I jednomsamo takoisplivaće moje telosa belim stomakomokenutim nagorei ostaće da lebdina granici svetovadok ga nekanežna rukane preneseu vlažnu i toplu zemljuda ponovopostane klicai vlat što se lomipod vetromi stopalomi krišomponovo izvijai stojiglumeći da je stablošto drži krošnju odoblaka Aleksandra Leković