Fenomeni

Potpuni napor ili predanost – Izreke o jogi (72)

Foto: Maxim Boldyrev

Poglavlje 3

POTPUNI NAPOR ILI PREDANOST

Izlaganje 3. januara 1975. u Buddha dvorani.

I, 21: tivrasamveganamasannah.

Onima koji žarko žele [asamprajnatasamadhi] je na domaku.

I, 22: mrdumadhyadhimatratvat tato ‘pi višešah.

Postoji nadalje [u relaciji jogin – samadhi pedagoški relevantna] razlika [s obzirom na činjenicu] nedovoljnosti, odmerenosti ili prekomernosti [joginove motivacije].

I, 23: išvarapranidhanad va.

U predanosti »Uzvišenom« [nalazi se] takođe [jedan od načina da se dostignesamadhi].

I, 24: klešakarmavipakašayairaparamrštah purušavišeša išvarah.

[Taj] »Uzvišeni«

[ideal]

(išvara) predstavlja onu izuzetnu »svetranscendirajuću- individualnost« (puruša), koja je iznad [svega što se javlja kao] zaprečenost [kleša) [realizaciji istine], iznad činova i njihovih [neposrednih i posrednih] plodova (karmavipaka), iznad

[svih]

»determinirajućih ostataka ranijih iskustava« (ašaya).

I, 25: tatra niratišayam sarvajnabijam.

Tu je klica istinskog znanja dostigla svoj najviši domet.

Postoje tri tipa tragaoca. Prvi tip dolazi na stazu zbog radoznalosti. Patanjđali to naziva kutuhala. On nije zaista zainteresovan. Kao da je uplovio u to slučajno. Možda je nešto čitao. Možda je slušao nekoga da govori o Bogu, istini, krajnjem oslobođenju, i zainteresovao se.

Interesovanje je intelektualno, kao dete koje postane zainteresovano za sve i svaku stvar, a onda, posle nekog vremena skreće daleko od toga jer sve više i više radoznalosti uvek

otvara više vrata.

Takav čovek nikada neće postići istinu. Iz radoznalosti vi ne možete postići istinu, jer istina traži istrajan napor, kontinuitet, postojanost, što radoznali čovek ne može izvršiti.

Radoznao čovek može činiti izvesnu stvar određeni period vremena prema svojoj ćudi, ali onda nastupa praznina, a u tom procepu sve što je učinjeno nestaje, ostaje nedovršeno. Opet će započeti od samog početka, i ista stvar će se dogoditi.

On ne može požnjeti rezultat. On ne može zasaditi seme jer ne može čekati, milioni novih interesovanja ga uvek pozivaju. On ide na jug, onda se seli na istok, a onda ide na zapad, onda na sever. On je kao drvo nošeno po moru. Ne ide nikuda, njegova energija se ne kreće do jednog određenog cilja. Koja god okolnost ga gurne… On je bez bitnih svojstava, a takav čovek ne može postići božansko. Možda izvrši neku veliku aktivnost, ali to je nekorisno, jer danju će je on učiniti, a noću poništiti. Istrajnost je potrebna; neprekidno kovanje je neophodno.

Đalaludin Rumi je imao malu školu – školu mudrosti. Imao je običaj da odvede svoje učenike u polja, na obližnja imanja. Posebno bi na jedan posed odvodio sve svoje nove učenike da pokaže šta se tamo dešava. Kad god bi novi učenik došao, odveo bi ga na to imanje. Tamo je bilo nešto vredno. Seljak je bio primer određenog stanja uma. Seljak je kopao bunar, međutim, kopao bi deset stopa, petnaest stopa, a onda bi se predomislio. “Ovo mesto ne izgleda dobro” – tako da bi počinjao da kopa drugu jamu, a onda još jednu.

Već više godina on je to radio. Sada je tu bilo osam nedovršenih jama. Celo imanje je bilo uništeno, a on je radio na devetoj. Đalaludin bi rekao svojim novim učenicima, “Pogledajte, nemojte biti kao ovaj seljak. Da je uložio sav svoj napor u jednu jamu, do sada bi jama bila barem sto stopa. On je uložio veliki napor, mnogo je radio, ali nije mogao čekati. Deset, dvanaest, petnaest stopa, onda mu postane dosadno. Onda započinje novu jamu. Na ovaj način ceo posed će biti pokriven jamama, a nikada neće biti bunara.”

Ovo je radoznao čovek, slučajan čovek koji radi neke stvari, i kada započne, on ima veliko oduševljenje – zapravo, preveliko. Ovo preveliko oduševljenje ne može ostati neprekidno. On započinje s takvom snagom i oduševljenjem, tako da znate da će se ubrzo zaustaviti.

Osho