Embahade (9)
1
Čitalac ranijih poglavlja mojih Embahada sad već zna našu embahadu u Berlinu, godine 1928/29, za vreme poslanika Živojina Balugdžića. Upoznao je i Baluga. Rekao sam o njemu onoliko,
koliko je bilo potrebno, a rekao, ponešto, i o ranijem životu našeg poslednjeg kapućehaje. Vreme je
sad da čitaoca uvedem kod Baluga.
2
Da je čitalac došao pred naše poslanstvo u Berlinu, u jesen tih godina, – kad su kestenovi lepi u Berlinu, – ili u zimu, kad je Berlin bio, tih godina, sav u snegu i ledu, kao od kristala, Balugov vratar, koji se zvao Fric, otvorio bi mu vrata, ponizno. U proleće godine 1928. on bi čitaocu ponudio bio i malo jorgovana.
Međutim, posetiocu je moglo da se desi i to, da, pred zatvorenim, gvozdenim vratima ograde, zatekne i gomilu čudnog sveta, u novim, američkim, žutim cipelama, u kaputima šarenim, sa širokim ramenima, kao u boksera Luisa, a na glavi sa dalmatinskim kapicama. To su bile grupe naših iseljenika, koji su bili pošli, na rad, u Ameriku, a koje je Kanada vraćala, bez obzira, zbog njihovog, endemičnog, sifilisa. Tražili su poslanika, da mu se požale, i, da ih vrati – o državnom trošku – u milu nam otadžbinu. (Poslanstvo je, u tu svrhu, imalo fond, od 20, i slovom dvadeset maraka.)
Njihova tragedija bila je u tome da taj svet, iz Bosne, Dalmacije i drugih naših krajeva, o tome, šta je nasledio od otaca, nije znao ništa. Bili su na pregledu, u Zagrebu, kod lekara, bili su kod agenata iseljenika i rečeno im je da im je, ulazna viza, sigurna. Pre polaska iz svog zavičaja, bili su rasprodali svoje kuće i kućišta, a sad su stajali i čekali, tu, u tuđini, pred vratima, bez novaca. A daleko je bilo do staroga kraja. Tražili su konzula. A psovali, i konzula, i Boga. Naročito ih je ljutilo što Balugov vratar, Fric, ne zna ni reči njihovog jezika. („Ostajte ovdje, sunce tuđeg neba…“ itd.)
3
Balug je imao običaj, kao što rekoh, ujutro, dugo, da se pirka, ali bi, odmah zatim, naredio, da se iseljenici puste unutra. Mi, činovnici, nalazili smo ih, posle, i po našim sobama. Balug je uživao da se sa njima malo porazgovara, a zatim bi ih uputio, kod konzula. (Konzulat je bio čak tamo u blizini crkve, koja se zvala: Gedaechtnis-Kirche. Ona je, posle prošlog rata, jedina stajala, među ruševinama.)
Balug je, katkad, njihovu repatrijaciju platio iz svog džepa.
4
Činovnici, – i strane diplomate, – međutim, mogli su, posle, da uđu kod Baluga, samo preko živog, ili mrtvog Balugovog Anđelka. On je stajao, kao anđeo, arhanđeo, u fraku, pred Balugovim vratima i zaslužio je da bude predmet zasebnog poglavlja u Embahadama. (Prema iseljenicima, nije bilo nikakve razlike, među nama, Srbima, Hrvatima, Slovencima, činovnicima. U tom pogledu, SHS, bila je dobra.)
Iako smo i mi imali nekoliko čuvenih diplomata, u prošlosti, ruku na srce, u svetu smo se pročuli više zbog naših gavaza, iz naših planina, koji su nam glas – poštenja i vernosti – proneli širom celog sveta. Od Nila do Indusa. Strani konzulati, do Mukdena, otimali su se o našeg čoveka koji stoji, pred kapijom, ili pred vratima, i, ulaz čuva. Balug je pričao da nije izmišljotina: da su dva naša gavaza pucali, sred Stambola, i na dva turska oficira, kad su, pripiti, hteli da uđu, kroz prozor u jednu stranu embahadu, gde je bila, to veče, igranka. Da uđu bez pozivnica.
