Razgovor Bora Krivokapića s Danilom Kišom, 12. marta 1982.
II dio
(fragmenti)
Koja je to atmosfera, to je otprilike šezdesetih godina kad ste došli?
Ja sam došao u Beograd posle mature, dakle 1954. i to traje četiri godine studija, plus postdiplomske, koje sam se tu motao kao student.
Koje su tu intelektualne rasprave?
Tu se, naravno, u prvom redu vodi danas već ofucana priča „Savremenik” – „Delo”, modernizam – realizam.
Da li se u to vreme, između te dve struje koje sada označavamo modernizam – realizam, već nazire „Medijala” kao nešto što je poricalo i jedno i drugo?
Ja sam upoznao ljude iz „Medijale” u to vreme. Valjda jedan od mojih prvih tekstova, ako ne i prvi, bio je u redakciji lista „Vidici”. Uzgred budi rečeno, ta redakcija je bila i moj stan. Ja sam spavao na novinama u toj redakciji. Imao sam ključ od fakulteta, pa sam noću dolazio i spavao tu na podu dve-dve i po godine.
To je u Knez Mihailovoj? Grozna, stara kuća.
U Knez Mihailovoj. Jednog sam dana imao susret sa milicionerom pred vratima, u 4 sata. Možete misliti: milicioner koji vidi čoveka koji u 4 sata otključava vrata fakulteta. Kako njemu da objasnim? Ja sam njemu objašnjavao: novine, „Vidici”, književnost, književnici, dao mu ličnu kartu i jedva sam nekako uspeo da se izvučem nekim objašnjenjem. Smuvao sam ga upotrebljavajući mnogo reči iz književnog žargona: štampanje, štamparija, studenti, novine. Bio je vrlo nepoverljiv, s pravom. Nije znao da idem tu da spavam. I još me je video u ne baš najboljem stanju.
U to vreme jedan od mojih prvih tekstova u „Vidicima” je o Miru Glavurdiću kao slikaru, i preko njega, valjda nezavisno od njega, upoznajem generaciju „Medijale”, pokojnog Šejku, Olju Ivanjicki, Reljića i ceo, dakle, taj krug „Medijale”. Ljubu Popovića sam nešto kasnije upoznao. Međutim, na neki način oni su mi bili bliži od samih pisaca koji su se tu međusobno klali. Ja sam počeo šezdesetih godina da sarađujem u „Delu” sa nekim putopisima, pesmama, prikazima, ne znam šta. Međutim, moj osnovni problem u tom opredeljenju bio je u sledećem: ta su se opredeljenja pravila, kad je bila reč o mlađim piscima, po nekoj klanovskoj liniji. U prvom redu tu su bili stariji pisci, koji su privlačili svoje potomke, i jedni i drugi. Postoji tu mnogo anegdota koje ne bih smeo javno da pričam jer bi mi to moglo naneti mnogo zla, i koje uostalom nisu važne, jer je to manje-više daleka prošlost. Dakle, i u jednom i u drugom, daju vam, naročito kao mladom piscu, knjigu sa preporukom da tu knjigu o kojoj je reč ili posečete, kako se govorilo, ili da je pohvalite. Dakle, ja sam to jedan jedini put čuo, nije meni rečeno, pa sam onda shvatio kako se to radi i koja je cena tzv. uspeha i saradnje na tom planu.
Meni je u tom trenutku bilo potpuno svejedno, ja u tim borbama nisam učestvovao intimno, niti je to mene mnogo zanimalo. Meni su mnogo bliži bili ljudi i razgovori koji su se vodili u krugu „Medijale”, ne samo o slikarstvu nego uopšte intelektualni razgovori. Naravno, tu je najznačajnija, najmarkantnija figura bio pokojni Šejka.
To je doba i vrijeme kad se vi praktično još pripremate da uđete u književnost, pa me zanima možete li da rekonstruišete intimni proces, vaš lični odnos prema literaturi toga doba i prema sebi?
