Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Anđeo, deficitarno zanimanje
Piše: Sonja Ćirić
Susret pod neobičnim okolnostima, nedavno promovisani roman Vladana Matijevića, deluje kao da ga nije napisao isti čovek koji je napisao romane Vrlo malo svetlosti, Časovi radosti, Pisac izdaleka, R.C. Neminovno, i obe verzije Van kontrole. Naime, najnoviji roman je o onome što nam se dešava zbog ljubavi i duše u nama, a prethodni su o onome što nam se dešava zbog onog oko nas.
Osim navedenih šest romana, Vladan Matijević je napisao još toliko knjiga poezije, priča i eseja. Dobio je verovatno sve prestižne književne nagrade, pa i Ninovu za roman Pisac izdaleka. Živi u Čačku, gde je i rođen i gde radi u Galeriji “Nadežda Petrović”. Roman Susret pod neobičnim okolnostima objavila je beogradska izdavačka kuća “Laguna”.
“VREME”: Na osnovu teksta odštampanog na zadnjoj korici vaše nove knjige, čitalac stiče utisak da ga između korica čeka ljubić o ženi koja veruje da će joj se javiti muškarac koga čeka ceo život, iako vaš roman nije isključivo o tome. Šta mislite o ovakvom načinu privlačenja pažnje, o ovakvoj reklami?
VLADAN MATIJEVIĆ: Svi smo bili u prilici da čujemo kako mladi ljudi danas prepričavaju sadržaj nekog klasičnog književnog dela. Na primer: Romeo i Julija se gotive, a matorci su im iz različitih gangova… No, Šekspir zbog te interpretacije nije manje Šekspir, njegovo ime je i dalje simbol pozorišta. Od druge polovine 20. veka postoje diplomirani stručnjaci za marketing u svim oblastima života. Reklama je postala najveća potreba čoveka, on ne zna ni koju pastu za zube da koristi, ni kakvu hranu da jede, ni u kakvom krevetu želi da spava dok mu to ne objasni reklamni stručnjak. Primećujem da je danas naročito važno da je nešto jeftino. I zato je sve postalo jeftino. Takvi su i naši životi. Još malo pa će i oni ići na rasprodaju. Sa pojavom interneta fenomen reklamiranja dostigao je vrhunac. Ako hoćemo da pročitamo šta se događa u Siriji, kakva je sudbina izbeglica, usput ćemo saznati i gde možemo jeftino da letujemo. Izbeglice i letovanje. Rat i odmor. A što se tiče moga romana, i za mene je on najpre ljubavni. U stvari, to sam želeo da bude. Moje četiri prethodne knjige, bile su mračne, ozbiljne i angažovane, pa sam želeo da napišem duhovit ljubavni roman, da svoje čitaoce, ali i sebe samog na neko vreme poštedim naše stvarnosti, da predahnem od politike. Naravno, nije Susret pod neobičnim okolnostima samo romantična priča, dotičem se u njemu i sumornih tema, prvenstveno nehumanog odnosa našeg društva prema starim ljudima. Ali i verom. A kako sve to spakovati u jednu rečenicu i pritom zainteresovati potencijalnog čitaoca? Svakako, nije lako predstaviti roman sa malo reči, pa zato moramo razumeti i marketinške stručnjake, ali i one mlade ljude koji rečima iz svog oskudnog rečnika prepričavaju Šekspira.
Govoreći rečnikom savremenih karakterizacija, tema vaše nove knjige bi priličila nekoj spisateljici. Andrić je pisao o Gospođici, Flober o madam Bovari, Euripid o Medeji, pa to njihovim savremenicima nije bilo ništa čudno. Molim za komentar.
Ne znam otkuda je danas uvreženo mišljenje da žena bolje poznaje žene od muškarca, da o ženi bolje pišu žene. Pa muškarci su ti koji čitavog života posmatraju žene, analiziraju ih, pokušavaju da ih razumeju, da ih zavedu, u njihovu psihu da proniknu. Ja sam u Časovima radosti pisao o Maci Aksentijević, devojci ovog vremena, u ovom romanu pišem o starici Ani Žeželj i njenoj kćerci Mileni, o njihovom međusobnom odnosu. Pomenuta dva romana pisao sam u trećem licu, ali postoje priče koje sam napisao u prvom licu, u ženskom rodu. Za mene je to bio spisateljski izazov. Stavljajući sebe u ulogu žene, ili deteta, ili marginalca, ili ministra u vladi, gledam stvarnost iz meni nepoznate tačke i na taj način, između ostalog, pokušavam da dočaram tuđe živote, ujedno i da razumem i objasnim drugačija shvatanja i postupke.
Ana Žeželj, glavna junakinja vašeg romana, izuzetno je usamljena, pa ipak, usamljenost joj lepo stoji. Kako se to radi u životu?
