U posrednoj i zapretanoj vezi sa Crnjanskim, Raičkovićevi dnevnički stihovi se pojavljuju kao precizni – jer su gotovo prozni, isprekidani proznim rečenicama, rasuti – i u kamenu klesani tragovi osnovnog iskustva

Nedavno je – na Kalemegdanu – postavljen spomenik Stevanu Raičkoviću: pesnikova kamena glava nalazi se preko puta pesničke biste Miloša Crnjanskog. Taj izbor – nehotičan ili nameran – ima svoje pesničko opravdanje. Jer, obojica pesnika pripadaju srodnoj pesničkoj liniji u srpskoj književnosti. Davno je – i tačno – rečeno kako se jedan melanholični ton provlači od Brankove kantilene o mrtvoj dragi, preko Vojislavljevih elegija i Disove poezije, do moderne melanholije Crnjanskog i Raičkovića. Ova melanholična srodnost dvojice modernih pesnika pripada njihovoj pesničkoj mladosti: o njoj svedoči i Raičkovićev zapis koji je nastao – 1977. godine – kao oproštaj sa Crnjanskim. Nije bez značaja, međutim, njihova pozna srodnost: kao momenat u kojem se sámo pesničko iskustvo podvrgava jednom duboko skeptičkom pogledu.

PRODOR PRIPOVEDANjA U PESNIŠTVO

Uvek je zanimljiv trenutak u kojem pesnik napušta poeziju. Šta, posle tog odlučujućeg preokreta, znače uzgred zabeležene reči, ostaci stvarnosti ili ulomci života, tragovi vremena zapisani iznenada, između dva zaborava? Ni pesnik, čak ni on, ostatak ostataka krilatog sina romantičarske kulture, ne pomišlja da o cigareti, koju je „prvu bez nekog isuviše velikog i dodatnog hripanja do kraja iscimao“, kazuje u stihovima, pa je njegov dnevnik – kakav smo pronašli u Raičkovićevim „Stihovima iz dnevnika 1985–1990“ – povezan za stihovima na način koji nije slučajan, već nameran. Jer, na delu je nov način sagledavanja pesništva.

Odjednom stihovi više nisu dovoljni, oni to, strogo uzev, nisu odavno, ali sada prestaju da budu uopšte dovoljni, pa zazivaju nešto da ih učvrsti, čak da ih osmisli. Šta je to? To je život kao doživljaj: pojedinačan i nestvaran. Ili život kao događaj: stvaran i opšti. Sublimacija života, simbolizovanje, njegovo pretapanje u mnogoznačnost, postali su nedovoljni. Zašto? I sam se jezik u stihovima razdešava u suvoparni govor proze, iz koje čili ritam, pa u potonje pesničko iskustvo nezaustavljivo prodire pripovedanje. On je znak da je u životu ostalo nečeg gorkog i gustog kao talog. To isuviše iskusno, ozbiljno, sagorelo, isuviše duboko, ne može se iskazati. Očiglednost se vratila u svet.

Šta je, dakle, stih pred egzistencijalnim trenutkom koji svest samo opaža: „stajati pred crvenim semaforom“? Da li se nenadano, iz dnevnika, u potonjem pesničkom iskustvu, poezija odnekud obescenjuje? Sudbina poezije je, ponekad, sudbina samog pesnika. Kog? Onog koji zna da je pred dnevnikom, možda prvi put, „oslobođen“. Od čega? Ne samo „od nagomilanih zakona poezije“, već i, u poslednjem životnom vremenu, „njenih irealnih ambicija“. Nema više umetnosti, nema pesničkih zakonitosti, pa ni ambicija kao prisustva jedne starinske – ili visoko moderne – taštine. Čak je i sujeta, iako poslednja, odlutala. Izbilo se, jer „nema nijansi ni strmog puta“, na čistinu sa koje se, kao sa „samo ravnog i golog mesta“ pita: „iz kakvog li sam sveta izašao“, jer „u kakav ušao“? Čistina je neiskušana.

Zašto se ne pita: kuda? Svest kruži oko pokreta tela, „buditi se i pušiti“, ili znakova duha, ona opisuje „prazno mesto“ koje je „staklenim pogledom“ opazila u času kada je napustila poeziju, jer više „nema zvuka ka kome težiti“, kao što nema „jezika, ni reči iz uspomena“. Ona se – kroz svoj povratak stihovima – ne pita o tome kuda stiže iskustvom u koje sada stupa: ne pita se, dakle, o smrti. To je nepovratni udes poezije koji se odigrao u duhu, dahu, pa sluhu i vidu pesnika ostavljenog da gleda, i da trepće, i da se čudi. Šta nam može kazati bilo koje od bezbrojnih pesničkih imena kojih se Stevan Raičković dotakao u ovom času? Šta nam, tada, kazuje ime Miloša Crnjanskog?

