Ubijte sve što truje vašu ljubav – Izreke o jogi (43)

Poglavlje 8

STANI, I TO JE TU!

1. januara 1974.

Prvo pitanje:

Patanjđali je istakao važnost nevezivanja, a to znači, prestanak želja, da se bude ukorenjen u sebi samom. Inače da li je nevezivanje zaista na početku putovanja, ili na samom kraju?

Početak i kraj nisu dve stvari. Početak je kraj, stoga ih ne delite i ne razmišljajte u terminima dualnosti. Ako želite da budete smireni na kraju, moraćete da budete smireni od samog početka. U početku tišina će biti kao seme, na kraju će biti kao drvo. Jer drvo je skriveno u semenu, zato je početak kao seme.

Koji god da je krajnji cilj, on mora biti skriven ovde i sada, upravo u vama, na samom

početku. Ako nije tu u početku, ne možete ga postići na kraju. Naravno, tu će postojati razlika

– u početku to može biti samo seme; na kraju to će biti potpuno cvetanje. Možda ga nećete

moći prepoznati kada je seme, ali je prisutan bilo da ga prepoznajete ili ne. Tako kada

Patanjđali kaže da je nužno nevezivanje na samom početku putovanja, on ne kaže da to neće

biti potrebno i na kraju.

Nevezanost u početku će biti s naporom; nevezanost na kraju će biti spontana. U početku vi ćete morati da budete svesni toga, na kraju neće biti potrebno da imate svest o tome. To će biti samo vaš prirodan tok.

U početku morate to da praktikujete. Neprekidna budnost će biti potrebna. Postojaće borba s vašom prošlošću, sa vašim obrascima vezanosti; borba će biti prisutna. Na kraju neće biti borbe, nema alternative, nema izbora. Vi ćete jednostavno teći u pravcu beželjnosti. To će morati da postane vaša priroda.

Ali zapamtite, koji god da je cilj, on mora biti praktikovan od samog početka. Prvi korak je takođe i poslednji. Dakle čovek mora biti vrlo pažljiv oko prvog koraka. Ako je u prvom ispravan smer, samo onda će zadnji biti ostvarljiv. Ako promašite sa prvim korakom, vi ste promašili sve.

Ovo će dolaziti često u vaš um, stoga shvatite to duboko jer mnoge stvari će Patanjđali reći koje izgledaju kao ciljevi. Nenasilje je cilj – kada osoba postane tako saosećajna, tako duboko ispunjena ljubavlju, da ne postoji nasilje, nema mogućnosti za nasilje. Ljubav ili nenasilje je cilj. Patanjđali će reći da praktikujete to od samog početka.

Cilj mora biti u vašem vidokrugu od samog početka. Prvi korak putovanja mora biti potpuno posvećen cilju, usmeren prema cilju, krećući se prema cilju. To ne može biti potpuno ostvarena stvar u početku, niti Patanjđali očekuje to. Vi ne možete biti totalno nevezani, ali možete pokušati. Sam napor će vam pomoći.

Imaćete neuspeha mnogo puta; često ćete postajati vezani. A vaš um je takav da ćete čak biti vezani uz nevezivanje. Vaš obrazac je toliko nesvestan, ali napor, svesni napor, uskoro će vas učiniti pažljivim i svesnim. Jednom kada počnete osećati bedu vezanosti, manja će biti potreba za naporom, jer niko ne želi da bude jadan, niko ne želi da bude nesrećan.

Mi smo nesrećni jer ne znamo šta činimo, ali čežnja u svakom ljudskom biću je prema sreći. Niko ne čezne za patnjom; svako stvara patnju jer ne znamo šta radimo. Ili se mi možda krećemo u željama prema sreći, ali obrazac našeg uma je takav da se mi zapravo krećemo

prema patnji.

Od samog početka, kada je dete je rođeno, odgajano, pogrešni mehanizmi su uvođeni u njegov um, pogrešno držanje je hranjeno. Niko ne pokušava da ga načini pogrešnim, ali pogrešni ljudi su svuda okolo. Ono ne može biti ništa drugo, ono je bespomoćno.

