Jasan Pogled
XIII U pomrčini sam u najmanju ruku oko pola minuta grebao da napipam vrata, zatim ih lagano otvorih i uđoh u salon. Zinaida Fjodorovna je ležala na otomanu i, oslanjajući se na lakat, gledala prema meni. Ne odlučujući se da progovorim, lagano prođoh ispred nje i ona me proprati pogledom. […]
VII Sad, kad pišem ove redove, ruku mi koči strah koji je u meni usađen još od detinjstva, pa izgledam osetljiv i smešan; kad želim da sam ljubazan i da izražavam nežnost, nisam u stanju da budem iskren. I eto, baš zbog tog straha i nenaviknutosti nikako ne mogu da […]
IV Posle tri nedelje otkako sam stupio kod Orlova, sećam se, u nedelju ujutru neko zazvoni. Beše jedanaest časova i Orlov je još spavao. Odem i otvorim. Možete zamisliti moje iznenađenje: pred vratima, na podestu stepeništa, stajala je dama pod velom: — Je li Georgij Ivanič ustao? — upita ona. […]
I Iz razloga o kojima sad nije vreme govoriti podrobnije, morao sam postati lakej kod jednog petrogradskog činovnika koji se prezivao Orlov. Bilo mu je oko trideset pet godina i zvao se Georgij Ivanič. Kod tog Orlova stupio sam u službu zbog njegovog oca, poznatog državnika, koga sam smatrao za […]