Moja prva knjiga, Mansarda, zove se satirična poema. To su zapravo pomalo naši razgovori, naša iskustva, sentimentalna, izvesne ideje koje su provejavale oko nas i kroz nas. Međutim, i ta knjiga je, to je neverovatno, i ta je knjiga izazvala nekoliko polemičkih tekstova najneviđenije provenijencije i tendencija. Kao što je napad koji glasi: zar D. K. ne vidi fasade, bijele fasade studentskih domova u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu itd. Nabrojao je kritičar sve studentske domove, jer moj je junak po njemu bezidejan, reakcionaran itd. To je bio, ako hoćete, jedan lirski obračun sa nekim mojim intimnim problemima i na neki način slika tog našeg duhovnog traženja, tog studentskog mladićkog bogoiskateljstva. I to je izazvalo neke nesporazume, što je takođe u redu.
Svi se sjećamo prije 10 i više godina, dvorane su bile krcate, a sve povodom knjige Stanka Lasića Sukob na književnoj ljevici 1928-1952. Sjećamo se i onih rasprava u Domu omladine, gdje ste i vi učestvovali, i vi ste poslije toga jednom prilikom rekli da vam je Lasićev intelektualni koncept ulio hrabrost i vratio povjerenje u ljudsku pamet. Dvorane su ponovo krcate, polemike su ponovo žestoke, a sada povodom Lasićeve nove knjige Krleža – hronologija života i rada. Uliva li nam ova Lasićeva knjiga, bar ponovo, hrabrost?
To nas iskustvo uči sledećem. Anegdotski govoreći, tada, povodom izlaska knjige Stanka Lasića opet se bio pokrenuo jedan mehanizam totalizirajuće svesti. Ja sam, govoreći u Domu omladine, doznao posle da su neki ljudi koji su sedeli iza mene, pošto su bili neki moji prijatelji, rekli: „On je fašist”. Za mene, povodom mog spiča o Stanku Lasiću, odnosno moje vehementne odbrane njegove knjige. Danas se ta knjiga, dakle posle desetak godina, pominje kao uzor, otprilike kao: ne treba više dirati u tu problematiku. Ti isti, koji su napadali Lasića, ako ne i isti ljudi, mada ima i istih ljudi, ta ista svest, danas govori – ne dirati u tu problematiku. I kažu: „To je rešio onaj Stanko Lasić svojom prvom knjigom”. Dakle, ti koraci od po 10 godina ne ulivaju nimalo poverenja. Verovatno će jednog dana i sa ovom knjigom Stanka Lasića “Krleža – hronologija života” isto biti – to su zapravo prepreke koje smo kao sad preskočili i sad nemojmo dalje, to smo obavili.
Mislite na ona spora pomicanja koja je upravo Krleža na referenci svog iskustva iz Balkanskih ratova označio našim kobnim zakašnjenjem?
Pa to je verovatno to, ne samo tu, nego kad se Krleže tiče, on u svom eseju o Kranjčeviću ima sinoptičke tablice naših zakašnjenja. To je tekst koji bi morao da figurira u svim udžbenicima kao jedan poučan tekst: gde je u to vreme Evropa a gde smo mi, povodom Kranjčevića.
To su neke tragične činjenice i u tom smislu postignuto je određeno ubrzanje, vraćam se na Stanka Lasića, tom njegovom knjigom. Naime, Stanko Lasić je prvi put progovorio o Krleži i o borbama na književnoj levici bez prisustva dogme, tj. nije prihvatio dogmatsku svest i detektovao kod samog Krleže odsustvo dogmatske svesti. Tu su počeli nesporazumi i ti se nesporazumi očigledno nastavljaju, a Krleža jeste, Bogu hvala, za sve nas određen pokazatelj kulturne klime i književnog života i zato je ta knjiga, i zato je rad Stanka Lasića toliko značajan.
