Tvoj je sada, Abramoviču, taj čudni ukus smrti, koji nikome neće biti uskraćen. On će mi biti podaren u ovom domu ili sa one strane mora, na obalama tvoje Rone koja neumitno teče kao ona druga starija Rona, Vreme. Tvoja će biti i izvesnost da Vreme zaboravlja svoje jučerašnjice i da ništa nije nepopravljivo, ili pak suprotna izvesnost: da dani ništa ne mogu izbrisati i da nema čina, ili sna, koji ne baca beskrajnu senku. Ženeva je verovala da si ti čovek zakona, čovek presuda i parnica, a ti si u svakoj reči, svakoj ćutnji, bio pesnik. Možda u ovom času prelistavaš raznolike knjige koje nisi napisao, a koje si kanio napisati i potom od pisanja odustajao. Knjige koje te u našim očima opravdavaju i koje na izvestan način postoje. Za vreme prvog rata, dok su se ljudi ubijali, sanjali smo dva sna koji su se zvali Laforg i Bodler. Otkrivali smo stvari koje otkrivaju svi mladi ljudi: neuku ljubav, ironiju, žudnju da budemo Raskoljnikov ili kraljević Hamlet, reči i zalaske. Pokolenja Izrailja su bila u tebi kad si mi, smešeći se, rekao: Vrlo sam umoran. Imam četiri hiljade godina. To se dogodilo na Zemlji; uzaludno je nagađati koliko godina imaš na nebu.
Ne znam jesi li još neko, ne znam da li me ovoga časa čuješ.
Horhe Luis Borhes
Buenos Ajres,
14. januar 1984.