godine provedene u egzilu – doduše različitog tipa – diskusije, čak suđenja sa literarnom čaršijom, vojvođanski gen), ima dakako i književnih. Među njima su naglašene i vidljive (na primer, ljubav prema Floberu), ali i manje zapažene, zato ništa manje bitne. Od ključnog je značenja vera u postojanje slučaj-komedijanta, odnosno u prisustvo La part de Dieu u životu i književnosti.
U takve spadaju hronološke činjenice. „Imao sam dvadeset i pet godina kada sam napisao svoju prvu knjigu, Mansardu. To je bio kratak roman kojem sam dao podnaslov ’satirična poema’.” 48 – seća se D. Kiš u intervjuu Između politike i poetike. Njegov prvi roman bio je objavljen 1962, kada je pisac imao dvadeset sedam godina.
Dvadesetpetogodišnji M. Crnjanski u pismu I. Andriću (12. 1. 1919) javlja da za leto sprema roman Život komedijaša Čarnojevića, a u jednom drugom pismu spominje prozu, naslovljenu Mladost učenog gospodina Čarnojevića.49 Slavni lirski roman dobija svoj konačan oblik 1920, kada Crnjanski spaljuje ono što nije moglo da uđe u knjigu, svedenu na pet tabaka. Autor Dnevnika o Čarnojeviću ima tada dvadeset i sedam godina.
Ovo bi bila tek zanimljivost da ne postoje duboke poetičke veze među tim delima, Dnevnikom o Čarnojeviću i Mansardom.50 Da nemaju toliko sličnosti u zamisli, strukturi, izgradnji likova. Roman D. Kiša koji demonstrira mogućnosti razvoja Crnjanskovog modela romana u novim poetskim uslovima objavljen je 1962. – iste godine kad izlazi Druga knjiga Seoba, koja je značila rođenje jednog novog Miloša Crnjanskog i jednog novog romana.
Ovo nije usamljeni primer (sumatraističkih) veza između dela ovih pisaca. Crnjanski se vraća u svoju zemlju 1965. Te godine Kiš objavljuje roman Ba{ta, pepeo koja, na prvi pogled, nema mnogo veze sa Crnjanskim. To je tipično šulcovska knjiga. A ipak…
Ostavivši po strani pitanje intertekstualnosti, paralelizama i druga pitanja poetike koja su prlično temeljito razrađena, postavićemo jedno drugačije: zašto je za autobiografsku priču o detinjstvu Kišu bio potreban prepoznatljivi posrednik? Jedan od mogućih odgovora pruža sumatraizam, koji povezuje ljude i knjige, udaljene prostore i vremena. Ako se autobiografski junak Dnevnika o Čarnojeviću uživljavao u knjige, ako je to radio autobiografski junak Mansarde, zašto autobiografski junak Bašte, pepela ne bi mogao, na jedan drugačiji način, da napravi od knjiga priču o svom životu? Razlika leži u identifikaciji koja sad nije vezana za junaka knjige, kao što je bio slučaj sa Kastorpom/Orfejem, već za pisca iste. U pronalaženju one veze literatura–život, koju je Crnjanski podario svojim književnim sinovima. Kiš veoma otvoreno koristi šulcovsku poetiku i književnu tehniku upravo u delu koje ima naglašene autobiografske crte. Ako je pisac izabrao za protagonistu svog prvog romana Mansarda (takođe sa latentnim elementima autobiografizma) homo legens-a, a sebe smatrao građaninom Književne republike, neće začuditi činjenica da je književnost, „gene svojih lektira”, tretirao kao deo sopstvene biografije. Zato ćemo biti slobodni da pretpostavimo da je Kiš Šulcove novele doživeo kao priču o svom detinjstvu koju je na neki čudesan način zabeležio poljski pisac.51 Zato je oponašanje stila, rasploženja, posezanje za sličnim motivima i toposima diktirala Kišova namera da se ta sličnost naglasi i – što se čini od posebne važnosti na poetičkom planu – da se nastavi razvoj otpočete u Mansardi linije davanja svom književnom svetu književnocentričnog karaktera. Literarna transpozicija sopstvene biografije odvija se kod ovog protopostmoderniste putem stvaranja interteksta u čijoj osnovi leži Šulcova proza. Upravo takva autobiografija je najautentičnija za homo legens-a Danila Kiša.
