Filosofija stoičara pominje se više puta i u prozi, i u poeziji Josifa Brodskog. Tako, u autobiografskom ogledu “Less Than One” on tu filosofiju upisuje u baltički pejzaž, koji pubertetlija iz dana u dan opaža, naturalizuje i predstavlja – od malih nogu – kao svoje neotuđivo vlasništvo:
And from the gray, reflecting river flowing down to the Baltic, with an occasional tugboat in the midst of it struggling against the current, I have learned more about infinity and stoicism than from mathematics and Zeno.1
U „Strofama“, uz aluziju na stoičko učenje o smrti koju, po Marku Aureliju, ne sme da zaboravlja živi čovek, dodaje se Šopenhauerov motiv uzaludnosti voljnih napora koji se izrođavaju u jednoličnost:
Sve se svrši dosadom, / a ne čemerno. No / to novom naukom / nije osvetljeno./ Stoik što zna istinu – / tek trećinu vredi[e?]. / Prašina pada po stolu, / i ne briše se (NSA, 115).
O rimskom imperatoru, kojim se završio viševekovni razvitak intelektualne tradicije koju je on prihvatio, Brodski je napisao pronicljiv esej „Posvećeno Marku Aureliju” (“Homage to Marcus Aurelius”, 1994), gde je, kao i u “Less Than One”, podvukao neizbežnost svog okretanja nasleđu stoje, kao da je isprogramirano već na časovima istorije u školi.
Filosofski izvori metafizičke lirike Brodskog za sada su još nedovoljno istraženi, za razliku od književnih izvora. Antički stoicizam (pogotovu u onom ostvarenju koje je imao u kulturi Rimske imperije) bio je, možda, glavni od njih. Počev od Zenona iz Kitiona, stoicizam se javio kao polemički odgovor na Platonova rasuđivanja o večnim idejama,2 sa svoje strane, obraćajući posebnu pažnju na krajnost čovekovog postojanja i stvaranje normi ponašanja, koje bi mogle pridati smisao egzistenciji, otkriti joj suštinu u krajnjem univerzumu. Usredsređenost stoika na finitno je pretpostavljala da bivstvovanje, usredsređeno u sebe, kao i biće – u svojoj ustremljenosti prema kraju – rešava neki zadatak, koji podleže dokučivanju. Životna mudrost, s te tačke gledišta, sastoji se u uviđanju te okolnosti da naše propadljivo telo ne pripada nama (kao individuama) nego prirodi, da je ono uključeno u opšti raspored bića u svetu. Stoicizam je oponirao platonizmu, uporedo s epikurejstvom i kinizmom. Ali, dok je Epikur suprotstavljao Platonovim ejdosima sliku beskonačne materijalne vasione, začetnik stoje, Zenon je smatrao da celovito-završenom prirodom vlada razumno generativno načelo (logos spermatikos). U skladu sa svojom polaznom premisom, Epikur nije video drugu mogućnost za čoveka da raspolaže sobom, osim te konfrontacije sa fizikalizovanim i bezgraničnim kosmosom, koja bi, s jedne strane, bila čulna (ako postoje samo tela), a s druge – ekonomična (svodeći socijalne veze na usko prijateljske, koje unose uzdržanost u zadovoljstvo od potrošnje i slično). Stoičari su se ograđivali od senzualizma (bezalternativnog za Epikura), i u čovekovoj delatnosti su u prvi plan isturali rad Duha, shvaćenog kao hegemonikon duše. Još jedna reakcija na platonizam – kinička – bezuslovno je opustošila uzvišenu realnost ideja, apsolutizujući nisku, tj. materiju podvrgnutu padu i truljenju. Za razliku od kiničkog nihilizma, stoicizam je zahtevao od čoveka konstruktivnost uprkos smrti koja ga očekuje, prezir prema ploti i, kao što je savetovao Epiktet, ignorisanje svega što nije potčinjeno smrtnicima. Sa protoanarxističkim protestom kinika protiv ritualno-državno organizovanog socijuma u stoicizmu kontrastirala je predstava o vasionskom gradu (kosmopolisu), koji objedinjava prirodu, bogove i ljude.