5
U Londonu, posle, u memoarima engleskih ambasadora i konzula, ja sam imao da čitam, često, pohvale, o tim našim ljudima, i da gledam njihove fotografije, na kojima im je revolver virio iz pojasa. A interesantna bi bila i galerija tipova naših lakeja po embahadama – u naše vreme – dabogme, bez oružja. O njima bi se dala, vaistinu, napisati čitava knjiga. Ja ću namolovati samo Balugovog momka, Anđelka.
On je bio, kao što to biva kod neženja, i udovaca, Balugu, i batler, i momak, i kuvar, i bolničar, i švelja, i amamdžija, i cvetonoša. Umalo da kažem, i otac i majka. Balugova embahada bila je Anđelkova embahada. Anđelko je bio reprezentativna figura svog staleža. Prema engleskim zakonima lepog ponašanja, u diplomatiji, posluga, po poslanstvima, u to vreme, trebala je da se smatra, da je elita. (As a rule legation servants are among the élite of their class and should be treated in a courteous manner.)
6
Anđelko je pred Balugovim vratima lebdeo, u mraku, kao nebesna pojava, ali kad bi imao posetioca, upalio bi kandelabre i na stepenicama. Balug je svog Anđelka vodio čak sa Kosova, iz doba turskog ućumata. U fraku i belim rukavicama, pred Balugovim vratima (a katkad, kao Polonije, i iza vrata) Anđelko je, u svojoj dosadnoj samoći na hodniku, sred “velikog sveta” bio navikao, da sam sebe razgovara i teši. Pošto nije smeo da govori, glasno, bio je uobičajio da šapuće i bio je počeo, pod starost, da vrska. Trebalo je biti veliki majstor i razumeti ga, kad bi sklapao poznanstva – ne samo sa nama, činovnicima – nego i stranim diplomatama. Rado je pričao o Balugu – diskretno – a znao je, o našem kapućehaji, shvatljivo, svašta. Bio je inače pun takta. Nije bio niskog rasta, ali se, od života u tuđini, bio smežurao i imao je lice kao u novorođenčeta. U majke bez mleka.
Što je bilo najlepše, Anđelko je imao svoje mišljenje, i o tome, kako se vodi naša spoljna politika, i, to mišljenje, zaista, nije bilo najgore. A imao je, svoje, mišljenje, i o diplomatama. Ne bez razloga. Njegov glas, na mračnom hodniku, pred Balugovim vratima, čuo se, tako, stalno, kao neki šum anđeoskih krila. Dok su sekretari dešifrovali depeše, čulo se, na hodniku, kako Anđelko nešto, sa sobom, jetko, ćereta. A kad bi upalio sve kandelabre i dočekao ambasadora Francuske, lice bi mu dobilo svetački izraz, kao da je svršio škole kod Konfucija. Bio je veran Balugu, a jedino mu nije odobravao njegovu metresu. (Dama je neko vreme u poslanstvu i stanovala.) Nije trpeo da mu ta dama naređuje šta ima da se kuva.
Bio je srećan kad bi ostali sami, Balug i on, pa bi Balugu, tada, pripremio salatu, koju su stari Rimljani zvali „latuga“. Balug je patio od visokog pritiska i morao je da se pričuva.
Čitalac se, međutim, vara, ako misli, da je služba Anđelkova bila samo mehanička i da Anđelko nije znao šta se, u spoljnoj politici, događa. Ma koliko to bilo neverovatno, Anđelkove informacije i opservacije pokazale bi se, na kraju krajeva, tačne, kao komordžijske vesti, u ratu. On je tačno znao našu politiku i za vreme Balugovo, u Berlinu, i za vreme Markovića. On je, za vreme Balugovo, naročito cenio ambasadora Francuske, koji se zvao Fransoa Ponse, a za vreme Cincara znao je svom preziru, prema Ponseu, da dade nemog izraza.
