Jasan Pogled
Tako završava ljubav.Uvijek u tuđoj zemlji,pod nebom koje netko prisvajanazivajući ga svojimniječući njegovu beskonačnost,zaboravljajući da čak i kiša putujepoput zgužvane košuljeu kuferu oblakaod grada do gradaod jedne do drugepodstanarske sobe.Bacio sam oblutak naše srećena dno rijeke,u Tagus, šutljiv i mrzovoljan,trbuh koji možeprogutati i ljubav i životi sve što inače ide […]
Najveći portugalski pjesnik, Fernando Pesoa, pored izmišljanja svojih alternativnih ličnosti i heteronima imao je još jednu veliku strast: astrologiju. Lišen zanimanja, porodice i imetka (“zvijezde mi nisu dopustile da budem ništavan, svakidašnji i oporeziv”), jedno vrijeme se čak zanosio mišlju da se profesionalno bavi izradom horoskopa. Zanimljivo je da je […]
Harold Blum: Borhes, Neruda i Pesoa – hispanoportuglaski Vitmen [3] Niko u zapadnoj književnoj tradiciji nije tako silovito potkopavao ideju o besmrtnosti književnosti. On vraća čitaoce na svoj početni motiv za građenje metafore, za željom da bude drugačiji i da se pronađe na nekom drugom mjestu, za izborom da postane pisac. Nesuđena […]
Siroto cveće u lejama uređenih vrtova. Izgleda kao da se policije plaši… Ali tako je dobro što cveta na isti način I ima onaj isti osmeh drevni Kao i pred pogledom prvog čoveka Koji ga je gledao kako pupi i nežno doticao Da vidi da li ume da govori… Alberto […]
XV Četiri pesme koje slede Razlikuju se od svega što mislim, Obmanjuju sva moja osećanja, U suprotnosti su s celim mojim bićem.. Napisao sam ih dok sam bio bolestan I zato su tako prirodne I slažu se s onim što osećam, Slažu se s onim s čime se ne slažu… […]
Ona gospođa ima klavir Koji je prijatan ali nije žubor reka Niti šumor koji drveće pravi… Zašto je potrebno imati klavir? Bolje je imati uši I voleti Prirodu. Alberto Kaeiro (Fernando Pesoa)
III U predvečerje, naslonjen na prozor, I znajući, po slutnji samo, da ispred mene polja postoje, Čitam dok me oči ne zabole Knjigu Sezarija Verdea. Kako ga samo žalim! On je bio seljak Koji je zarobljen u slobodi hodao gradom. Ali način na koji je gledao u zgrade, I način […]
Više volim ruže, ljubavi moja, od otadžbine, I draže su mi magnolije Od slave i vrline. Dogod me život ne umori, puštam Da život kroz mene protiče, A ja da se ne promenim. Šta mari onaj kog se ništa više ne tiče Što jedan gubi a drugi pobeđuje, Ali, zora […]
Kada bih mogao da zagrlim celu zemlju i osetim njenu slast. Bio bih srećniji na tren. Ali ja uopšte ne želim da uvek budem srećan. Čovek s vremena na vreme mora da bude nesrećan kako bi mogao da ostane prirodan. Nije baš sve sunčan dan, i za kišom se vapi […]