Usamljenost je stanje koje biramo, a na samoću smo primorani. Dakle, usamljenost je izbor, a samoća je nužnost. Mislim da su se ta dva pojma u 21. veku toliko približila da ih nije lako razlikovati. Moja junakinja je i jedno i drugo, kao što su i drugi ljudi u našem vremenu. Da li su mladi ljudi, koji sede u parku, svako zagledan u svoj mobilni, usamljeni ili sami? Sve su prilike da se čovek 21. veka mora učiti samoći, jer je čitav njegov napredak vodio ka njoj. Samoća je i jedna od cena slobode. Lične ili tuđe. I dok je nekad izolacija bila kazna, u savremenom svetu izolacija se sve češće shvata kao sloboda. U ovom veku komunikacija na daljinu, virtuelnih poznanstava i istih takvih prijateljstava, čovek je definitvno izolovan i sam. On ima na hiljade prijatelja koji mu nikada neće pomoći da premesti ormar iz jedne sobe u drugu.
Za loš fizički i mentalni život Ane Žeželj krivite njenu kćerku, dakle mlađu generaciju. Da li je to metafora? Da li su nova pokolenja odgovorna što, recimo, gradovi nisu lepi i što država nije razvijenija nego što jeste?
Ana Žeželj je primer osobe koja je živela onako kako je htela. Njeni izbori su bili rizični, atipični, slobodoumni, ona do poslednjeg daha nije odustala od svojih postulata. Sve govori da je ona na kraju zadovoljna svojim životom, zato i osuđuje kćerku što živi konvencionalno, što poštuje pravila patrijarhalnog, provincijalnog života. Nikako ne mislim da je Anina kćerka kriva, niti mislim da su mladi ljudi danas krivi za bilo šta, kao što ni stariji nisu krivi. Svako je odgovoran za svoj život. Na novoj generaciji je da se izbori za život po svojoj meri. Naravno da to nije lako, jer postoji nasleđe koje je teško, jer se ljudima na ovim prostorima stalno dele loše karte, jer državni aparat određuje pravila koja nisu previše humana. Ali, mladi ljudi moraju da se snagom svog duha i energijom mladosti izbore za bolje, kao što i mi jednom moramo razumeti poruke koje nam oni šalju. Uz to, moramo zajedno s njima naći odgovor na pitanje ko su to oni mladi, i ko smo to mi stari. To je pitanje koje traži pošten odgovor, za koji su potrebne duboke samoanalize. Naše društvo, nažalost, nije spremno za to, a moralo bi biti, jer će za nas sutra biti kasno, a oni će već sutra biti mi.
Da li u knjizi ima ličnog iskustva? Mnogi detalji navode na to pitanje.
Ima ličnog iskustva. Svaki književnik piše svoju autobiografiju, nekad svesno, nekad ne, nekad u većoj meri, nekad u manjoj. O čemu inače pisati, ako ne o onome što nas muči, plaši, raduje, uzbuđuje, zasmejava… Naravno, sve je to dopunjeno imaginacijom. A te granice između stvarnog i izmišljenog su tanke, pritom i strogo čuvane tajne. Neću valjda otkriti da li je postojala Maca Aksentijević? Zar je sada važno da li su zaista postojale ili su bile plod piščeve mašte, madam Bovari, Ana Karenjina, Nastasija Filipovna, Lolita…
“Dobar je naš dinar”, smatra vaša junakinja. “Otkako znam za sebe, dinar stalno devalvira, ali se još uvek za nekoliko njegovih desetica može kupiti pivo.” Ovo je sveprisutan način rezonovanja u nas. Koje su mu vrline i mane?
Vrlina onoga ko tako gleda na stvari je što se ne žali, nego na stvarnost gleda sa vedrije strane. Vrlina toga je i sposobnost da se pomiri sa onim na šta ne može da utiče, da prihvati pojave onakve kakve one jesu i da u njima pronađe prostor u kome može da ostvaruje svoje potrebe, drugim rečima – da uživa, što nije mala stvar. Hedonizam je kod starih Grka bio oblik naučnog mišljenja koje je užitak smatralo vrhovnim dobrom i ciljem ljudskog delovanja. Mana je što takav pogled i ta osobina vode u pasivnost, u opštu neaktivnost, u kojoj atrofiraju svi mehanizmi duha, a među prvima propada nagon za buntom protiv stanja u kome se čovek nalazi.
Junaci vaše knjige, u gradu u kome ste ih nastanili, u jednom momentu prolaze Bulevarom Vuka Karadžića. U prestonici ne postoji bulevar tog imena. Da li je to vaša poruka vladajućoj nekulturi?