Zaista, u ranoj biografiji poljskog i srpskog pisca nalazimo više paralela. Obojica ostaju bez rodne kuće. Za vreme Prvog svetskog rata izgorela je porodična kuća Šulcovih na trgu Rinok u Drogobiču. Nema kuće u Subotici u kojoj je proveo svoje prve godine D. Kiš.52 1942–1947. godine porodica Kiša živi u Kerkebarabašu – i tu kuću takođe planiraju da sruše, beleži pisac u „A i B”.53 U istoj književnoj crtici, u njenom prvom delu, Kiš se seća oca koji je bio glavni lik, centar književnog svemira Porodičnog ciklusa. Otac Danila Kiša, Eduard Kiš, službenik železnica, autor mitologizovanog piscem Reda vožnje, poginuo je u Aušvicu 1942. Iste godine od metka fašiste poginuo je Bruno Šulc. Kao i autor Prodavnica cimetove boje, Kiš-otac je bio Rak u horoskopu, i taj detalj igra zapaženu ulogu u Porodičnom ciklusu. Ove i druge koincidencije nisu mogle da ostanu nezapažene – Kiš je voleo da ponavlja da nema slučajnosti. I on je „proživeo” u Bašti, pepelu svoju biografiju kroz intertekstualno čitanje Šulcovih knjiga.
To je posebno uočljivo u stvaranju lika oca koji je veoma sličan ocu u Šulcovim pripovetkama kao da je Kišov lik – brat-blizanac oca-čuvara tajne Knjige i oca-čudaka, oca koji nestaje naočigled čitalaca. Kulturološki stereotipi u reprezentaciji jevrejstva (psihoanaliza, trgovina),54 beskućništvo koje pronalazi svoje utelovljenje u amblematičnoj figuri oca-Ahasfera), koje srećemo kod Kiša, u velikoj meri (fantastičnije, a istovremeno realističnije, što u ovom slučaju ne izgleda kao kontradikcija) prisutni su i kod Šulca. U jednom od svojih intervjua Kiš se seća namere da prikaže tri pogleda, tri pristupa realnosti, u kojoj se figura nestalog E. S. javlja kao centralna figura sveta koji je nestao.
Nestaje svet, a pre njega nestaje stvarnost. O tome svedoči M. Crnjanski u Hiperborejcima: „Međutim, taj nered u stvarnosti, i mislima… nije samo moj doživljaj i moja fantazmagorija… Osećaj stvarnosti počinje da iščezava i kod mnogih mojih prijatelja koji mi pišu pisma.” 55 Red vožnje, najvažnije delo oca-demijurga, ostaje nedovršen. Svet, bez tog „železničkog” dokumenta, izgubio je šansu da postane celovit i funkcioniše kako treba.
Za Crnjanskog je voz značio izlazak iz običnog sveta – o tome svedoče Hiperborejci. „Na kraju krajeva, zar i sam voz u kome se Crnjanski od Rima do Venecije, svu noć spori o postojanju nevidljivih veza u svetu s glasovima ljudi koji su ostali na stanici nije pomalo sumatraistička tvorevina” – pita se N. Petković.56 Jeste, svakako. I ne samo voz. Pretpostavila bih da je sama zamisao knjige sumatraistička, jer stvara veze između udaljenih u vremenu i prostoru pojava i događaja. Jer je njen junak istovremeno u Rimu i u Danskoj, na Severu i na Jugu, u prošlosti i sadašnjosti.
