Kruži priča da je delo nastalo za dva dana, što samo delimično odgovara istini. Glavni deo doista je nastao u dahu, ali je pesnik potom dodavao neke postskriptume i vršio brojne izmene, tako da danas postoji više njegovih verzija.
U svom slojevitom delu Arto otkriva polifoničnost Van Gogovog slikarstva. Prenoseći nas iz polja vizuelnog u polje zvučnog, on čuje „krila gavrana kako udarcima snažnog cimbala lupaju iznad zemlje“, ili onaj „nadljudski zvuk“ orguljskih pevanja, „naglo i varvarsko prolamanje elizabetanske drame“. Oblik i boja postaju zvuk. I kao što Van Gog živi svoje slikarstvo, tako i Arto živi svoju poeziju, „poput onih mučenika koje spaljuju i koji prave znakove na svojim lomačama.“
Antonen Arto
Antonen Arto je francuski pesnik, nadrealista, veliki poklonik Van Gogovog dela. Lečio se još od rane mladosti od žestokih neuralgija, celog života je izlagan teškim telesnim i duševnim patnjama, podvrgavan elektrošokovima i dezintoksikacijama od droga. Mada je njegovo delo – delo očajnika, ono je nadasve delo čoveka koga pravi život nikada nije napustio. Van Gog je postigao značajan uspeh, a autor je za tu knjigu osvojio nagradu Sent-Bev.