Vas znam od detinjstva,
nemojte reći da su vam nesreće donela nevremena.
Vi ste tako lepi,
a vaša kuća je sada prazna.
Vi ste ustuknuli pred neobuzdanim udarcima
ovog prozaičnog života.
Vi ste tako lepi. I vaša koža je glatka.
Kao rumen sen ruže.
Sada se spotičete o sudbinu,
kao o ivičnjak.
Morao sam vam reći,
da tako krhka žena,
ne bi trebalo da spava,
otkopčane košulje i otvorenih dlanova.
Divio sam vam se još kao
četvorogodišnjak.
Sećam se jasno da je bilo tako.
Vi ste sada klecnuli pred grozomorom,
ali je vas ne osuđujem niti imam šta protiv vas; –
ja tu ne spadam.
Trebalo je još da vam predočim:
da ste naokolo,
uvek, svoje pokrete izvodili
zanosom, rujno –
kao kroz jutarnji vetar.
Vazduh oko vas je oduvek mirisao na narandžu.
Ta, šta vi ima da izgubite pred njima
kada je vaša senka nežnija od mora?!
Oni vam jedino mogu zavideti.
A i vaša stopala su i dalje, tako da kažem, meka.
Vaši koraci su još polučujni,
vi ste tako nesvakidašnja pojava
i mogu samo da vas odlučno prekorim:
Ne plašite se ispraviti vrat
kada prolazite pored njih
vi, nepatvoreno biće, nežno.
Dušan Mijušković