Poznato je da je Krleža bio dosta škrt u pohvalama. Naime, malo je šta i malo je koga hvalio. Ako bi nekoga samo pomenuo, bez negativnog predznaka, to je već bilo pohvalno. Vi ste tu, ili da kažem i tu, jedan izuzetak. Naime, i za Krležina života, a i posle njegovog odlaska objavljene su neke Krležine vrlo visoke ocene o vama. O tome, nadam se da mi neće biti zamereno, mogu i lično da svijedočim. U više prilika Krleža je govorio i meni o vama, uvijek upotrebljavajući jednu te istu riječ – najdarovitiji. Pa čak i prilikom mog poslednjeg susreta sa Krležom u julu prošle godine, pitao je: „Gdje je Kiš, šta radi Kiš”. Poneo sam, zapravo, utisak da vas je smatrao, ne bih rekao čovjekom koji ide njegovim putem, nego čovjekom sebi bliskih duhovnih odstojanja. Budući da ste i vi Krležu lično sreli nekoliko puta, imam tu dva pitanja. Šta je Krleža značio na vašem književnom putu, na počecima, pa i kasnije i kako ste vi lično doživeli Krležu?
Znate šta, ja vam se neću zahvaljivati, ali ja se bojim… Naime, moram da otklonim svako poređenje sa Krležom. Krleža je jedan monstrum veličine i bilo kakvo poređenje, mene lično s njim, smatram neukusnim, sa svoje strane. Šta je značio za mene Krleža, to je već druga stvari, i to od mog prvog susreta s njegovim delom. (Vidite kako to zvuči kao fraza i vidite kakav je to monstrum, kad tu istu frazu govore ljudi iz potpuno različitih razloga.) Nije mene privukao Krleža svojom ideologijom, nije mene privukao Krleža svojom političkom akcijom. To o Krleži kao političkom biću, kao komesaru, to za mene nije bilo na izvestan način novo. Mene je on privukao u prvom redu kao jedinstven pisac u ovim našim krajevima, u čijoj rečenici uvek ima vetra. Njegova zastava uvek treperi. Pogledajte u tim polemikama ovih dana, i ranije, u knjigama čak i dobrih pisaca, kad naiđete na Krležin citat kako odjednom ta njegova rečenica zatreperi. Čak i onda kad to ne donosi ne znam koje misaono bogatstvo. Ja sad neću, naravno, da govorim o Krleži kao takvom, ali ono što je bitno, to su ti njegovi vidici, to njegovo saznanje, te sinoptičke tablice iz eseja o Kranjčeviću, njegovo celokupno delo, njegova celokupna pojava kao književnika, kao polemičara, kao čoveka uvek nezadovoljnog u prvom redu samim sobom. Jer, u prvom redu ta njegova sumnja, te njegove kontradikcije, njegove sopstvene, koje on rešava kao pisac, to je dakle jedno. I on je u tom smislu za mene bio uzor i ostao je uzorom. S druge strane, ja ne znam šta je Krleža i da li je nešto čitao od mene, jer nikad nisam imao hrabrosti, i smatrao sam neukusnim, da ja bilo šta o svojoj literaturi pričam s njim i u njegovom prisustvu. Ja čak njemu nisam obično ni postavljao pitanja, ja sam voleo njega da slušam. Međutim, iskoristiću priliku da nešto kažem o njemu, nešto što se bitno razlikuje od onoga što se misli o Krleži kao čoveku. Da li je to bila određena privilegija koju sam ja imao, ne znam zašto, Krležu nikad nisam doživeo, ovako kako sam ga kao pisca pomenuo, kako sam ga video kroz literaturu, na ljudskom planu kao nekakvog monstruma. On je za mene bio je dan simpatičan, ljubazan, skeptičan, učtiv, duhovit čovek – ja čak ne bih rekao starac, on se nikad nije ponašao kao starac – sa nežnim pogledom, kako je on sam sebe definisao, jednog ostarelog psa, kako je rekao, koji sve vidi, ali kome je već dojadilo da laje.
Vi danas živite u Francuskoj i čuo sam da ste dosta bliski krugovima Socijalističke partije, i to jednoj grupi ljudi koja danas sjedi ili u Jelisejskoj palati ili u palati Matinjon.
Da li vi to ozbiljno mislite da sam ja blizak ljudima iz francuske političke vlasti? Ja nisam nikad…
Ja sam to čuo.
Pogrešno ste čuli. Naime, verovatno je to zasnovano na sledećem: ja sam poznavao neke ljude kao što je ministar kulture Žak Lang, pa sam imao prilike da sretnem i Miterana u vreme kad oni nisu bili na vlasti. Molim vas, to je vrlo važno.
