Ja ga nisam voleo u početku, jer sam bio ubeđen da će da mi pojede nogu.
Čudovišta spopadaju i kradu žene, odnose po jednu na svakom ramenu, a kad ostare žene se i jednu od dve bacaju u јагак kraj puta. Ali ovo o kome govorim, moj prijatelj, to je posebno čudovište. Razumemo se dobro nas dvojica, mada jadničak ne ume da govori i zato ga se svi plaše. To čudovište, moj prijatelj, tako je, ama tako grdno da mu džinovi dopiru eto dotle, do članaka, i on nikad niti krade žene niti radi slične stvari.
On živi u Africi. Na nebesima ne živi jer kad bi kao Bog živeo na nebesima – pao bi. Prevelik je da bi mogao da živi ovde, na nebu. Ima i drugih čudovišta, manjih od njega, oni žive u beskraju, tamo negde kod Plutona ili još dalje, u obeskraju ili parabeskraju. Ali ovo moje čudovište nema druge no da živi u Africi.
Svako malo, eto ti njega kod mene. Njega niko ne vidi, ali on može sve njih da vidi. Može, sem toga, da se pretvori u bilo šta, kako poželi. Ponekad je kengurčić koji mi poskajuje po trbuhu kad se smejem ili je ogledalo koje mi vraća moje lice kad mi se učini da sam ga izgubio, ili je zmija prerušena u kišnu glistu koja stražari pred mojim vratima da niko ne dodje da me ugrabi.
Sada, danas ili sutra, čudovište, moj prijatelj, ima da iskrsne kao grdan, najveći ratnik koji hoda ргеко mora i bljuje vatru. Samo jednim dahom ima da rastoči tamnicu u koju su zatvorili mog tatu i da mi ga donese na noktu malog prsta i da mi ga ubaci kroz prozor u sobu. A ja ću da mu kažem »zdravo« i on će opet da se polako, preko mora, vrati u Afriku.
A onda će moj tata da ode da mi kupi karamele i čokoladice i jednu bebu a sebi da nabavi jednog pravog konja pa ćemo da izjašemo u punom galopu po čitavoj zemlji, ja ću čvrsto da zgrabim konja za rep, galopiraćemo daleko a posle, kad moj tata bude mali, ja ću da mu pričam priče o čudovištu, mom prijatelju, koje je došlo iz Afrike, pa će tata da usni kad padne noć.
Eduardo Galeano