Jasan Pogled
Ponekadmi se učini da mogu da odemsitnim polukorakomili da se provučemispod ograde Ponekad mi se činida mogučaki krupnim koracimakroz širom otvorena vrata A onda pokušamsamo da se okrenemda promenim težištei shvatim da sam prilepljena za podlogu od kartona na kojoj su nacrtani krevet,sto, stolice i prozor na zidu što gleda […]
ja sam šmeker devojka. imam perorez u džepu i žice u brushalteru. ne znam da pričam o filmovima. znam kako se sade luk i grašak i da točkovi traktora blokiraju kad nestane ulja za hidrauliku, ali njega to ne interesuje. on je muškarac dama. ne zna kako funkcionišu porodični sistemi […]
Ti čija put, danas rasuta u prah, nekad ko naša pritiskaše zemlju, ti čije oči videše sunce, tu zvezdu slavnu, ti što ne življaše u krutoj prošlosti već u neprestanoj sadašnjosti, na krajnjoj tački i vrtoglavom vrhu vremena, ti koga u tvom manastiru dozva drevni glas junačke pesme, ti što […]
Vid Kratkovidim pogledom pratim putanje prolaznika, razaznajem boje kaputai način hoda Vrhove zgradagubim u sutonune znam da li izmiču samo mom pogledu Grešku u oku krivimšto ne moguda vidimkuda sve ovoviše vodi Aleksandra Leković
Moj Telemaše, Trojanski rat završen je; ko je pobedio, ne sećam se. Grci, verovatno; toliko mrtvih iz kuće mogu da izbace samo Grci. Pa ipak, put koji nas je vodio ka rodnom domu ispade suviše dug; kao da je Posejdon, dok smo mi tamo gubili vreme, rastezao prostor. Ja sada […]
Pričaj mi, Lucija, pričaj; ne skrivaj glasa, danas čeznem za mrvu tvoje nježnosti. Teški su sati u kojima samoća je zavičaj,a mukla tišina dio grube neizbježnosti. Šapući mi, Luce, ne treba mnogo da srce bi cvrkutaloni da ostvare se plaha srca sanje. Dobiti život zbilja nije malo, al’ ni živjeti ga bez ljubavi nije […]
Rođeni su pre buke dok su se ljudi gledali u oči ne zna se odakle je njihovo pleme krenulo zna se samo dokle je doputovalo na početku su se grlili sa drvećem koje im je darivalo svoje živote da bi oni upisivali svoje gajili su kult vatre kojim su krotili […]
Sišla sam u zemljuZemlja je znalaKakvih sam očijusa neba palau tamne korenesvoga postojanja Sišla sam u kamenKamen je znaoKakvih sam usanaNoćima kralaSpokoj u modru zoruPoslednju Sišla sam u ledLed je znaoKojim sam prstimaZvezdama ćutalaPo sred grudi vatruGoruću i živu Sišla sam u krvKrv je znalaKojim sam tkivomotkivala iz sebetebedeo po […]
Kroz zatvorene škuredopiruudari zvona i krici galebova Branim se žmurenjemod novog danai povratka Ovde samu polusnuotkrilataj porozni slojna dnu Kroz kojise polako cederadosti i željei ostaje samo muljdužnosti Ima nekog smislau tomešto sam sve shvatilabaš ovdegde more gubi širinui snagui postaje samo kanalkoji se završavazidom Aleksandra Leković
Čovek koga ništa i ne bolinema razloga da piše. Netaknuta pomorandža miris nema.Tek kad u nju nokte zariješzamiriše. Kosta Kosovac