Čini se da je naglašeno interesovanje Brodskog za stoicizam bilo izazvano sličnošću kulturno-istorijske situacije, u kojoj je sazrevalo njegovo stvaralaštvo, s onom koja je nekada formirala mišljenje Zenona i njegovih mnogobrojnih sledbenika. Analogno tome, kao što je stoicizam odbacivao Platonove teorije, Brodski je bio upleten u spor svoje generacije sa totalitarnim – utemeljenim na spekulativnim premisama – režimom koji se, na inicijativu Teodora Adorna i Maksa Xorkxajmera,3 percipirao kao realizacija prosvetiteljski-vaspitnog projekta, izloženog u Državi.4 U pesmi „Razvijajući Platona“ Brodski osavremenjuje filosofsku državu stražara i poistovećuje sebe sa njenom žrtvom. Brodski je pobunu protiv totalitarizma shvatao kao personalno protivljenje zlu tobožnje raznovrsnosti, utajene tautologičnosti. Jedino pojedinačno, individualno je u stanju da prekine kontinualni prelazak, koji faktičkim susedstvom povezuje tobože diferencirane socijalne ustanove – školu, fabriku, tamnicu i bolničku mrtvačnicu (LO, 17–18). Ideokratija stvara simulakrume množine u svojoj pretenziji na dominaciju nad fenomenalnom sredinom koja je, sama po sebi, svuda jedna ista. Pojavno nam nije savladivo putem formulisanja novih ideja, drugim rečima, nije pobedivo daljim modelima savršenog društvenog uređenja. Jednorodnost bića može da naruši samo onaj ko se izdvoji iz okoline uviđanjem te beznadežnosti, kojom se karakteriše stanje stvari, zauzimanjem stoičke metapozicije u odnosu na datost. U stopu za Epiktetom, koji je u Razgovorima govorio o tome kako filosof sa svojom slobodnom voljom mora biti ravnodušan čak i prema zatvaranju u tamnicu, Brodski u Mramoru razvija siže, tokom koga se Tulije, bez krivice okrivljeni sužanj koji personifikuje bistar um i rimske građanske vrline, po sopstvenoj želji, vraća u tamničku ćeliju posle bekstva otuda. Brodski doživljava kosmopolis stoika iskustvom prelaska iz rodne imperije u tuđu, opet jednu naddržavu, što mu ne donosi principijelne promene: „I ovde pero / hrli da govori o / sličnosti“ („Uspavanka Bakalarskog rta“, ČR, 102). Preko crte tog jedinstva sveta je samo – vasionski požar, ekpyrosis Zenona i drugih predstavnika starije stoje: ”…dalje se nema kud. Dalje – niz / zvezda. I one gore“ (ČR, 104).5
Ukoliko se od jednorodnosti datosti možemo emancipovati samo misleći je, utoliko poezija Brodskog (pogotovu – pozna) umnogome predstavlja produkt otuđenja lirskog „ja“ od tela i – šire – od materijalne realnosti:6 „…pogled živopisca – pogled samoubice. / Što, u suštini, i jeste autoportret. / Korak u stranu od sopstvenog tela…“ („Na izložbi Karla Vejlinka“, U, 176). Metafizičnost te poezije, kao i kod većine stoika, ne sastoji se u konstituisanju dvostrukog sveta i proviđenju inobića iza bića, već u razjednačavanju mislećeg i objekata koji ga okružuju. Drugim, u poređenju sa ovozemaljskim, empirijskim postaju umni napori, koji dobijaju oblik samovrednih. Razumu se, međutim, ne otkriva ništa osim jedinstva bića. Kao što je Marko Aurelije video čovekovu dužnost u priznanju da je on deo celine, Brodski pri postavljanju egzistencijalnih problema ispoveda princip totum pro parte: „Samo smo delovi / krupne celine, iz koje se vije nit / ka nama…“ („Elegija“, NSA, 132–133). Poput onog filosofa koji je smatrao da je relevantna jedna sadašnjost (kad nismo u stanju da dospemo u inobiće), Brodski odbija da govori o budućnosti, prikazuje je obezljuđenu ili ironično reaguje na nju: „Budućnost je forma mraka…“ („Pevanje bez muzike“, KPЭ, 76); „U određenom smislu, / u budućnosti nema nikog…“ („Vertumno“, PN, 74); ”…i na reč ‘budućnost’ iz ruskog jezika / istrčavaju miševi…“ (ČR, 95).7 Nasuprot tome, vreme koje je subjekat doživeo, iskusio, u pesmama Brodskog se prikazuje kao samoidentično i ispunjeno značenjem, u čemu je on u dosluhu sa Senekom, koji je pisao o tome da je prošlost neizmenjiva jer je izvojevana od Fortune: „U prošlosti oni, koje voliš, ne umiru! […] / U prošlosti ohlađena klupica / podseća obiljem prečki / na obezumljen znak jednakosti“ („Vertumno“, PN, 75). Kao pandan preporukama Seneke, koji je (u traktatu De Beneficiis) proslavljao besplatno trošenje sebe, život za Brodskog pretpostavlja primat dara nad razmenom, ako mu već nema onostranog ekvivalenta, nije sračunat na posmrtnu platu: „Sad mi je četrdeset. / Šta reći o životu? Da je bio dugačak. / Samo s gorčinom osećam solidarnost. / Al’ dok mi usta ne zatrpa ilovača, / iz njih će se oriti samo zahvalnost“ („Ulazio sam umesto divlje zveri u kavez…“, U, 177). Razume se, izjava zahvalnosti za životvornost – stalna je lirska tema, ali ovde je ona propraćena stoičkom konotacijom. Tako, kod Seneke nalazimo zapažanje o mudračevom dugom životu, ma koliko da je zaista trajao, bio je uključen u vekovnu tradiciju intelekta, odakle se, možda, objašnjava zašto je u citiranoj pesmi četrdesetogodišnjica data kao dugotrajan starosni interval. Na intertekstualnom planu treba takođe uzeti u obzir da taj isti datum figurira kod Marka Aurelija, u svojstvu one granice preko koje se samo ponavlja sve što je čovek do tada iskusio. Najzad, u pesnikovom svođenju računa o svojoj četrdesetogodišnjici, nesumnjivo stoički jeste patos strpljivog podnošenja nezgoda i naglih obrta sudbine.
Mesto Platonovih prototipa je kod stoika zauzimalo misliočevo obuhvatanje predmeta percepcije, kojima ih izdvaja iz konteksta (katalepsis). Utiske koje čulni organi dobijaju od objektnog okruženja Zenon je demonstrirao šakom raširenih prstiju, a katalepsiju – čvrsto stisnutom pesnicom.8 Brodski je koristio gest raširene šake da bi izrazio svoje odustajanje od percepcije realnosti koja se kopira u predstavama:
Ovde na brdu, sred pustih nebesa, / staza što vode samo u šumu, / život odstupa od samog sebe / i gleda začuđeno u oblike, / što šume naokolo. […] / Ovde ko da zaista nema mene. / Ja sam negde po strani, za uglom. […] / I svih pet čula – petoricom / Odbijam se ja od šume […] / i svet teče u oči kroz rešeto, / kroz rešeto nerazumevanja („Nove stance za Avgusta“, NSA, 54–55).
