Šetači

Mo­žda je ne­kad i bi­lo še­ta­nja ra­di še­ta­nja, še­tuc­ka­nja, ona­ko, od me­ra­ka. Mo­žda su ne­ka­da dra­gi še­ta­či i bro­ja­li ko­ra­ke kao đer­da­ne, ona­ko, od mi­li­ne. Mo­žda su i zvi­žduc­ka­li va­be­ći sun­ča­ne ra­do­sni­ce i za­no­si­li se u ko­ra­ku pla­vim ne­bom, tek da se ob­ra­du­ju ži­vo­tom, kao što je i red. Mo­žda su i po­cup­ki­va­li i ple­li, sit­no ka­lu­đer­ski, jer je sve skrom­no­me čoj­ku, bi­lo po­ta­man. Mo­žda bi se po­ne­kad sa sti­ša­nom sla­do­šću i šar­la­tan­ski okre­nu­li za ne­či­jom ki­kom ili pro­cva­lom ša­re­nom ha­lji­ni­com, tek da se zna. Mo­žda su i po­tan­ko pje­vu­ši­li u ho­du pje­smulj­ke što ubr­za­va­ju ko­rak i ra­do­ste sr­ce, tek da ih po­ne­se žu­bo­rak či­stog ži­vo­ta. Mo­žda su i za­sta­ja­li na sta­rim če­ka­ma da ulo­ve ne­či­ji osmi­jeh ili da za­pam­te ne­či­ju ri­ječ, jer je i to uzdar­je sva­kom ko­me ni­je i pre­vi­še pre­ma­lo. Mo­žda je ne­kad, ho­ćah re­ći, šet­nja bi­la ho­do­dar­je i ho­do­ča­šće ka obič­nom i pri­rod­nom čo­vje­ko­li­kom ži­vo­tu i olju­đe­nom bi­ti­sa­nju…
I sa­da ima ho­da­ča, a ima li še­ta­ča? Sa­da mi šet­nja opa­ko na­li­či tu­ma­ra­nju bez smi­sla i ci­lja, bez ra­do­sti i mi­lo­dar­ja. Tu­ma­ra­nje za­plju­sku­je na­še ubo­ge va­ro­ši, je­ze­ri se na na­šim su­mor­nim tr­go­vi­ma, uli­va se u na­še smrk­nu­te ka­fa­ne, pa se raz­li­va spo­red­nim pu­telj­ci­ma, ka spo­red­nim adre­sa­ma.
I ka­da ba­ja­gi še­ta­ju, na­ši ju­na­ci, za­pra­vo, žu­re. I ka­da, za­pra­vo, žu­re, na­ši ju­na­ci ni­ku­da ne sti­žu. I ka­da ni­gdje ne stig­nu, na­ši ju­na­ci opet žu­re ne bi li opet sti­gli sop­stve­nom ne­sti­za­nju. I ni­ka­da ne­ma­ju vre­me­na ni za obi­čan raz­go­vor, ni za upro­šćen raz­go­vor­čić, ni za upi­ta­nost, ni za du­še­briž­je…
La­žni še­ta­či mo­ra­ju da tu­ma­ra­ju što vi­še i što br­že, mo­ra­ju se od­tu­ma­ra­ti do nig­di­ne, pa se ras­tu­ma­ra­ti do svo­jih ne­do­đi­ja. I u tu­ma­ra­nju ne vi­de i ne ču­ju ni ono­ga do se­be, ni Ono­ga u se­bi. Man­tra­ju u po­sr­ta­nju: ne­mam ti kad ili sri­ču umje­sto po­zdra­va: ču­će­mo se ovih da­na i od­ba­u­lja­ju svo­jim bes­pu­ći­ma.
Šta li je to spo­pa­lo po­tom­ke do­brih še­ta­ča? Ka­kva li je mu­ka očin­ske šet­nji­ce pre­o­bra­zi­la u ma­će­hin­ska tu­ma­ra­nja?