Dete je rođeno bez ikakvog obrasca. Samo duboka čežnja za srećom je prisutna, ali ono ne zna kako da postigne to; nije poznato kako. Ono zna, sasvim sigurno, da ta sreća treba da bude postignuta. Ono će se boriti celog svog života, ali sredstva, metode kako to treba da se postigne, gde to treba da se postigne, gde treba da ide da nađe to, ono ne zna. Društvo ga uči kako da postigne sreću, a društvo je u tome pogrešno.

Dete želi sreću, ali mi ne znamo da ga naučimo da bude srećno. Čemu god da ga učimo to postaje put prema patnji. Na primer, mi ga učimo da bude dobro. Mi ga učimo da ne čini određene stvari, a da čini izvesne stvari čak i bez razmišljanja da li je to prirodno ili neprirodno. Kažemo: “Radi ovo, nemoj raditi ono.” Naše “dobro” može da bude neprirodno – ako ga nečemu učimo da je dobro, a to je neprirodno, onda mu stvaramo obrazac patnje.

Na primer, dete je ljuto, a mi mu kažemo: “Ljutnja je loša. Ne budi ljuto.” Inače ljutnja je prirodna, i samo govoreći: “Ne budi ljuto”, mi ne uništavamo ljutnju, mi samo učimo dete da potisne to. Potiskivanje će postati patnja, jer sve što je potisnuto postaje otrovno. To pokreće same hemikalije tela; to je toksično. A neprekidnim učenjem, “Ne budi ljuto,” mi ga učimo da otruje svoj vlastiti sistem.

Jednoj stvari ga ne učimo: kako da ne bude ljuto. Samo ga učimo da suzbija ljutnju. A mi ga možemo prisiliti zato što je zavisno od nas. Ono je bespomoćno, mora da nas sledi. Ako kažemo: “Ne budi ljuto”, onda će se ono nasmejati. Taj osmeh će biti lažan. Iznutra ono

ključa, unutra je u metežu, unutra postoji vatra, a spolja se smeje.

Malo dete – mi pravimo licemera od njega. Ono postaje lažno i podeljeno. Ono zna da je njegov osmeh lažan, njegova ljutnja je prava, ali realno treba da bude potisnuto, a nerealno da bude forsirano. Ono će biti podvojeno. Ubrzo, podvojenost će postati tako duboka, da kad god se ono nasmeje, osmeh će biti lažan.

A ako ono ne može biti stvarno ljuto, onda ono ne može biti stvarno niučemu jer realnost je odbačena. Ono ne može izraziti svoju ljubav, ono ne može izraziti svoju ekstazu – ono će postati uplašeno od realnog. Ako odbacite deo realnosti, cela realnost je odbačena, jer realnost ne može biti podeljena i dete je ne može deliti.

Jedna stvar je sigurna: dete je došlo do shvatanja da ono nije prihvaćeno. Onakvo kakvo ono jeste, nije prihvatljivo. Realno je ponekad zlo, dakle ono mora biti lažno. Ono mora da koristi spoljni izgled, maske. Jednom kada ono nauči ovo, ceo život će se kretati u lažnoj dimenziji. A laž može samo voditi do patnje, laž ne može voditi do sreće. Samo istina, autentična realnost, može vas voditi prema ekstazi, prema vrhuncu iskustva života – ljubavi, radosti, meditaciji, kako god to nazivate.

Svako je odgajan po ovom obrascu, tako da vi čeznete za srećom, ali šta god da činite kreira bedu. Prva stvar prema sreći je da prihvatite sebe, a društvo vas nikada ne uči da prihvatite sebe. Ono vas uči da osuđujete sebe, da budete krivi u pogledu sebe samog, da odsecate mnoge delove. Ono vas obogaljuje, a obogaljen čovek ne može dostići cilj. Svi smo mi obogaljeni.

Vezanost je patnja, ali od samog početka dete je učeno za vezanost. Majka bi govorila detetu: “Voli me, ja sam tvoja majka.” Otac bi rekao: “Voli me, ja sam tvoj otac” – kao da, ako je neko otac ili majka, onda on automatski postaje dostojan ljubavi.