Otuđenje lirskog subjekta od objekata kod Brodskog je tako snažno da ga ne ukida ni gnoseološki optimizam stoika.9 Materia mundalis kao takva ne poseduje kvalitativne razlike koje bi nam omogućile da je adekvatno raščlanjujemo. U onoj meri u kojoj čovek vrši umno uplitanje u empirijsku sferu, on stvara „stvari“:
Stvari su uopšte ulizice / misli. Otuda im forme, uzete iz glave, / vezanost za mesto, svojstva Penelope, / to jest potreba za budućnošću („Novi život“, PN, 5).
Upravo u „stvarima“, s njihovom predodređenošću za dugoročnu upotrebu, nalazi svoju potvrdu i izraz „Platonove ideje“, koji se pretvara u Hegelovu „rđavu beskonačnost“, ako ovdašnje zaista nije opozivo neovdašnjim i bezvremenim:
Vaša stolica nadživeće / vas, vaša besprekorna tela […] / materija je konačna. Ali nije stvar („Posvećeno stolici“, U, 13–14).
„Stvar“ podleže takoreći dekonstruisanju, demistifikovanju, konceptualnom rastavljanju na prostije činioce: „Sastavljena od delova, svuda / stvar se drži, najzad, na ekseru. / Stolica se sastoji od osećaja praznine / plus obojene materije…“ (Op. cit., str. 21).
Brodski preuzima metod Marka Aurelija, koji je predlagao svojim čitaocima da sve materijalno pojavno zamišljaju kao raspadnuto, propadljivo. Motiv truljenja je uobičajen kod Brodskog – v. makar: „…strvina – sloboda od kaveza, sloboda od / celine: apoteoza čestica“ („Samo pepeo zna…“, PN, 21).
Ako je za Brodskog inobiće – prividna veličina („…sva vera nije ništa više do pošta / u jednom smeru“ („Razgovor s nebožiteljem“, KPЭ, 62); „…starost – i jeste drugi / život…“ („Prolazi leto…“, PN, 8), onda biće ipak nije jednoznačno, ono ima dva modusa – sopstveni, istinski (modus vivendi) i nesopstveni, lažni (modus operandi). U drugom slučaju, kao rezultat „moždane igre“ i njenog mešanja sa postojećim formira se varljiva (materijalna, konstruktivna) mnogolikost, koja iza sebe skriva („kamuflira“, po čestoj reči kod Brodskog) podjednaku osuđenost svih vrednosti na gubitak, neizbežan za njihovog smrtnog vlasnika:
Tamo, na vrhu… / čuješ jedno: hvala ti za to, što / si odneo sve što u svom veku / imadoh ja. Jer stvoreno čvrsto, / produkt rada / je hrana lopova i prototip Raja, / tačnije – plen vremena… („Razgovor s nebožiteljem“, KPЭ, 64).
U slučaju kada se realnost prepušta sebi, kad se oslobađa od čovekovog uticaja sa strane, nastaje mogućnost za samoutemeljenje logosfere, suverene kao i ona. To intelektualno polje služi kao istinski Drugo, što stvara raznovrsnost, uprkos homogenosti svetske materije. Nemajući nastavak i zamenu u inobiću, faktički univerzum kod Brodskog, kao i u Zenonovoj kosmologiji, prebiva u vakuumu, pri čemu praznina u „Kvintetu“ asocira na vazduh, u kome, po mišljenju Marka Aurelija, nestaju duše umrlih, rastvarajući se bez traga: „Sada zamislimo apsolutnu prazninu. / Mesto bez vremena. Zapravo vazduh“ (U, 87).10 Prema tome: „stvar“, reč koju koristi Brodski, upućuje čas na artefakte (i tada se podvrgava skeptičkom razmatranju), čas na hyle, na pramateriju (i tada je nesumnjiva, nekrivotvorena): „Evo onog – o čemu govorim: / o pretvaranju tela u golu / stvar! Ni gore ne gledam, ni dole, / nego u prazninu – čim god je osvetljavali“ („1972 god“, ČR, 27). Apstraktno umovanje, drugačije od physis, zatvoreno je u svom nosiocu, u subjektu, u skrivenom „ja“:
Pa čak i misao o – kako beše! – besmrtnosti / jeste misao o samoći, moj druže […] / Ostala je samo uspomena na sebe, / tihi glas. / Ona je jedna […] / svaki govor / je bez adrese… („Razgovor s nebožiteljem“, KPЭ, 65–67).
Što se tiče vlasnika „čistog uma“, on nije ništa više do telo usred drugih tela koja ukupno obrazuju nekvalitativan kontinuum (substantia sine qualitate):
10 Pored stoičke filosofije, „Kvintet“ se gotovo citatno oslanja na dijalog u stihu „Ogledalo i muzičar“ A. Vedenskog: „Zamislimo svi odsustvo zemlje, / zamislimo opet odsustvo svih tela“ (Aleksandr Vvedenskiй, Poln. sobr. soč., t. 1, pod red. M. Meйlaxa, Ann Arbor, Michigan, 1980, 49). O tipološkim sličnostima u tekstovima dvojice pesnika v. detaljno: A. V. Korčinskiй, Яzыk i vremя: Vvedenskiй i Brodskiй. – V: Kontrapunkt: Kniga stateй pamяti G. A. Beloй, pod red. G. V. Markovoй i dr., Moskva, 2005, 314–330. O stoičkoj tradiciji u motivima atmosfere kod Brodskog v. još: „Vazduh, bezbojan itd., ali zato / Neophodan za / život, jeste ništa, / ekvivalent nule“ („Podne u sobi“, U, 21).