7
Ambasador Francuske, Ponse, bio je postao, tako reći, doajen diplomatskog kora u Berlinu i voleo je Baluga, ali nije voleo njegovog naslednika. Ni Marković, njega. Mi smo, kao što će čitalac videti, već za vreme Balugovo počeli, nešto, da petljamo sa Nemcima, a za vreme Cincara, naša politika činila se sasvim germanofilska. Istina naša embahada je tvrdila, u Berlinu, da našu zemlju, za Nemačku, vezuju samo ekonomski interesi (d’un caractére purement économique), ali se francuski ambasador pribojavao, da će, za trgovinom, poći i zastava. On je, dakle, počeo, pri svojim posetama, da drži pridike, već za vreme Baluga, a još više za vreme Cincara, o tome, KAKO BI TREBALO NAŠA ZEMLJA DA SE PONAŠA.
Da je nezvanični francuski ambasador od pre 200 godina, Mirabo, mogao da ustane i vidi, kako Ponse podučava Cincara, čak i na hodniku, pri izlasku i kako mlatara rukavicama, ispod nosa Markovića, svakako bi se bio vratio u grob, uveren, da je Francuska, u Berlinu, dobro reprezentovana. (Što nije bila stvar sasvim sigurna.) Ponse, koji je važio za najlepšeg diplomatu Berlina, bio je čovek, visok, krupan – po hodu, pravi bandista. Imao je slas tambur-majora, a brčiće musketara. Sa svojom ženom bio je izrodio skoro tuce, dece. Bio je bivši profesor trgovačke škole i tipični buržoa.
Taj čovek Flandena, važio je za vrlo duhovita čoveka, i bio je do krajnosti, intiman, ne samo sa Fon Papenom, nego i Gebelsom i Geringom, a hvalio je i Hitlera. Držao se neobično oholo prema nama. Kad bi pravio posetu nižem od sebe, u nušem poslanstvu, najstrože je bilo zabranjeno da nekoga, od činovnika, sretne, na stepenicama, ili hodnicima. (To je bila čitava tragedija, za našeg prvog sekretara, Pajicu Đorđevića.)
Mi smo, u takvoj prilici, dok je Ambassadeur de France bio u poslanstvu, obično, čekali, na balustradi prvog sprata, da nas mimoiđe beda. Tek kad bi Ponse otišao, silazili smo kod ministra.
(Ličili smo na one crnce, na venecijanskim slikama, koji toče vino među psima, dok ručaju, gospoda.)
8
Aranđel bi najzad, odjurio u garderobu, po kaput ambasadora i predao mu šešir i rukavice.
Ponse je, katkad, izišao da se obuče, pred vratima. Aranđel bi pazio da ne pogreši pri predavanju kaputa, šešira, rukavica.
Fransoa Ponse imao je običaj, da, katkad, i tad još ćereta. On bi najzad obukao kaput, dok bi Aranđel počeo da se klanja. Čitalac misli da je sad stvar svršena? Čitalac se vara.
Dok je Ponse govorio, i dalje, francuski, i Aranđel mu pomagao u oblačenju kaputa, Aranđel ga je slušao, neznajući francuski, kao glas sa nebesa. Ponse nije Aranđela udostojio ni pogleda, a
Aranđel ga je posmatrao sa osmejkom, kao lud čovek, zagledan u vreću brašna. U trenutku, međutim, kad je ambasador obukao rukavice i namestio šešir – kao ljubavnici iz Marseja – Aranđel mu je prišao, sa leđa, podvukao mu ruku, ispod kaputa, i cimnuo ga.
Što je, vaistinu, ućutkalo i francuskog ambasadora.
9
Kad sam to, jednog dana, iznenada, ugledao, sa balustrada, ja sam, u prvi mah, bio zanemeo od čuda. Smatrao sam da je to Aranđel, nesrećnik, naučio, negde, u garderobi nekog noćnog lokala Galata seraja.
Docnije, kad sam i ja zavirio u klubove engleskih lordova, video sam da je naš Aranđel oblačio ambasadora, po svim propisima Pall Malta.
Ipak, ja ću se, i na samrtnom času, sećati našeg starog lakeja, za taj gest cimanja, za kragnu, francuskog ambasadora, kao za dokaz da je naša zemlja, nezavisna.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se