Godina 1940, završila se strašnom zimom, u Veneziji, a godina 1941 — kao ta što se završila — počela je mrazom koji je redak, u Rimu, i u januaru. To je bila moja poslednja godina u Rimu, pa se zato, možda, i sećam mnogih sitnica iz tog doba. Ljudsko sećanje […]

To veče, moj učitelj talijanskog — gospođica della Cloetla — oterana je rano, da legne. Bila je, pri odlasku, očigledno, naburena. Htela je, kaže, da posedi još malo. Pitanja moja, o Michelangelu, zato što sam stranac, i nju zanimaju. Naročito je zanima ono, što pitam o materi Michelangela. Zašto pitam […]

Posle tih dijaloga, sa mojim učiteljem talijanskog jezika, ona mi, idućeg dana, donosi poziv na večeru, od svog oca, profesora della Cloetta. Dijalog o Michelangelu, kaže, pretvorićemo u trijalog. Ona je pričala ocu, šta ja sve kažem o Michelangelu, a on je onda izrazio želju, da me i lično upozna. […]

Ne znam da li je Albanka uspela, ili njen muž, da izmeni narav mog učitelja talijanskog jezika, idućih dana, ali je gospođica della Cloetta opet došla i pristala, ipak, da čitamo Michelangela. Možda joj je savetovao i njen otac, profesor, čuveni arheolog, koji je, idućih dana, naš dijalog o Michelangelu […]

Idući dan, u vozu, do Siracuse, moja žena i ja, prepiremo se, opet, o tom govoru Perikla, nad poginulima. Ja sam činio sve, da joj dokažem, da je socijalni, religiozni, društveni, literarni, anegdotski, položaj žene, u antičkoj Atini, bio takav, da je sasvim logično i lepo to što je Perikle […]

Taormina je sad puna sveta, auta, turista, snobova, ali u ono predratno doba, u rano proleće godine 1939, nije bila takva. Bila je pusta, tako reći, prazna i nas dvoje bili smo retki gosti. Oni koji su tada sedeli, zagrljeni, u antičkom teatru, u ruševini, u Etnu zagledani, bili su […]

Sudeći prema pismima, koja sam od nje imao, i, prema beleškama, koje sam pisao, nju je najviše očaralo to paljenje lampi, u Fiorenzi, koje smo, tu, svako veče, gledali, sa hotelskog balkona, u Fiesoli. Što je bilo još čudnije, ona je mirno govorila o tome, da će i drugi posle […]

Godina 1940. završavala se tako, u Rimu, kako to nisam očekivao. U snegu. To je retkost u Rimu. U prošlom stoleću stranci su u takve dane obično odlazili da vide Colloseum u snegu. To se smatralo da je jako romantično. Ja sam tog decembra spaljivao svoje papire u Rimu, čitao […]

Uoči napada na Grčku, Rim je, sa dubokim osećanjem teatralnog u međunarodnim događajima, otpočeo da počasnu stražu smenjuje jednim vodom albanske garde, koja je ulicama Rima prolazila u belim ogrtačima i sa belim, arnautskim kečetima na glavi. Bili su to, ponositi, birani, ljudi. Imali su i svoju zastavu. O njima […]