Sve što nazvasmo ličnim, / što zgrtasmo prokleti / vreme videć suvišnim, / ko talas sa goleti, / svlači – čas uz nežnosti, / čas pomoću oštrica – / kako bismo postali / stvar bez crta lica […] / Možda gubitak zaista / tela iz vida / pejzaževa je osveta / dalekovida („Strofe“, NSA, 109);
Zauvek se rastajem s tobom, drug. / Nacrtaj na prostoj hartiji krug. / Biću to ja: unutra ničega. / Pogledaj, pa zatim obriši ga („To ne uzima Muza vodu u usta“, U, 148).
Apstraktno umovanje je, prema tome, dužno da prizna i prihvati Ništa, apsolutno odsustvo („…biće je samo – posledica / nebića“ [„U sledeći vek“, PN, 193]), da spoji svoju drugost sa onom ontološkom prazninom koja se otkriva na kraju postojećeg: „…nevidljivost / ulazi u modu godinama – kao tela ustupanje duši, / kao nagoveštaj budućnosti […] / kao dugotrajni minus“ („Litvanski nokturno: Tomasu Venclovi“, U, 61).
Različitost između onog što jeste, supstancijalnog, i onog što se može jedino i nužno misliti, nematerijalnog, ničim ispunjenog, kod Brodskog čini suštinu vremena koje i jeste osnovna tema njegove metafizičke poezije, javlja se ovde ne toliko kao kulturno-istorijska koliko kao apstraktna kategorija,11 kao orijentisana, tj. unutrašnje asimetrična, trajnost:
Vreme je iznad prostora. Prostor je stvar. / Vreme je, u suštini, misao o stvari. / Život je forma vremena […] / telo služi zbog okeana koji cedi seme / krajnjom ploću prostora: suzom jagodicu srebreći, / čovek je kraj samog sebe / i zalazi u Vreme […] / u čistom vremenu nema pregrada, / koje stvaraju exo („Uspavanka Bakalarskog rta“, ČR, 106, 109).12
Rađanje dece i smena generacija, iz tog ugla gledanja, javljaju se u obliku subjektovog beznadežnog pokušaja da pokori vreme, da prevaziđe Ništa, koje ga utemeljuje, putem samoobnavljanja – istinski nedostižnog:
Tako se kreću napred, / iza horizonta, iza granice. / Tako, produžavajući rod, / predaje sebe tkivo […] / U tome i jeste, očigledno, / uloga materije u / vremenu – predavanje / svega u vlast ničega, / kako bi se nastanio vrt – / grad plave mašte, / koji je trampio ništa / za sopstvene crte („Sedeći u hladovini“, U, 155–156; podvučeno u originalu – I. S.).
U svojoj uvučenosti u vreme koje dematerijalizuje prostor, lirsko „ja“ beži iz njega u nikuda, nema nikakav drugi egzistencijalni oslonac, osim neplotskog samoodržanja – disciplinovanog prezira prema svim nevoljama. Kao kodeks životnih pravila, poezija Brodskog u potpunosti odgovara moralnim poukama stoičara. Uporedo sa stoičarima, on
polazi iz manjkavosti koja određuje čoveka (po Kleantu, o njoj svedoče svakakve potrebe, koje osećaju naša tela):
Pa, ako hoćeš, tragedijo – zadivi nas! / Prikaži izdajstvo tela, iznošenje / mrtvaca, drugi minus, povređenu nevinost […] / Gledajte: ona se smeši! Ona govori: […] / „Dajte mi čoveka, i počeću od nesreće“ („Portret tragedije“, PN, 159–160).
Biofizičko pomanjkanje se nadoknađuje usavršavanjem sebe, onim vladanjem sobom (sophrosyne), kojim ličnost stiče autarhiju, oslobađa se od spoljašnjih zavisnosti:
Ne bavim se, uglavnom, tuđim blaženstvom. / To izgleda kao lep gest. / Ja se bavim unutrašnjim savršenstvom: / ponoć – pola tegle – lira. / Za mene je drveće draže od šume. / Nemam zajedničko interesovanje („Govor o prolivenom mleku“, KPЭ, 11).
Pod kontrolom autorefleksije odvija se izbavljenje od afekata, koje je Xrisip, posle Zenona drugi rodonačelnik stoje, objašnjavao zapadanjem Logosa u bolesno stanje, a Brodski – naprosto licemerjem: ”…što je iskreniji glas, tim manje je u njemu suze, // ljubavi prema bilo čemu, straha, strasti“ („Novi život”, PN, 5). Vraćajući se stoičkoj apatiji, koja omogućava nezbunjivanje i neopterećivanje bolom i lišavanjima, Brodski u pesmi „Razgovoru s božanstvom“, kao i nekada davno Marko Aurelije, tu ravnodušnost prema patnji suprotstavlja xrišćanskoj nadi u konačno izbavljenje od nje u posmrtnoj večnosti13. U toj pesmi je Bog – u kolotragu stoičke tradicije – neodvojiv od prirode:
Vidi, kako go / i vlažan, hulim na Gospoda […] / Ali je to – potvrda i znak, / da u nemaštini / tavorim dane i ne plašim se krađe / da mi pada na um misao o kamuflaži. / Tamo, na krstu / neću zavapiti: „Zašto si me ostavio?!“ / Neću pretvoriti sebe u blagu vest! / Jer bol – nije kršenje pravila: / stradanje jeste / sposobnost tela, / i čovek jeste kušač bola […] ovde na zemlji […] / svi oblici života su prilagođeni […] / Uključujući / pogled u tavanicu / i žudnju za spajanjem sa Bogom, kao s pejzažom… (KPЭ, 63).
