Postskriptum
Van Gog nije umro od samog stanja ludila,
već zato što je telesno bio polje jednog problema, oko kojeg se, još od vajkada, raspravlja krajnje nepravični duh ovog čovečanstva,
problema prevlasti puti nad duhom, ili tela nad puti, ili duha nad jednim i drugim.
A gde je u tom ludilu mesto ljudskog ja?
Van Gog je tragao za svojim ja celog života, sa neobičnom energijom i rešenošću.
I nije se ubio u nastupu ludila, van sebe što ne može da ga dokuči,
već ga, naprotiv, upravo beše dokučio i otkrio šta je i ko je, kada ga je opšta svest društva, da bi ga kaznila što joj se otrgao,
gurnula u samoubistvo.
A to se zbivalo sa Van Gogom, kao što se vazda obično zbiva, prilikom nekog grupnjaka, mise, razrešenja od greha, ili kakvog sličnog obreda osvećenja, začaravanja, tucačine sa vešcem ili vešticom.
Ono se znači uvuklo u njegovo telo
to društvo
razrešeno
blagosloveno
osvećeno
i opsednuto
izbrisalo u njemu natprirodnu svest koju upravo beše stekao i, poput neke poplave crnih gavrana u vlaknima njegovog unutrašnjeg stabla,
preplavilo ga poslednjim vodenim bregom,
i, zauzevši njegovo mesto,
ubilo ga.
Jer anatomska logika savremenog čoveka je u tome da je uvek mogao da živi i mislio da živi jedino kao opsednuti.
Antonen Arto
Nastaviće se