Samo da se bude majka ne znači mnogo ili samo da se bude otac ne znači mnogo. Biti otac znači prolaziti kroz veliku disciplinu. Čovek mora da bude dostojan ljubavi. Biti majka nije samo u rađanju. Biti majka podrazumeva veliki trening, veliku unutrašnju disciplinu.

Čovek mora da bude dostojan ljubavi.

Ako majka jeste dostojna ljubavi, onda će je dete voleti bez ikakvog vezivanja. Kad god ono otkrije da je neko dostojan ljubavi, ono će ga voleti. Ali majke nisu dostojne ljubavi, očevi nisu dostojni ljubavi; oni nikada nisu razmišljali u ovim terminima – da je ljubav kvalitet. Vi morate da ga stvorite; vi to morate postati.

Morate da rastete. Samo onda možete stvoriti ljubav u drugima. To ne može biti traženo. Ako tražite to, to može biti jedna vezanost, ali ne ljubav. Tako će dete voleti majku jer je ona njegova majka. Majka ili otac, oni postaju ciljevi. Ovo su uzajamni odnosi, ne ljubav. Onda ono postane vezano za porodicu, a porodica je destruktivna sila jer porodica suseda je razjedinjena. Ona nije dostojna ljubavi, jer vi joj ne pripadate. Onda i vasa zajednica, vaša nacija… jer susedna nacija je neprijatelj.

Ne možete voleti celo čovečanstvo. Vaša porodica je izvorni uzrok. Porodica vas nije vaspitala da budete osoba dostojna ljubavi – i osoba koja voli. Ona vas je prisiljavala na neke uzajamne odnose. Vezanost je uzajamni odnos, a ljubav – ljubav je stanje uma. Vaš otac vam neće reći: “Budi pun ljubavi”, jer ako ste puni ljubavi možete voleti bilo koga. Čak vam ponekad i sused može biti više dostojan ljubavi nego vaš otac, ali otac to ne može da prihvati – da bilo ko može biti više dostojan ljubavi od njega, jer je on vaš otac. Tako uzajamni odnos treba da bude naučen, ne ljubav.

Ovo je moja država; zato moram voleti ovu državu. Ako je jednostavno samo ljubav

naučena – onda mogu da volim svaku državu. Ali političari će biti protiv toga, jer ako volim

svaku državu, ako volim celu Zemlju, onda ne mogu biti uvučen u rat. Dakle političari će

učiti: “Voli ovu državu. Ovo je tvoja domovina. Rođen si ovde. Pripadaš ovoj zemlji; tvoj

život, tvoja smrt, pripadaju ovoj zemlji.” Tako vas oni žrtvuju za nju.

Celo društvo vas uči uzajamnim odnosima, vezivanjima, ne ljubavi. Ljubav je opasna jer ona ne zna za granice. Ona može da se kreće; ona je sloboda. Dakle vaša žena će vas učiti: “Voli me jer ja sam tvoja žena.” Muž uči ženu: “Voli me jer ja sam tvoj muž.” Niko ne uči ljubavi.

Ako bi se ljubav podučavala, onda bi žena rekla: “Ali druga osoba je dostojnija ljubavi.” Ako je svet zaista slobodan da voli, onda samo biti muž ne može nositi nikakvo značenje, samo biti žena ne bi značilo ništa. Onda će ljubav slobodno teći. Ali to je opasno; društvo ne može to dozvoliti, porodica ne može to dozvoliti, religija ne može to dozvoliti. Stoga u ime ljubavi oni uče vezanost, i tako je svako u patnji.

Kada Patanjđali kaže: “Nevezanost”, on nije protiv ljubavi. Zaista, on je za ljubav. Nevezanost znači biti prirodan, pun ljubavi, tečan, ali bez opsednutosti i s opsesijom. Opsesija je problem. Onda je to kao bolest. Vi ne možete voleti nikoga osim svog deteta – to je opsesija. Onda ćete biti u patnji. Vaše dete može umreti; onda nema mogućnosti za vašu ljubav da teče. Čak i ako vaše dete ne umre, ono će odrasti. A što više odraste, više će postati nezavisno. I zato će biti bola. Svaka majka pati, svaki otac pati.