Iz razloga što je telo spoljašnje u odnosu na samost, u idealu ravnodušnu prema njemu, stoički moral, kao što ga je Epiktet izlagao u dijatribama, poziva na odricanje od imovine koja privezuje Dux za materiju – a to je isti cilj koji sledi i Brodski: „Sve što sam mogao da izgubim, izgubio sam / načisto. Ali i dostigao sam uglavnom / sve što je za dostizanje predviđeno“ („1972 god“, ČR, 25). Motiv radosnih gubitaka ponavlja se u „Govoru na Sorboni“: da bi se čovek bavio filosofijom, „…treba / se naučiti gubljenju a ne sticanju, / mrzeti sebe više nego tirana…“ (PN, 202). Taj tekst sumira odzive Brodskog na moralno učenje stoicizma. Ono je ovde jednako veličini metafizike u celini, sa svim njenim vaseljenskim razmaxom: „…etika – onaj je vakuum koji ispunjava ljudsko / ponašanje, praktično stalno; / to je, ako hoćete, kosmos…“ (Cit. soč., 203). Okrenuta umetnosti života, filosofija uzima za početak samozaboravljanje – radnju, nesumnjivo stoičkog porekla: „Istinska ljubav / prema mudrosti ne insistira na uzajamnosti / i ne pretvara se u brak […], / već u ravnodušnost prema samom sebi…“ (Cit. soč., 202). Završnica u „Govoru na Sorboni“ potiče od Epiktetovog iskaza da čoveka mora istinski da brine jedino duša, dok mu je telo – lekareva briga:
…kada / ste bolesni, nije obavezno da ozdravite / i nervirate se kako izgledate. Eto šta znaju / ljudi posle pedesete. Eto zašto oni / ponekad, gledajući u ogledalo, brkaju estetiku i metafiziku (Cit. soč., 203).14
Kod Brodskog osmišljavanje vremena, fundiranog iz Ničega, sasvim očigledno vodi poreklo iz Hajdegerovog „bića ka smrti“. Brodski u ontologizmu i egzistencijalizmu Bića i vremena raspoznaje jedan od nastavaka stoičkog pogleda na svet koji je, uopšte uzev, bio neobično produktivan model za naredni razvitak filosofije i dao u njoj mnoštvo grananja.15 Smeštajući bivstvujućeg pred lice bezuslovne smrti, umnogome po obrascu stoičara, Hajdeger u isto vreme beskompromisno odbacuje njihov eudemonizam, njihovu moralnu doktrinu. Ona gubi značaj utoliko ukoliko ontologizam, doveden do maksimuma, ne nudi nikakvu slobodu odlučivanja onom ko preživljava svoje biće u svetu. Postojeće, po Hajdegeru, otkriva se tom biću kao mogućnost prebivanja, tj. kao konačnost i privremenost prebivanja (Dasein), i ne dopušta sebi nikakvo ličnos(t)no pozicioniranje, zamenjeno bezličnom brigom i uznemirenošću (Man). Ma koliko da su temporalne predstave Brodskog bile bliske xajdegerijanstvu, moralni patos odvodi njegovu liriku u stranu od sistema pogleda, postulisanih u Biću i vremenu.
Po etičkim stavovima, poezija Brodskog je, pre će biti, srodna onoj reaktuelizaciji stoičke filosofije koju obelodanjuje Kamijev16 herojski egzistencijalizam (koji se, uostalom, isto tako napaja epikurejskom tradicijom). Ali, i u datom slučaju pada u oči razilaženje, isto koliko i sličnosti. Kami u Pobunjenom čoveku govori o moralnoj opravdanosti nihilizma koji se pobunio protiv Zla koje osvetljava vlast jednih nad drugima. Iskušenje svrgavanja svih sakralnih vrednosti nije tuđe ni Brodskom, koji se u vezi s tim setio „podzemnog čoveka“ i (poput Kamija) Zlih duhova Dostojevskog: „Besnim, kao miš u praznini preseka! / Iznosite svece i portret Genseka! […] / Ništa neću ukočiti! Zaboravite, zaista! / Pomišljam gotovo o pobuni! […] / Zlo postoji da bismo se protiv njega borili, / a ne merili na vagi“ („Govor o prolivenom mleku“, KPЭ, 15–16). Pobunom se, međutim, nikako ne iscrpljuje strategija ponašanja, formulisana u tekstovima Brodskog.
Za Kamija „ne“, kazano svetu, lišeno je alternative, zato što jedino u negaciji čovek nije kopripadnik apsurda, kakav otkriva sobom biće bez inobićevne dimenzije koja, pre svega, po istorijskoj inerciji, pridaje smisao i bitnost svemu postojećem. Hajdeger je ništio bivstvujućeg razmatrajući ga s tačke gledišta nesubjektnog bića (posle „smrti Boga“). Kami se, naprotiv, obraćao biću te vrste zauzimajući poziciju bivstvujućeg, kako bi ovom ukazao na pobunu kao način za suprotstavljanje kosmičkoj besmislenosti. A Brodskom je dato ono treće, koje ukida tu dihotomiju, omogućava da se ona prevaziđe. Ako kod Brodskog i nema supstancijalnog dvojnog sveta, baš kao kod stoičara i njihovih sledbenika-egzistencijalista, on ipak dopunjava tu celinu, koja obuhvata svet, što se kaže, drugom celinom – logosferom. Iako se materijalna dimenzija, kakva god bila po obuhvatnosti, čak i vasionska, neizbežno se upire u Ništa, pored nje postoji još jedan univerzum – tekstova, koji spasavaju subjekta od nestajanja u neizvesnosti: „Od svakog čoveka ostaje deo / govora. Deo govora uopšte, Deo govora“ („…i na reč ’budućnost’ iz ruskog jezika…“, ČR, 95). Iz apsurdnog prebivanja u netranscendovanom biću postoji izlaz, pored nihilističke pobune. Izlaz čini usvajanje onog generativnog posla koji, po stoicima, obavlja logos spermatikos. Ako svoje prisustvo ne može da se udvoji ni posmrtnom nagradom, ni rađanjem dece, mogućno je, ipak, obnoviti samost rečju i reč tekstom:
Pravo, što je gušće rasipanje / crnila na listu, / tim je ravnodušnija osoba / prema prošlosti, prema praznini / u budućnosti […] / ponovljiva je samo / reč: rečju drugom […] / A mi smo živi, za sada / postoji opraštanje i slova („Strofe”, NSA, 111–113).
