Kuda oni idu kad tako užurbano prolaze ulicama? Gde spavaju, i da li mogu da spavaju, šta se događa pod njihovim mračnim pogledom. Na šta misle kad po cele dane provode u javnim parkovima, s glavama zagnjurenim u ruke koje izgledaju kao da dolaze izdaleka da bi se pridružile jedna drugoj i sakrile jedna u drugoj.
I koje to reči govore sebi kad im usne s naporom pokušavaju da se pokrenu? Artikulišu li one istinske reči? Da li su to još rečenice koje izgovaraju ili iz njih izlazi nešto zbrda-zdola, kao što iz zapaljenog pozorišta izlaze svi oni koji su u njemu bili gledaoci i glumci,slušaoci i junaci?
Niko ne pomišlja da u njihovim grudima postoji neko detinjstvo koje je upravo u toku nestajanja, snaga koja se rasipa i ljubav koja se lomi.
Rajner Marija Rilke
Iz pisama Lu