XIII U pomrčini sam u najmanju ruku oko pola minuta grebao da napipam vrata, zatim ih lagano otvorih i uđoh u salon. Zinaida Fjodorovna je ležala na otomanu i, oslanjajući se na lakat, gledala prema meni. Ne odlučujući se da progovorim, lagano prođoh ispred nje i ona me proprati pogledom. […]