DUH „POSLEDNjEG ISKUSTVA“

[restrictedarea]

Dok se u „Maloj pesmi o velikom svetu“ ime „pesnika Crnjanskog“ sluti kao ne-utešni odjek sumatraističkih veza, dotle nagomilavajuća opširnost pesme „Trešnje u Kini“ već naslovom apeluje na pozni pesnički doživljaj Crnjanskog. Ona, otud, nije puko Raičkovićevo posezanje za nekim iskustvenim tragom koji ga draži, niti je proizvoljni gest njegove dnevničke asocijativnosti. Ona je u uznemirujuće bliskom dosluhu sa duhom koji se objavljuje posle poezije, koji pripada poslednjem iskustvu.

Nepoetična i dugačka litanija kineskih jela sa jednog ručka doziva – u Raičkoviću koji je u Kini – stih o „trešnjama u Kini“ iz „Lamenta nad Beogradom“ Crnjanskog. To je ono što se dogodilo. Pesnička evokacija vođena je distancom prema samom doživljaju: „Kao da ih i sada (kroz dim duvanski) i po ovom (pisaćem) stolu nazirem.“ Kada u postpoezijskom trenutku prizove trešnje koje nekad beše ugledao u Kini, Raičković to čini sećanjem na Crnjanskov stih „Moji mrtvi drugovi… trešnje u Kini“. Odjednom je smrt spletena sa ovako oblikovanim motivom trešanja u Kini. Smrt omogućava da rekonstruišemo pozni Raičkovićev duhovni stav.

Šta, međutim, predstavlja Crnjanski u ovoj asocijacijama obremenjenoj evokaciji? Ilustraciju ili trag? „Lament nad Beogradom“ obeležava – po rečima Stevana Raičkovića – „pravi kraj jedne velike epohe u srpskoj poeziji“, jer „iako napisani bez vere u poeziju, kao što je to jedino i mogao da učini istinski pesnik na svom životnom zalasku, stihovi Miloša Crnjanskog, u ovoj poemi prvi put precizni, kao tesani u kamenu, obelodanjuju dirljivu, ali mušku dramu, ne samo pesnikovu, već i pokolenja kome je duhovno pripadao“. Nije, dakle, Raičković u času kada uprizoruje kinesko putovanje samo doživeo svoje saputnike u duhu Crnjanskove asocijacije na trešnje u Kini i mrtve drugove. On je posegao za tim asocijacijama zato što su one, u njemu, pobudile dubinski odjek iskustva lišenog vere u poeziju. Jer, to je jedino moguće iskustvo istinskog pesnika pred dnevničkim ogledalom smrti.

U ovoj posrednoj i zapretanoj vezi sa Crnjanskim, Raičkovićevi dnevnički stihovi se pojavljuju kao precizni – jer su gotovo prozni, isprekidani proznim rečenicama, rasuti – i u kamenu klesani tragovi osnovnog iskustva. Ono kao da nastaje, kao i uvek kod istinskog pesnika, pred samom kapijom smrti. U toj najvećoj blizini ništavila, na koje se „destilisana svest“ usredsređuje, Raičković počinje da odmerava dve – do tad – poistovećene stvari: poeziju i život. Raspad njihovog jedinstva, kao jedinstva dve vrednosti koje se – u pesničkoj biografiji – međusobno onemogućavaju, poput dugih odjeka iz daljine pomešanih u jednom tamnom i dubokom jedinstvu, obeležava priticanje osnovnog iskustva u Raičkovićeve stihove. Crnjanski bi bio znak tog iskustva. Znak koji je slučajan? Samo znak gubitka vere u poeziju?

Zašto „nije ovo običan dan“? Zbog izvorne reakcije duha na samu običnost kojom pristiže „napokon jedan vedar dan“, zbog puke neposrednosti koraka na ulici, zbog osnovnog pogleda upućenog i najsvedenijem vlastitom gestu. I otud stihovi: „Ako danas/ Posle toliko vremena/ Ne napišem pesmu/ Osećam da ću je bar doživeti“. Da li je pesnikovo „bar“ znak za malo ili mnogo u odnosu na pisanje pesme? Pesma, nenapisana toliko vremena, otkriva da ono što se, sad, pomalja i nije pesma, već reči, i kad su stihovi. Jer, pesma se, u njima, više i ne piše, dah poezije  – kao božanski ili postmoderni – ne luta njihovim pauzama, niti opkoračenjima, već se pesma nepovratno doživljava. Doživljaj nije više razlog za poeziju, već je razlog protiv nje.