Pred nama je ne samo dobro poznata lirska topika besmrtnosti, koju je pesnik stekao pisanim spomenikom.17 Kada je individualno književno stvaralaštvo nazvao „deo govora“, Brodski se priključio filosofskoj tradiciji koja se ispoljavala u lingvistici stoičke škole. Jedna od Zenonovih, a još više Xrisipovih zasluga bilo je detaljno uređivanje antičkih gramatičkih predstava o delovima govora (bukvalnim stoičkim izrazom: o elementima Logosa).18 Razmatrajući gramatičke vrste reči (imenice, glagole, članove i veznike), Xrisip i njegovi istomišljenici su u zvukovnu komunikativnu materiju (označenu kao glas) dosledno unosili intelektualno-organizaciono načelo, u skladu sa tim kako je stoička metafizika pretpostavljala da biofizičkom sredinom upravlja stvaralački smisao. Brodski je stoičkim jezičkim kategorijama pridavao soteriološki karakter i pri tome, pristupajući logosferi, rukovodi se principom pars et totum, po kome je Marko Aurelije mislio kosmopolis, vasionsku imperiju. Socijalne ustanove i artefakti, po Brodskom, prinuđavaju ordo naturalis da bude protivprirodno množinski – uprkos jedinosuš(t)nosti tog poretka. Protivrečno takvom nasilnom šarenilu, umetnički govor je repetitivan – jednoobrazan, poput objektne realnosti, a u isto vreme, za razliku od nje, on je nezavršiv, ako ponavljanje (onog što jeste) može biti večito produživo, samoobvnovljivo, već nezavisno od toga šta je bilo podvrgnuto odražavanju u njemu. Tulije u Mramoru razmišlja o tome mačujući se sa svojim cimerom Publijem (i, očigledno, držeći u glavi čuvenu definiciju poetičnosti, koju je dala Gertruda Stajn u “Poetry and Grammar”: “A rose is a rose is a rose is a rose”):
Tulije: …neprirodno se nigde ne završava. Prirodno se prirodno i završava […] Zato što za njim ništa ne sledi […] A evo […] – mačevanje […] Eto, to je kretanje – nazad-napred po sceni. Poput klatna. Sve, da ton ne povišava… To i jeste umetnost… Sve, što život ne podražava nego tik-tak čini… Sve, što je monotono… i ne kukuriče… Što je monotonije, tim više na istinu liči […]
Publije (bacajući mač): Udarac; ali tako se može maxati do smaka sveta.
Tulije: […] I za vreme onog. I posle. I posle-posle-posle-posle (M, 53, 55).
Vraćajući prava Logosu, koga je pogazio egzistencijalizam, kako u svojoj ahumano-ontološkoj tako i u heroičko-nihilističkoj redakciji, Brodski se, glavom najbližih prethodnika iz epohe totalitarizma i pozne avangarde, okreće prema arché – praizvorima onog misaonog sistema koji se višekratno transformisao u toku sociokulturne istorije, sistema čije je temelje postavio stoicizam.19 Bez obzira na tu orijentaciju unazad od postupnog kretanja evropske filosofije, poezija Brodskog nije samo restauraciona, nije prosto obuzeta spominjanjem antičke, kasnije izvitoperene istine. U onoj meri u kojoj Brodski smešta Logos (koji je za stoičare bio generativno-regenerativna sila univerzuma, razumna energija koja prožima mrtvu materiju), u diskurzivno-estetičku oblast, gde se javlja u spasilačkoj ulozi, lirika revidira metafiziku, postaje Drugo filosofije, prevazilazi filosofiju po sposobnosti preživljavanja čak i u apokaliptičkim uslovima, prostirući se u postistoriju. Nad stoičkom umetnošću življenja, koju su stekli mudraci, kod Brodskog, prevagu ima umetnost kao takva. Takoreći obučavajući liriku stoičkom pogledu na svet, Brodski u isto vreme potvrđuje njenu suverenost, u svojstvu isključivog sredstva koje obezbeđuje besmrtnost samosti, ma koliko bio krhak i nepouzdan telesni omotač. Ali, na dijalektički način, lirika pod uticajem filosofije postaje sopstveno Drugo, uravnotežuje njoj imanentni egocentrizam sa centrifugalnim porivom u stranu od „ja“, „prema biću van sebe” („Bagatelle“, U, 19) njenog subjekta, prema pogledu u njega sa tačke gledišta objekata koje on percipira:20
I više ništa ne sanjam, da bih manje bio, / ređe se ostvarivao, nezagađivao / vreme. Ubogi kvart u prozoru / oko žulja, da bi, sa svoje strane, / zapamtilo stanarevo lice, a ne / kao što ovaj smatra, naprotiv… („Kako odavno gazim, vidi se po potpetici…“, U, 7).