Dete će postati odraslo, ono će se zaljubiti u neku drugu ženu. A onda majka pati; suparnik je ušao. Inače, to je zbog vezanosti. Ako majka zaista voli dete, pomoći će mu da bude nezavisno. Pomoći će mu da se kreće u svetu i načini koliko je moguće više ljubavnih kontakata, jer će ona znati da što više volite više ste ispunjeni. A kada se njeno dete zaljubi u neku ženu, ona će biti srećna; plesaće od radosti.

Ljubav vam nikada ne daje patnju, jer ako volite nekoga, vi volite njegovu sreću. Ako ste vezani za nekoga, vi ne volite njegovu sreću, volite samo svoju sebičnost; vi ste usredsređeni samo na svoje vlastite egoistične potrebe.

Frojd je otkrio mnoge stvari. Jedna od njih je majčina ili očeva preterana odanost. On kaže da je najopasnija ona majka koja prisiljava dete da je voli toliko da ono postaje u tome fiksirano, i neće biti sposobno da voli nikoga drugog. Tako ima miliona ljudi koji pate od takvih preteranih odanosti.

Što se tiče mog izučavanja drugih ljudi… Gotovo svi muževi, barem devedeset devet procenata, pokušavaju da nađu svoje majke u svojim ženama. Naravno, ne možete naći svoju majku u vašoj ženi; vaša žena nije vaša majka. Ali u dubokoj fiksiranosti na majku, oni su nezadovoljni sa ženom jer ona se ne ponaša materinski s njima. A svaka žena traga za ocem u mužu. Nijedan muž nije vaš otac. Ako nije zadovoljna sa očinskim ponašanjem, onda je razočarana.

Ovo su fiksacije. U Patanjđalijevom jeziku, on ih naziva vezanostima. Frojd ih naziva fiksacijama. Reč se razlikuje ali značenje je isto. Nemojte biti fiksirani; budite tečni. Nevezanost znači da niste fiksirani. Ne budite kao ledene kocke, budite kao voda – tečni. Ne budite zaleđeni.

Svaka vezanost postaje zaleđena stvar, mrtva. Ona ne vibrira životom; ona nije stalno pokretan odgovor. Ona nije iz trenutka u tranutak živa, ona je fiksirana. Vi volite osobu – ako je to ljubav, onda ne možete predvideti šta će se dogoditi sledećeg trenutka. Nemoguće je to predvideti; raspoloženje se menja kao atmosfersko vreme. Ne možete reći da će sledećeg trenutka vaš ljubavnik biti zaljubljen u vas. Sledećeg trenutka možda on neće osećati zaljubljenost. Ne možete to očekivati.

Ako sledećeg trenutka on takođe bude voleo vas, to je dobro, vi ste zahvalni. Ako vas ne voli sledećeg trenutka, ništa se ne može uraditi, vi ste bespomoćni. Morate prihvatiti činjenicu da on nema takvu sklonost. Nikako ne plačite zbog toga, jednostavno ne postoji naklonost! Prihvatite situaciju. Ne prisiljavajte ljubavnika da se pretvara, jer pretvaranje je opasno.

Ako osećam zaljubljenost prema vama, kažem: “Ja vas volim,” ali sledećeg trenutka mogu reći: “Ne, ja ne osećam nikakvu ljubav u ovom trenutku.” Tako postoje dve mogućnosti – bilo da prihvate moje nezaljubljeno raspoloženje, ili prisiljavate: “Bilo da me volite ili ne, barem pokažite da me volite.” Ako me prisiljavate, onda ja postajem neiskren i uzajamni odnos postaje pretvaranje, licemerje. Onda nismo iskreni jedno prema drugom. A kada dve osobe nisu iskrene jedna prema drugoj, kako one mogu biti u ljubavi? Njihov uzajamni odnos će postati fiksiranost.