Još pre objavljivanja Crnjanskovih memoara Kiš, u tekstu „Putovati znači živeti” (1958) beleži: „I kad god sednem u voz, gde god putujem, noću ili danju, bez obzira na pravac, na brzinu, na dekor, na pejsaž, bez obzira na prostor i vreme, ja uvek putujem paradoksalno – u oba pravca; napred i nazad, u prošlost i budućnost. Kad se čovek tako probudi u vozu, u mraku, nemoćan da zatraži kompas od zamračenog pejsaža uokvirenog prozorom … čovek oseća da je potpuno neizvestan što se tiče pravca kretanja: čas mu se čini da voz juri napred, čas da juri nazad, tj. suprotno od pravca za koji mislimo da je ’napred’… Taj isti voz u kojem ja sad sedim juri, gle, napred ka stanici Toj-i-Toj, i u isto vreme juri nazad ka svim prošlim stanicama kroz koje sam ikad u životu prolazio vozom.” 57
Putevi pisanja Danila Kiša i Miloša Crnjnanskog ukrstili su se više puta, sumatraistički. Na primer, čini mi se da jedan citat iz Crnjanskovog putopisa može da dâ neke moguće odgovore na pitanje o poslednjoj Kišovoj pripovednoj knjizi, Enciklopediji mrtvih. Crnjanski, pišući o Geteu, navodi njegove reči: „Kad je došlo vreme, kako je pisao prijatelju, da se život svrši i ’da se zmija svije u krug i zagrize sama sebi u rep’”.58
Taj simbol ćemo sresti kod Danila Kiša više puta, u tom broju – u principu kompozicije njegove poslednje objavljene za života knjige pripovedaka Enciklopedija mrtvih. Knjiga je bila zamišljena kao Zapadno-istočni divan – omaž Geteovom delu istog naslova, i svaka je priča na svoj poseban način odgovarala knjizi originala. Ali, pisac je promenio kompoziciju knjige, izbacivši iz nje dve priče i dodavši umesto njih jednu. Na taj način uvedena je razlika, broj priča više nije odgovarao broju knjiga Geteovog divana. Izbacio je pisac i sve direktno autobiografske putokaze, izveo je sebe iz priče. Nestalo je pasusa i čitavih autobiografskih pripovedaka… ali i određenih crta sličnosti između pisca i njegovog junaka Simona Čudotvorca koji je nosio u uvu zmiju koja guta svoj rep… Izbačeni iz „Simona Čudotvorca” fragment, koji se odnosio na „pisca” te priče59 glasi: „Naravno, niko ga neće prepoznati pod tim portretom što ga je pripisao Simonu Čudotvorcu – čak i ako objave tu njegovu ’stvar’, jer je takvu bradu nosio pre nekih dvadeset godina još kao student, i to ne više od nekih godinu dana. A što se tiče ovčijeg profila što ga je pripisao svom junaku, ako se to može nazvati junakom, takvih profila ima, hvala bogu, po svetu.” 60 Minđuša koju je udenuo u Simonovo uvo – „skriven znak, dosluh sa onim retkim čitaocima koji će shvatiti da taj znak, ta minđuša u vidu zmije koja guta svoj sopstveni rep nije proizvoljan … Ta zmija koja guta svoj sopstveni rep jeste u prvom redu slika beskraja, vrtoglavica reinkarnacije, egzistencije, kao i mutan seksualni simbol, pun skrivenih značenja.” 61 Simbol večnosti, večitog početka, beskrajni krug bio je za Getea (podsetio je na to Crnjanski) simbol njegovog kraja.
Ala Tatarenko
Nastaviće se
48 Danilo Kiš, Gorki talog iskustva, BIGZ, Beograd 1991, 204.
49 Cit. prema: Novica Petković, Pogovor u: Miloš Crnjanski, Pripovedna proza, BIGZ, Beograd 1996, 507.
50 Tim pitanjem detaljnije sa bavimo u eseju „Između Mansarde i Sumatre (Kišov junak u ogledalu Dnevnika Miloša Crnjanskog)” u: Ala Tatarenko, Mesto susreta, 21–44.
51 Čudesne paralele između života i književnosti često se tematizuju kod Kiša.
52 Prema svedočenju-rekonstrukciji Boška Krstića (Potraga za ulicom divljih kestenova. Subotičke uspomene (na) Danila Ki{a, Sremski Karlovci 1999), na njegovom mestu rastu divlji kestenovi, opisani u Ranim jadima.
53 „Tekstovi A i B vezani su tajanstvenim vezama” (Danilo Kiš, Lauta i ožiljci, u: Danilo Kiš, Skladi{te, priredila Mirjana Miočinović, BIGZ, Beograd 1995, 302).
54 Otac (kod) Šulca je vlasnik prodavnice, deda Kišovog lirskog junaka je trgovac perjem.
55 Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca I, 22.
56 N. Petković, Lirske epifanije Milo{a Crnjanskog, 114.
57 Danilo Kiš, Eseji: autopoetike, „Svetovi”, Novi Sad 2000, 10–11.
58 Miloš Crnjanski, Putopisi, 309.
59 Vidi o tome belešku M. Miočinović: „Autopoetički, autobiografski detalji rasuti su duž cele Enciklopedije mrtvih. Njihovo identifikovanje moglo bi predstavljati zanimljiv (starinski) posao: Kišove fotografije sa bradom, iz studentskih dana, bile bi u tom slučaju ’dokumenti’”(Danilo Kiš, Skladište, 394).
60 Danilo Kiš, Skladište, 337.
61 Isto.