Vratiću se tezi, formulisanoj u prvoj glavi ove moje knjige. Kako književnost, pa, razume se, i lirska poezija, tako i filosofija ne može biti razmatrana kao način govora koji izdržava onu referencijalnu proveru na istinitost, kakva je opravdana kada se bavimo naučnim diskursom. Budući opšteznačan iskaz, filosofska spekulacija se podaje falsifikovanju samo u drugom takvom iskazu ili u književnosti, koja se bori protiv nje, ali ne u perspektivi empirijske svesti, uvek ograničene u svom – suviše neposrednom – iskustvu, pojedinačno određenom, po snazi nejednakom filosofskom uopštavanju. Sa svoje strane, liriku kao subjektov dokaz o samom sebi, kao govor transcendentalnog „ja“ može da potvrdi ili opovrgne drugo (čitalačko) „ja“, ali ona nije proverljiva u obliku istine koju dele svi i svuda, koja je važeća za svaku (na kraju krajeva, neizvesno kakvu) ličnost. I lirika, i filosofija – produkti su stvaralaštva, koji dopunjavaju postojeće, prisutni su u njemu mimo istinitosti ili lažnosti tog prisustva. Filosofija nadoknađuje manjkavost svog utemeljenja u realnom uzimajući za terminus a quo mit i preinačavajući arhaičnu priču o pangenezi, o nastajanju rasuđivanja o postojećem kao takvom21 (neka nam kao primer posluži prvobitni animizam, koji su stoičari racionalizovali u kategoriji Logosa što životvori materiju, a poreklo mu je irelevantno). Kada lirika traži sebi premisu u filosofskom rasuđivanju, ona ga kvazimitologizuje, odbacuje ga tuda, odakle je ono započeto. Kao izvor lirike, filosofija funkcioniše analogno sopstvenom izvoru – mitu. Nije reč o tome da lirika obavezno otkriva mitogeni supstrat filosofije, već o tome da je filosofija zaštićena od istorije, od promenljivosti. Ta vrsta konzervisanja apstraktnih ideja se događa čak i kada lirika, kao kod Brodskog, pretenduje na to da ima veći značaj od onog koji poseduje filosofija.
Igor Smirnov
(Sa ruskog prevela Radmila Mečanin)
1 Joseph Brodsky, Less Than One. Selected Essays, New York, 1986, 5; sr. perevod V. Golыševa: „A sivo ogledalo reke, ponekad s tegljačom koji brekće uzvodno, kazalo mi je o beskonačnosti i stoicizmu više nego matematika i Zenon.“ (Iosif Brodskiй, Menьše edinicы. Izbrannыe эsse, Moskva, 1999, 9). Dalja pozivanja na tekstove Brodskog su u korpusu knjige. Osim navedenih izvora (LO, ME), citirani su i sledeći: Novыe stansы k Avguste, Ann Arbor, Michigan, 1983 (NSA); Mramor, Ann Arbor, Michigan, 1984 (M); Uraniя, Ann Arbor, Michigan, 1987 (U); Konec prekrasnoй эpoxi, Ann Arbor, Michigan, 1989 (KPЭ); Častь reči, Ann Arbor, Michigan, 1989 (ČR); Peйzaž s navodneniem (1996), Sankt-Peterburg, 2000 (PN); On Grief and Reason, New York,1995 (GR).
2 V., na primer: Andreas Graeser, Zenon von Kiton. Positionen und Probleme, Berlin, New York, 1975, 69–78.
3 Max Horkheimer, Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklärung. Philosophische Fragmente (1944), Amsterdam, 1947.
4 Interesantna mišljenja o Brodskijevom neprihvatanju platonizma v. u: Andreй Rančin, „Na piru Mnemozinы“. Intertekstы Brodskogo, Moskva, 2001, 130–132.
5 U „Gorenju“ ekpyrosis kruniše lirsku topiku ljubavne vatre, koja se pretvara u kosmičku: „Plamti, bukti, greši, / zagrcavaj se sobom. / Ko menada pleši / s zagrizenom usnom. […] Tako se krše telesa, / tako iz ruševina ikri / predu nebesa / zvezdajući skupove iskri“ (NSA, 135–136). Stoička kosmologija ulazi u ovu pesmu uz posredovanje Vjačeslava Ivanova – Brodski očigledno ima na umu njegovu „Menadu“, kojom počinje zbirka Cor ardens.
6 O samootuđenom „ja“ u stvaralaštvu Brodskog v. detaljno: Valentina Poluxina, Bolьše samogo sebя. O Brodskom, Tomsk, 2009, 31–98.
7 Ovde i dalje, paradigme primera iz pesama Brodskog su daleko od potpunosti i obavljaju samo ilustrativni, a ne iscrpan deskriptivni zadatak. O modelu budućnosti kod Brodskog v. takođe: Valentina Polukhina, Joseph Brodsky: a poet for our time, Cambridge e. a., Cambridge University Press, 1989, 258–263.
8 O slikovnoj gestici grčkix stoika v. detaljno: Karl-Hermann Rolke, Die bildhaften Vergleiche in den Fragmenten der Stoiker von Zenon bis Panaitos, Hildesheim, New York, 1975, 25 f, 122 ff.
9 Ako se katalepsička pesnica i prikazuje u pesmi Brodskog, onda označava pretnju – bespomoćni odgovor na prednost prirode nad čovekom: „…blizu vulkana / nemoguć je život bez pokazivanja pesnice…“ („Dekabrь vo Florencii“, ČR, 111).
11 V. pejorativnu ocenu istorijskog vremena u „Putovanju u Stambol“: „Smisao istorije! Šta, zaista, može da uradi pero sa tom mešavinom rasa, jezika, veroispovesti – sa tim padom Vavilonske kule, koji je dobio vegetativni, zoološki karakter…“ (ME, 403). „Totalna proizvoljnost istorije“ – vodeći je motiv u eseju Brodskog “Profile of Clio” (GR, 114–137).