Gle­dam ka­ko lan­da­ra­ju pra­znim tor­bi­ca­ma, sa­pe­ti ti­je­snim odi­je­li­ma i mla­ta­ra­ju vje­tre­ni­čar­ski ru­ka­ma, valj­da po­zdra­vlja­ju­ći oko­li­nu. I uvi­jek na­mje­šten osmi­jeh i uvi­jek ogle­dal­ce umje­sto ne­ba i uvi­jek ra­ču­nalj­ka umje­sto sr­ca. I uvi­jek tu­ma­ra­nje, uvi­jek tra­bu­nja­nje. Iz­dan­ci, ra­sad no­vi­jeh vre­me­na. I sve ih je vi­še, sve su užur­ba­ni­ji, za­li­je­ću se kao avi­on­či­ći po pi­sti, a ne zna­ju da ne­ma­ju kri­la. Ko ne žu­ri, ma­ga­rac! To je no­va dru­štve­na igra u no­vom tu­ma­ra­lač­kom dru­štvu.
Uvi­jek pri­ča­ju o ono­me ko je žu­rio, pa se u toj žur­bi i sna­šao, pa je u toj žur­bi pre­te­kao dru­ge, pa je u tom za­tr­ku po­lo­mio spo­re i pu­ze­će ne­spo­sob­nja­ko­vi­će.
Od­je­ku­ju na­še uli­ce, na­ši so­ka­ci i za­pu­šte­ni tr­go­vi nji­ho­vim gr­o­mo­gla­sjem, nji­ho­vom po­ru­gom, nji­ho­vim ka­som i ga­lo­pom. Klo­pa­ra­ju na­še car­ske er­ge­le pre­zri­vo ga­ze­ći op­šte­na­rod­ni ma­ga­re­ći ko­rak. Bo­lje bi­ti je­dan dan konj dvor­ske er­ge­le, ne­go sto go­di­na ma­ga­rac iz­gu­blje­nih pu­ti­šta, tje­še se na­ši še­ta­či, na­ši su­ma­nu­ti go­ro­pad­ni tu­ma­ra­či. Kao da ima ve­li­ke raz­li­ke iz­me­đu če­tvo­ro­nož­ja, sa­pi i ko­pi­ta…
Kad za­sta­nu, sto­je da bi­smo ih bo­lje vi­dje­li, kad oši­nu re­pom ne pla­še mu­ve, ne­go že­le da tim ma­hom za­pla­še in­sa­ne, kad pi­ju ne pi­ju zbog svo­je, ne­go zbog tu­đe že­đe, kad je­du, ne je­du od gla­di, ne­go od tu­đeg ne­je­la, kad se obla­če vla­di­čan­ski po­sra­mlju­ju tu­đu go­lo­ti­nju, kad pri­ča­ju, ne pri­ča­ju sa­go­vor­ni­ku, ne­go ono­me ko tre­ba da ih ču­je…
Kad, valj­da, vo­le, ne ide im od ru­ke, kad su, valj­da, pri­ja­te­lji, te­ško se sna­la­ze, kad tre­ba da bu­du lju­di, valj­da se to­ga po­sti­de. Kad, valj­da, še­ta­ju, oni, valj­da, žu­re, jer će ih ne­ko pre­ga­zi­ti u are­ni ko­ju, valj­da, u sve­mu vi­de i ko­je se, valj­da, zbog sve­ga pla­še.
I uvi­jek su br­ži kad sli­je­de, ne­go kad pred­vo­de. Uvi­jek su ka­sa­či kad idu za ga­lo­pe­rom. Uvi­jek ga­lo­pi­ra­ju me­đu ma­ga­re­ćim ka­sa­či­ma. I, opet, ni­ka­da ne stig­nu na vri­je­me. Ne­ko uvi­jek do­đe ma­lo pri­je, tek da im do­so­li lju­tu ra­nu, tek da im uko­šma­ri još jed­nu noć.
Ta­kve še­ta­če gle­dam ovih da­na, še­ta­če bi­je­sno­ga vr­tlož­ja, tr­ka­če iz­gu­blje­nih tr­ka, ga­lo­pe­re po­lo­mlje­nih ko­pi­ta, ja­ha­ću mar­vu se­dla­stih le­đa…
I sje­tim se ono­ga Še­ta­ča ko­ji ho­do­da­ru­je ne­be­skim pr­ti­na­ma i nje­žno očin­ski smi­je­ši se na ze­mlju.
Pa se za­pu­tim šet­njom i oslu­šku­jem mu ri­ječ.

Iz knjige priča Igračke