Žena i muž, oni su fiksirani, mrtvi. Sve je određeno. Oni se ponašaju jedno prema drugom kao stvari. Dođete kod svoje kuće, vaš nameštaj će biti isti jer nameštaj je mrtav. Vaša kuća će biti ista jer kuća je mrtva. Ali ne možete očekivati od svoje žene da bude ista, ona je živa, ona je osoba. Ako očekujete od nje da bude ista kao što je bila kada ste ostavili kuću, onda je prisiljavate da bude samo kućni nameštaj, samo stvar.

Vezanost prisiljava povezane osobe da budu stvari, a ljubav pomaže osobama da budu više slobodne, da budu više nezavisne, da budu više istinite. Ali istina može biti samo u stalnom proticanju, ona nikada ne može biti zamrznuta.

Kada Patanjđali kaže: “Nevezanost” on ne kaže da ubijete svoju ljubav. On zapravo kaže: “Ubijte sve što truje vašu ljubav, ubijte sve prepreke, uništite sve prepreke koje ubijaju vašu ljubav.” Samo jogin može da voli. Svetovna osoba ne može biti zaljubljena, ona može biti samo vezana.

Zapamtite ovo: vezanost označava fiksaciju – i ne možete prihvatiti ništa novo u njoj, samo prošlost. Ne dozvoljavate sadašnjosti, ne dozvoljavate budućnosti da išta promeni. A život je promena. Samo smrt je nepromenljiva.

Ako ste nevezani, onda se iz trenutka u trenutak krećete bez ikakvog fiksiranja.

Svakog trenutka život će doneti nove sreće, nove nevolje. Biće tamnih noći, a biće i sunčanih dana, ali vi ste otvoreni; nemate fiksiran um. Kada nemate fiksiran um čak i bedne situacije ne mogu vam dati patnju, jer nemate ništa da ih uporedite. Niste očekivali nešto protiv toga,

stoga ne možete biti frustrirani.

Postajete frustrirani zbog vaših potreba. Mislili ste da kada se vratite kući, vaša žena će upravo stajati napolju da vam izrazi dobrodošlicu. Ako ona ne stoji napolju da vam iskaže dobrodošlicu, vi ne možete to prihvatiti. To vam stvara frustraciju i patnju. Vi zahtevate, a kroz zahtevanje stvarate patnju. Zahtevanje je moguće samo ako ste vezani. Ne možete zahtevati ništa od osobe koja vam je nepoznata. Samo sa vezanošću zahtevanje ulazi unutra. Zbog toga vezivanje postaje pakleno.

Patanjđali kaže: “Ne budite vezani.” To znači tecite, prihvatajte, šta god život donese. Ne zahtevajte i ne prisiljavajte. Život neće slediti vas. Ne možete prisiliti život da bude po vama. Bolje je teći s rekom nego je gurati. Samo tecite s njom! Postaje moguće mnogo sreće.

Već ima mnogo sreće svuda oko vas, ali je ne možete videti zbog vaših pogrešnih fiksiranosti.

Inače ova nevezanost u početku biće samo seme. Na kraju, nevezanost će značiti beželjnost, nepostojanje želje. U početku nevezanost znači nefiksaciju; na kraju nevezanost znači beželjnost. U početku, nemanje potreba, na kraju nemanje želja.

Ali ako želite da dostignete taj cilj nemanja želje, započnite od nemanja potrebe. Čak i za dvadeset četiri časa probajte Patanjđalijevu formulu. Samo dvadeset četiri sata tecite s životom ne zahtevajući ništa. Šta god da život dâ, osećajte zahvalnost, blagodarnost.

Nepristrasno se dvadeset četiri sata krećite u pobožnom stanju uma – ne pitajući, ne zahtevajući, ne očekujući – i imaćete novi početak. Ovih dvadeset četiri sata će postati novi prozor. I osetićete kako ekstatični možete postati.

Ali moraćete biti budni u početku. Ne može se očekivati da tragaocu nevezanost bude spontan čin.

Osho