Ta destinkcija, je li?
Da, vrlo važna destinkcija. Ja sam ih upoznao na jednom susretu intelektualaca mediteranskih zemalja, gde sam ja bio predstavnik Jugoslavije, po njihovom pozivu. To je bilo blizu Marselja, u jednom malom mestu, to je bio susret organizovan od strane Socijalističke partije Francuske, dakle mediteranskih intelektualaca svih mogućnih profila, ne samo pisaca, mada su najveći deo bili pisci. Ja sam ih tada bio video, oni tada nisu bili na vlasti, međutim otkada su oni na vlasti niti ja njih zanimam u prvom redu, a niti oni mene. Znate, mislim da pisac iz nekih higijenskih razloga ne treba da se druži sa ljudima od vlasti. Tu ima neke mentalne higijene… Ja sam tada imao jedan referat na tu temu „Intelektualci i Mediteran”, na osnovu njihovog programskog teksta, koji je bio antiatlantistički i nosio je u prvom redu pečat ekološki i antiatlantistički. U tom svom tekstu koji sam tada pročitao govorio sam da ne treba primenjivati dva merila za istu stvar, da ne ulazim u detalje, govoreći o tome da ja kao pisac iz Jugoslavije smatram da boca koka-kole koja plovi u mediteranskim vodama nije najveća opasnost. Ekološki pokreti, protiv kojih ja nemam ništa, dobijaju političko značenje u krajnjoj meri preterano i tendenciozno, naravno. Posle mene je govorio Žan Danijel, koji je urednik Observatera, i koji je, manje-više, imao iste teze, tako da se povratni udarac određenih pisaca, intelektualaca slomio uglavnom preko njega, a ne preko mene. Naravno, uzgred sam i ja bio zakačen, a on je bio taj koji je odgovorio, tako da nisam morao više… Tom prilikom sam ih upoznao, mi smo se tada videli i nadam se da više nemamo razloga sretati se ni u dobru ni u zlu.
Recite mi s kim se družite u Parizu, koga srećete?
Ja nemam tzv. uglednih prijatelja, ja se družim sa malim francuskim svetom i sa malim jugoslovenskim svetom. Tamo ima učiteljica naših, naših radnika. Ja sam u 10. kvartu gde ima mnogo Jugoslovena. To je svet sa kojim se ja najviše družim. Međutim, viđao sam po Francuskoj zanimljivih ljudi, ali viđao, znate, na ulici. Mesto koje ja najbolje poznajem, gde se najbolje osećam, valjda iz navike pošto sam tamo nekad dolazio, to je Montparnas. Tu sam vrlo često viđao Sartra, na ulici takorekuć ili u kafani. Tu sam viđao često, i viđam ga još uvek, Ežena Joneska. To su ljudi koje ja viđam. Od tzv. pisaca, uglednih ili manje uglednih, jedva da bih mogao da vam navedem nekog koga poznajem.
Niste razgovarali sa Joneskom?
Nisam razgovarao sa Joneskom. Jonesko je pisac koga ja izuzetno cenim, jednako njegove drame, naročito njegovu knjigu Protivotrov koja se pojavila pre dve-tri godine. Međutim, njemu prići na ulici bilo bi neugodno, utoliko pre što je on, kako kaže u svojim memoarima, čovek opsednut smrću i taj svoj strah otklanja pićem, tako da ga ja vrlo često viđam pripitog, kako ga vodi žena. I on ume često da se otkači, da pobegne u kafanu, ali to su anegdote. Nije to nikakva neugodnost, da vas ne gnjavim sa tom pričom. Pošto mu žena brani da pije, on ume da uđe takav, pošto na Montparnasu svi znaju ko je Jonesko, znaju ga i oni koji od njega nikad ništa nisu pročitali, on kaže da će da telefonira, ja sam ga tako jednom video: uđe, uzme čoveku piće koje je kraj njega, popije ga i izađe napolje. Naravno, to ja posmatram sa strane. Na vaše pitanje s kim se družim došao sam do tog zanimljivog detalja. Viđam ga katkad na televiziji u nekim protestnim i drugim skupovima, mitinzima, i tako.