ŽIVOT I REČ UMESTO PESME

Šta je, međutim, doživljaj pesme kad nije sama pesma? On je život u kojem se pesma više ne piše: reč, čija je moć gigantski narasla, poput ovog „bar“, jer dolazi umesto pesme, jeste nešto malo u odnosu na pesmu, ali je istovremeno nešto mnogo u odnosu na smrt. Ona više nije dah pesme, već je dah života za pesnika. Ona obeležava odmicanje od pesničkog iskustva u času osnovnog iskustva egzistencije: do-živeti pesmu znači živeti van pesme i van smrti, od pesme, do smrti. Otkriće da se pesma ne može više napisati, jer je pisanje dovoljno za pesmu, ali nije više dovoljno za život, jeste otkriće pesme koja se može do-živeti. To je bezuslovni čas samog živeti, kao živeti-bez-pesme, koje poprima smisao odlaska u neki novi život: nema više ničeg – ni poezije – između pesnika i života.

Poslednja misao ovog postpoezijskog iskustva mora, otud, napustiti i stihove, kao poslednje tragove pesme, i posegnuti za dnevničkom prozom: „Hvala ti Gospode što si me se ovako/ još jedanput posle tolikog dugoga/ vremena ponovo setio iako sam te ja/ odavno već bio tako duboko i beskrajno/ zaboravio/ Pa makar me koliko od sutra iz svojih/ debelih knjiga zauvek izbrisao“. Bog se setio pesnika „posle toliko dugoga vremena“, baš kao što je pesnik „posle tolikog vremena“ bio u iskušenju da napiše pesmu. On, koji je „odavno već bio tako duboko i beskrajno zaboravio“ na Boga, setio ga se pred ozarenjem pesme koja se može „bar“ do-živeti. To sećanje ima oblik podsećanja na život. Nema više ničeg, ni poezije, između pesnika i života.

Ova nemoć poezije javlja se kao strast za pripovedanjem: susret ribolovca, pustinjaka „i pisca“, koji je od prazne konzerve napravio „džezvu za kafu“, i pesnika, koji je „ceo dan lovio sam ribu“, jer je i on pustinjak, završava se zajedničkim predvečernjim ispijanjem kafe, pušenjem i gledanjem u Dunav: možda baš tamo gde je reka neobično široka, u zakutku neke uvale u Golupcu. Njihov susret bio bi obični događaj.

Ali, on donosi naknadnu pesnikovu pomisao da su njih dvojica – u času potpune jednostavnosti, blaženstva koje se nudilo oku i ćutanja –„zavideli možda jedan drugome“. Njih dvojica: onaj koji je pravio džezvu i u njoj uživao više „nego da sam najlepšu priču napisao“ i onaj koji je ceo dan „zapisivao slučajno iskrsle stihove“. Otkud ova pomisao o zavisti? Njeno lukavstvo kao da je predodređeno poezijom, ono je trag poezijskog duha. Jer, njeno „možda“ može obuhvatiti samo onoga koji je pravio džezvu: uživajući što to čini umesto da piše priču. Jer, za njega ne znamo – i ne možemo znati – da li je zavideo pesniku koji je zapisivao stihove. Potajnost njegove zavisti zauvek je pohranjena u pesnikovom „možda“, pa nam ono otkriva kako je sam pesnik zavideo majstoru: otkud mu pomisao o zavisti, kad se ona ne može dokučiti? Iz njega samog.

U pesniku se zbiva – ovim „možda“ – survavanje poezijskog duha u korist čiste jednostavnosti životnog delanja. Ona nije izraz umetničke savršenosti džezve stvorene od konzerve, niti njene lepote. Ona je izraz samog rada (okretanja, savijanja, pipanja, razgledanja) koji podaruje uživanje. Nema egzistencijalnog prianjanja poeziji, niti plodu i lepoti, ostvarenju i večnosti, zato što nastupa prikučivanje nesvrhovitom uživanju, jer ono pripada životu. Kada se to događa? Kada je pesnik u blizini smrti.

Samo čas velikog i potpunog osećanja života, kao čas kada je smrt odviše blizu, obdaruje pesnikovu moć da kaže: „Kroz prozor/ Pored kojeg se spremam da pišem/ (Kao nikada ranije)/ Miriše raskvašeni/ I polegli/ Bosiljak/ Iz saksija/ U mračnoj i ozonskoj kocki vazduha/ moje malene avlije/ Kao koncentrat/ Iz bočice…“ Šapat „kao nikada ranije“ podrazumeva iskonsku žeđ za pesmom, iznenada onemogućenu i nedovoljnu, zbog postpoezijskih vrtloženja u kojima se pesnički duh sunovraćuje. Nema vere u poeziju, pa demonstrativno dugački naslov, „evo šta me je sprečilo da napišem pesmu posle nevremena“, kao gest opravdanja, treba da pokaže htenje ka poeziji kao onemogućeno htenje.