12 V. interpretaciju stvari i vremena kod Brodskog, koja je u znatnoj meri suprotna mojoj: Ю. M. Lotman, M. Ю. Lotman, Meždu veщью i pustotoй (Iz nablюdeniй nad poэtikoй sbornika Iosifa Brodskogo Uraniя) (1990). – V: Ю. M. Lotman, Izbr. statьi v 3 tt., t. 3, Tallin, 1993, 294–307. U navedenom delu čini mi se da su, ipak, vredna autorova mišljenja o motivima odsustva-nestajanja, kojima obiluje Uranija.
13 Treba obratiti pažnju na to da je u eseju o Marku Aureliju, ovaj prikazan kao oponent hrišćanstva, mada umeren (GR, 288–289).
14 Moralni principi stoičara imali su veoma široko priznanje u ruskoj književnosti, u šta ovde ne mogu da se upuštam. Kazaću samo da je među piscima koji su iskusili taj uticaj, bio i Čehov, marljivi čitalac Marka Aurelija (Peter Urban je objavio izvode koje je Čehov vadio iz „Razmišljanja o tome šta je važno za samog sebe“ – iz rada Marka Aurelija, koji je preveo knez L. Urusov: Alla Xanilo, Ličnaя biblioteka A. P. Čexova v Яlte. S priloženiem, sostavlennыm Peterom Urbanom, Frankfurt am Main e. a., 1993, 149–171). Interesovanje Brodskog za Čehova je već bilo istraženo: Lev Losev, Čexovskiй lirizm u Brodskogo. – V: Poэtika Brodskogo, pod red. L. V. Loseva, Tenafly, N. J., 1986, 185–197; Maйя Volčkevič; Iosif Brodskiй: vremя žizni i žiznь vo vremeni. – U: Iosif Brodskiй: strategii čteniя, pod red. V. Poluxinoй i dr., Moskva, 2005, 376–381. Očigledno, Brodskom je bila jasna stoička orijentacija Čehovljevih tekstova. U jednoj od poznih pesama on prepisuje nanovo Čehovljeve drame, ističući u njima u prvi plan potiskivanje strasti lica i izlažući taj stil apatičnog provođenja vremena kao neki nadmimezis – kao podražavanje koje povezuje čoveka s univerzumom: „U provinciji takođe niko nikom ne daje. / Kao u kosmosu“ („Posvящaetsя Čexovu“, PN, 135); v. razborы citirane pesme: Andreй Rančin, Cit. soč., 428–442; Andreй Stepanov, Brodskiй o Čexove: otvraщenie, sorevnovanie, sxodstvo. – Zvezda, 2004, fi 1, 209–215. U članku „O Čexove i Brodskom“ (2009) Maja Turovska je uporedila izvode iz traktata Marka Aurelija kod Čexova i u “Homage to Marcus Aurelius” (cit. po: http://magazines.rus. ru/22/2009/20/tu13.html).
15 O nekim od tih filijacija stoicizma, počev od Filona Aleksandrijskog, v. već u: Paul Barth – Albert Goedeckmeyer, Die Stoa (1902), 5. Auflage, Stuttgart, 1941, 232 ff; Max Pohlenz, Die Stoa. Geschichte einer geistigen Bewegung (1943, 1947), 4. Auflage, Göttingen, 1970, 367 ff.
16 Brodski izjednačava stoicizam i egzistencijalizam (nikako, međutim, nije personifikovan) u “Pendulum’s Song” (LO, 67); v. takođe njegov esej o Cvetajevoj „Poэt i proza“ (ME, 185).
17 U slučaju ruske poezije, o toj Horacijevoj temi v.: Renate Lachmann, Gedächtnis und Literatur. Intertextualität in der russischen Moderne, Frankfurt am Main, 1990, 303–353. O polemici Brodskog sa Exegi monumentum v.: Valentina Polukhina, Op. cit., 180–181; Andreй Rančin, Cit. soč., 204–216; Jens Herlth, Ein Sänger gebrochener Linien. Iosif Brodskijs dichterische Selbstschöpfung, Köln e. a., 2004, 335–357.
18 Najdetaljnije podatke o toj strani stoičke filosofije v. u: Hugh Hagius, The Stoic Theory of the Parts of Speech (1979), Ann Arbor, Michigan, University Microfilms International, 1984. O opštoj koncepciji jezika kod stoičara v., na primer: A. A. Long, Language and Thought in Stoicism. – u: Problems in Stoicism, ur. A. A. Long, London, 1971, 75–113.
19 Značajno je da je Brodski kod Marka Aurelija cenio ne toliko originalnost sudova koliko njegovo preduzimanje preporoda grčkog stoicizma u uslovima rimske kulture, koje je okarakterisano kao “the first Renaissance” (GR, 277).
20 Piter Lamark u principu ima pravo kada tvrdi da filosofska lirika, nasuprot pravom filosofskom diskursu, argumentuje ne polazeći od apstraktnog (svima nama svojstvenog) razuma, već od konkretnog subjekta (Peter Lamarque, Poetry and Abstract Thought. – u: Philosophy and Poetry, ur. P. A. French e. a., Boston, MA / Oxford, UK, 2009, 37–52, MA / Oxford, UK, 2009, 37 52). Pri tome se, međutim, ne uzima u obzir da sam subjekat filosofske lirike – u okviru povratne veze – menja autorefleksivni status, uobičajen u drugim lirskim žanrovima, rastajanjem sa isključivošću, objektivisanjem i pretvaranjem sebe u predstavnika bića.
21 O tragovima mita u filosofiji v. detaljno: I. P. Smirnov, Genezis. Filosofskie očerki po sociokulьturnoй načinatelьnosti, Sankt-Peterburg, 2006, 109–141.
Polja.rs