Radnja mog romana je smeštena u mali srpski grad u kojem postoji bulevar sa tim imenom, a da u Beogradu takvog nema, nisam znao. To što se tako ne zove nijedan bulevar u prestonici, nije lepo, ali ni strašno. To se lako može ispraviti, svakako mnogo lakše nego što se može opismeniti naše stanovništvo. Kod nas su i mnogi ljudi sa fakultetskim diplomama neobrazovani i nekulturni. Imena bulevara i ulica slabo pomažu, nije nam pomogao ni auto-put Bratstva i jedinstva.
Anđeo Milinko, drugi glavni junak knjige, vodi računa o Srbiji zato što je kažnjen. Šta smo toliko zgrešili da nas i nebesa izbegavaju?
Anđeo Milinko nije imao sreće pri parcelizaciji zemljinog šara, pa smo mu dopali mi, ovakvi kakvi smo. Ne mislim da smo kao narod loši, ni da smo grešili više no drugi narodi, mislim da je problem što ne vidimo svoje greške, što tvrdoglavo istrajavamo u njima. Ponašamo se kao razmaženo namćorasto dete koje udara glavom o pod i druge okrivljuje za svoj bol. Anđeo Milinko je nemoćan da nam pomogne, pa je zato i sam sklon posrnuću.
Milinko brine o narodu koji je, po vama, “nekada važio za najreligiozniji u Evropi”, a sad se to ne može reći ni za sveštena lica. Za mnoge je sad “krst imao istu važnost kao i venac belog luka”. Zašto je verujući narod postao paganski?
Smatram da pisac ne treba ništa da konstatuje, niti da objašnjava. To u svojim delima ne činim ni ja. Ja samo postavljam pitanja. Ne tvrdim da smo postali paganski narod, niti da krst i venac belog luka danas imaju istu vrednost, ja pitam imaju li. Ako imaju, trebalo bi razmisliti da li je to dobro ili je loše, šta iz toga može proizići. Onaj ko to negira, trebalo bi da razmisli otkuda je nekom, u ovom slučaju meni, tako nešto palo na pamet. Pisac ne treba da je mudar, on treba da uoči i izloži problem, koji će mudri posle razrešiti.
U knjizi navodite i da su se “srpski popovi posvetili građevinarstvu i drugim preduzetničkim poslovima”, da “političarima listom kače na grudi crkvena odlikovanja, voze najskuplje modele automobila i u kafanama s pevačicom u krilu dočekuju zoru”. Eksplicitna kritika Crkve, za razliku od, recimo, kritike države, nije česta pojava u književnosti. Zašto?
Valjda su pisci religiozni, pa se boje nebeske kazne. Šalu na stranu, ono što pouzdano znam jeste da onda kada tone brod, tone i brodska sala za koncerte i brodska kapelica. Ako je naša država u krizi, a ona to jeste, onda su u krizi i skupština i bolnica i škola i pozorište i Crkva… Da bi se pristupilo saniranju problema, tu krizu treba osvetliti i što vernije prikazati, iz svih uglova. Pisci su osobe koje to najbolje umeju, i ja sam se u svom ljubavnom romanu naprslina na našoj Crkvi samo dotakao, što ne znači da se u nekom sledećem neću baviti njome mnogo studioznije i namrštenije.
U knjizi ste napisali da je nekad bilo dovoljno anđela, a da su sad deficitarni ne samo zato što se po prirodi stvari ne razmnožavaju, nego i zato što su ih demoni nadjačali. Da li, po vama, zlo pobeđuje dobro?
Na početku da konstatujemo da dobro ne pobeđuje baš na svim izborima. Mene i moju generaciju su učili da pobeđuje, da dobro u poslednjim sekundama uvek postigne trojku, i ta zabluda, koja vodi u letargiju i neaktivnost, sve nas je skupo koštala. Svašta smo preko glave preturili, dok nismo shvatili da nije tako. Rat između dobra i zla neprestano se vodi. U svakoj tački zemljine kugle, u svakom čoveku pojedinačno. Na nekom ratištu dobro stoji bolje, na nekom je zlo u velikoj prednosti.
Prednost demona o kojima pišete, a oni žive u poslednjem veku, jeste što su tehnološki napredniji. Anđeli su u tom pogledu na nižem nivou. Šta to znači?
Ni sam pouzdano ne znam. Verovatno svoju tehnološku zaostalost podsvesno pravdam time što je pripisujem anđelu, a pošto zazirem od ljudi koji vrednost čoveka cene prema brzini njegovog procesora, njihove osobine pripisujem demonima. Možda to nije skroz pravedno, ali živ sam čovek pa koristim mogućnosti koje mi pruža poziv pisca.
“Načitanost i viševekovna žeđ za novim znanjem nisu mnogo pomogle anđelu Milinku”, napisali ste. Šta ako vam neko zameri da je to neadekvatna poruka, pre svega mladima?