ISKUSTVA U  POSTPOEZIJSKOM DUHU

Potpuna sabranost duha pred samim životom, njegov udisaj „mračne i ozonske kocke vazduha“, njegova odvojenost od znakova i simbola, od zakučastih tragova izmičućih istina, otkriva duh koji ne veruje u poeziju. Ovaj udisaj života nije, međutim, njegovo ocenjivanje, ono nastaje mimo bilo kakvog vrednovanja, prepuno je istorijskih ili biografskih tragizama, ono ima svest o muci postojanja i njegovoj retkoj vedrini. Život uvek postoji i u ogavnosti svojih sadržaja, on  je svagda zagađen, jer tek sa tim bremenom uopšte biva moguć. Život, u postpoezijskom duhu, nije odvojen od turobne svesti o sebi.

Ali, ovaj duh, koji iznova, prvi put, unutar dnevničke samoće, što znači unutar sebe, otkriva život umesto poezije, nije istovetan sa duhom koji je živeo-i-pisao, koji je poistovetio život i poeziju. Jer, to je duh u kojem se očituje kriza same poezije: život koji on otkriva – posle svega, a prvi put – jeste život oslobođen bilo kakvog sadržaja, ali baš zato unutar svakog sadržaja, život u predvorju smrti.

To nije večiti, ni valjani, ni neuporedivi, ni bedni, već život kao proemijum smrti. Otud će postpoezijski duh, u retoričkoj tvrdnji koja je omogućena gestom „evo“, pokazati „kakav je to život/ i kakva je to smrt“. Pesnik zamišlja da – u avionskoj katastrofi – propada „kroz (prokleto meki i neotporni) vazduh“. To bi bio imaginarni događaj. I na šta on u poslednjem svesnom sekundu pomišlja? Na bližnje? Na ono neuporedivo lično što je svakom biću najtajnije, jer mu je najbliže? Ni na šta? Postpoezijski duh, koji je obavijen duvanskim kolutovima, koji se nalazi iza ovog imaginarnog događaja, koji ga preobražava osnovnim iskustvom, odlučiće da pesnikova poslednja misao dotakne njegovu davnašnju dilemu: da li da, u nekoj na pisaćem stolu ostavljenoj pesmi, „umesto reči zelen upotrebi tek malčice lakšu i razblaženiju zelenkast“? Da li je to znak neobescenjive važnosti poezije?

Ne, to je trag njenog besmisla: „Bliži se zemlja/ Zelen – ne/ Zelenkast – ne/ Zelen –…/ Eto/ Kakav je to život/ I kakva je to smrt.“ To je sudbina poezije u postpoezijskom duhu: život poistovećen sa poezijom javlja se kao život utrošen na besmislenu dilemu između dva prideva. Nema muzike sfera, nema ni zvuka, puko prozno nabrajanje otkriva da se govor i istočnici poezije napuštaju, jer se duh vrtoglavo urušava u egzistenciju. Nema, međutim, u postpoezijskom duhu ničeg od žaljenja, kao što ne odjekuje u njemu pir ironijskih sila, jer nema ni emocije u destilisanoj svesti. Njen apsurd nije groteskni, niti persiflirajući. Nema vlasti nad ovim udesom, pa nema ni ismejavanja samog pesništva. Na delu je, otud, jedan bitno ne-savremeni duh.

Postpoezijski duh, kao duh koji rastvara jezik poezije u prozu, nosi u sebi manjak ironije, jer nije ni vezan za život koji je život-i-poezija. Dok gleda u ništavilo koje takođe gleda u njega, on je zadovoljan ako poeziju do-živi. Jer, zaronjen je u život kao takav: nema u njemu oduševljenja, niti obezvređivanja, već postoji samo zaronjenost ne-savremene svesti koja se ne pita o životu, već – poslednjim plamenovima – živi. Tu ima tišine i ćutanja pred poezijom koja otkriva – u dnevničkim stihovima Stevana Raičkovića – da je život van nje. Osećanje smrti dovodi do raskola između poezije i života, pa lice dnevnika postaje ogledalo smrti. Tada se – u pesnikovom pamćenju – pojavljuje Crnjanski koji kaže: „Život će biti uvek nešto više od literature“.

Milo Lompar

_____________

Stevan Raičković

Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni

Po svetu dobri, gorki, zaneseni,

Vi ruke po travi, vi usta u seni,

Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni

Vi živi, vi sutra ubijeni,

Vi crne vode u beličastoj peni

I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:

Uspavajte se, ko kamen, nevini,

Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni

Izgovori tiho ovo ime

I onda se u vazduhu skameni.

https://www.pecat.co.rs/2012/01/milo-lompar-raickovic-i-crnjanski/