U Francuskoj sam, u Parizu sam sreo američku spisateljicu Suzan Zontag. To je osoba koja ima izuzetne slabosti za moje knjige, da ne kažem moju literaturu, možda bi bila to krupna reč, i koja mi se javila, s kojom sam popričao pročitavši nekoliko njenih knjiga. Imam određenu obavezu prema njoj, pošto ona vrlo često pominje moje knjige i vrlo često ih nudi izdavačima kad je neko pita šta ona ima zanimljivog osim svojih knjiga da ponudi. Kad smo već kod toga, izvinjavam se, ja idem nekim svojim asocijativnim putem, da vam pomenem još jednog pisca koga sam upoznao, jer je vrlo zanimljiv „razgovor” koji sam s njim vodio. Stavljam reč razgovor pod navodnik, videćete zašto. To je Jašar Kemal, vrlo ugledan turski pisac, kandidat za Nobelovu nagradu itd. Ja sam se s njim upoznao upravo na tom susretu mediteranskih pisaca, gde je imao jednog čoveka prevodioca. A Jašar je čovek koji osim turskog nijedan jezik ne zna. Mi smo imali neko pravo prijateljstvo, on je bio čovek meni najbliži na tom skupu mediteranskih intelektualaca. Imam utisak, i ja njemu.
Mi smo vodili duge razgovore ni na jednom jeziku. Pošto smo našli mogućnost kako da razgovaramo, pošto je prevodilac bio odsutan, jer je morao da prevodi prvo njegove zvanične intervencije koje su bile briljantne na turskom, koji tamo niko ne razume, a koje su naravno bile prevođene ali sa dugim razmacima, duge odlomke. Svi su onda govorili da su razumeli šta on govori, kako on ubedljivo i lepo govori. Mi smo se konačno snašli tako što smo razgovarali izgovarajući imena. Na primer, Fokner, i on onda kaže jes ili nou (dobar ili loš). Tako smo izređali sva imena koja znamo, domaća i strana, i to je onda bio naš razgovor. To se onda govorilo jok i jes, dakle englesko-turski. To je bio naš razgovor.
I vi ste tu sredili svetsku literaturu?
Mi smo tu sredili svetsku literaturu, to je bila velika klanica koju smo Jašar Kemal i ja napravili za naše lično zadovoljstvo.
Poslije svega, i poslije cijelog ovog iskustva i svih ovih knjiga, nosite li u sebi nenapisanu neku knjigu kao svoj duboko intimni deo?
Ja sam čak davno nekad obećao, u nekom intervjuu rekao da ostajem sebi dužan jednu knjigu iz tog mog cetinjskog razdoblja. Ne znam šta je to, valjda mi treba nekakva vremenska distanca, ili ne znam kakva, jer je to za mene takođe jedan potonuli svet, iz više razloga. Kažem, takve gimnazije, takve škole, takvih ljubavi, platonskih, apstraktnih, više nema. Tu su se meni dogodile neke vrlo intimne, životne stvari, literarno vrlo teško obradive, nekakva književno, idejno intimna iskustva koja čine nekakvu knjigu, nekakav roman koji u meni stoji, koji u meni živi. To je verovatno ta neka knjiga koja još postoji u meni. Da li ću je i kada ću je napisati, naravno, to ja ne znam. To je pitanje tehnike, epifanije, Bogojavljenja. Može se to pojaviti u jednom času, to je ta famozna Džojsova epifanija, Bogojavljenje, odjednom vam to dođe. To je prava reč koja je bolja od nesigurne i pomalo ofucane, takođe banalne reči kao što je tzv. inspiracija.
Inspiracija je u određenim godinama, ja mislim oduvek, naročito u određenim godinama sa određenim književnim iskustvom, inspiracija je odsustvo gađenja prema literaturi, nepoverenja prema literaturi. Pitanje je čemu to, u odnosu na samog sebe i u odnosu na svet, čemu to mrčiti hartiju. Dakle, ako se jedan takav trenutak pojavi, negađenja prema literaturi, određeno Bogojavljenje, epifanija, mogu se nadati da ću možda tu knjigu nekad i napraviti.