Ko želi nešto da mi zamera u mojim knjigama, lako može naći na desetine takvih poruka, politički nekorektnih i pedagoški štetnih. To je zato što ja svoje čitaoce ne potcenjujem, što verujem da oni misle svojom glavom. Žeđ za znanjem i samo znanje često nisu od koristi, i šta s tim? Zar je bitna samo korist? Nikako ne dovodim u pitanje važnost obrazovanja. Društvo koje se neprestano boji da im se potomci ne preuče, da ne nauče nešto što im u životu neće trebati, nema perspektive. To je društvo koje je ili nezrelo, ili pak ono koje ne želi pametno, srećno i napredno stanovništvo. Mora se imati u vidu da sistem obrazovanja jasno pokazuje čemu neka država teži na duže staze. Da li želi jeftine sluge, da li bespogovorne ratnike, da li graditelje zidova, ili možda ipak mostova.
Spisateljsku karijeru ste počeli kao pesnik. Pesnici su, kao i anđeli u vašoj knjizi, odavno deficitarni. Retko ko piše poeziju, retko je objavljuje i čita. Kako to tumačite?
Promenio se svet. Sve se vrednuje kroz novac. Pesnici i njihove knjige slabo stoje na berzi. Kad jednog jutra pukne berza i vrednost bude duh, oni što su dole biće gore. Zato ja i dalje pišem pesme. Istina, ne objavljujem ih, ali ih ponekad čitam prijateljima. Uz to se trudim da mi u prozi bude što više poezije, mislim da je to vidljivo, pogotovo u mom poslednjem romanu.
Izložba o Nadeždi Petrović je sad u Zagrebu, što samo znači da se kulturi priznaje moć da popravi narušenu međudržavnu situaciju, ali i stvara utisak da je opet zloupotrebljena, s obzirom na to da joj se malo toga uzvraća.
Naša strategija mogla bi da glasi: ako ne možeš nikako drugačije, onda nastupi kulturno. Ali niko nije izuzet od računa koji se plaća zbog neulaganja u kulturu, od toga što se kod nas simulira kultura. Da li se ona simulira zbog opšte besparice, ili zato što nadležni ne znaju šta je ona, ili sa ciljem koji se zna samo u centrali, svejedno je. Svi koji žive u ovoj zemlji, pa i oni koji misle da društvu kultura nije potrebna, svakodnevno se susreću sa plodovima takvog odnosa. Naša stvarnost je postala nesnosna, svi trpe nasilje i svi ga proizvode. Vidovi nekulture su prisutni na svakom mestu, u porodici, na izletištu, u javnom prevozu, na ulici, u školi, na poslu, ispred šaltera, u skupštini… Možemo mi da zatvaramo pozorišta, festivale, biblioteke, za sada samo po manjim mestima, ali od para koje ćemo uštedeti ubrzo ćemo graditi nove sudove i zatvore, umesto bibliotekara trebaće nam veći broj čuvara reda. Naša kulturna politika dovela je do toga da živimo u primitivnoj sredini, da smo okruženi frustriranim, agresivnim ljudima, i da sami polako postajemo takvi.
S obzirom na to da ste, radeći u Galeriji “Nadežda Petrović”, svakog dana okruženi radovima velike slikarke, kako to da niste napisali knjigu o njoj?
Napisao sam jedan tekst, ni sam ne znam da li je to esej ili priča, o njenim dvema slikama, o slici Fasada crkve sv. Marka u Veneciji i slici Valjevska bolnica. Jednom ću ga objaviti i tu ću se zaustaviti. Nadeždine reči, kao i njena dela, i dalje su aktuelni, mi danas imamo iste probleme kao i njena generacija, od njenog doba odmakli smo samo malo ili nimalo. Međutim, ja želim da pišem o vremenu u kojem živim, o ljudima koji hode danas, o njihovim željama, nadama i strahovima. Naše društvo, pogotovo kulturna elita koja inače znanjem i radom nije to postala već je kao takva odnekud postavljena, kulturu shvata kao bogat koktel u slavu mrtvom umetniku. Mi već decenijama ne pokazujemo šta imamo, šta stvaramo, dokle smo došli, čemu stremimo, mi kao neko pleme iz rezervata pokazujemo koga smo i šta smo imali u slavnim vremenima kada smo slobodno lovili divlje veprove i imali moćne poglavice. Tim pristupom zaobilazi se savremena umetnost i sa njom svako promišljanje. Time se, što je naročito važno, izbegava živi umetnik. A njega svakako treba izbeći, on hoće i tanjir supe, i putne troškove, a što je najgore, njemu basta da nešto i kaže. Zbog toga ne pišem o velikim ljudima, ni o velikim datumima iz prošlosti, ne želim da se priključim opštem slavlju.