Piše: Novica Petković Postoje dobro i loše postavljena pitanja. Da li je stvarno postojao Čarnojević iz Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, to na prvi pogled izgleda kao najgore postavljeno pitanje. Najpre zato što je teško govoriti o stvarnom postojanju ma kojeg književnog lika. A onda i zato što Čarnojević može […]

Čim prođe poslednji voz, ona mi dođe. A ja vidim poljane i žito zeleno, niklo daleko i čudim se odkuda je ovde. Ona mi kaže, da ostanem i da ćemo opet biti sretni. O pa ja nemam ničeg protiv nje. Ja sam samo umoran. Kleči preda mnom, i ljubi me. […]

Sedim na jednom grobu. Spavao sam dobro. Kad se probudih videh da sam spavao na grobu. Ona se zvala Neve Benusi. Da, ležala je mirno, pod zemljom. Živela je trinaest godina. To je bila moja najčistija bračna noć. Oko nas stajahu mračni kiparisi, a ja sam se smešio veseo. Iz […]

Da, sećam se. U primorju je sad proleće. A ja ležim i čitam novine i gledam džakuljice pune snega na grudima. Čitam novine i sećam se. Vojnik sam, niko i ništa nisam i sve što se desilo ne razumem. Po Petrogradu lopi krv, Maksim Gorki zove sve jadnike kući a […]

I video sam sestru kako drži svetiljku i kako me podiže. Drhtao sam i cvokotao od vrućice Osetio sam da sam sanjao o šumama galicijskim i činilo mi se da mi u ušima još zuji groktanje mitraljeza. Probudio sam se i pogledao oko sebe dragi moj. Beše ponoć. Na stolu […]

  Hoću da Vam pričam. O jednom čoveku, kojeg ne mogu da zaboravim, i koji mi beše više nego brat. Jedan jedini čovek. Jedan mladić u svetu. Beše prva aprilska noć, ja je nikad zaboraviti neću: sećam se, sećam se, to je nesreća i sudbina moja. Svaki čas setiti se […]

    A posle je došao medeni mesec. Bio sam smešan u vojničkom odelu i bled. Oh medeni mesec, medeni mesec. Ruke su lepljive od vrelog tela, a lica ispijena, bleda i žuta od uživanja. Zvek jednog tanjira budi krik: i telo je sve sanjivo. Ah, medeni mesec. Ona je […]