Strah od migranata, strah od drugih
Televizijske vesti, novinski naslovi, politički govori i tvitovi sa interneta, koji se koriste da se iznesu težišta i usmerenost strepnji i strahova javnosti, trenutno su preplavljeni upućivanjima na „migracionu krizu” – koja tobože zahvata Evropu i teži da podrije i sruši način života koji poznajemo, primenjujemo i negujemo. Ta kriza je trenutno neka vrsta politički korektnog kodiranog imena za tekuću fazu neprestane bitke koju kreatori stavova vode za pridobijanje i podređivanje ljudskih umova i osećanja. Uticaj vesti koje se emituju sa tog bojnog polja sada je blizu toga da izazove pravu „moralnu paniku”… Dok pišem ove reči, još jedna tragedija – ona rođena iz bezočnog zanemarivanja moralnog slepila – pritajeno čeka da udari. Nagomilavaju se znaci da javno mnjenje, u dosluhu sa medijima koji žude za rejtingom, postepeno, pa ipak nemilosrdno prilaze tački „zasićenosti kada se radi o tragediji izbeglica”. Deca koja su se udavila, naprečac izgrađeni zidovi, ograde sa bodljikavom žicom, pretrpani kampovi i vlade koje se jedna sa drugom takmiče da patnjama izbeglištva, jedva izvedenog bekstva i iscrpljujućih opasnosti puta do bezbednosti dodaju uvredu tretiranja migranata kao vrućeg kestenja – sve takve moralne nepodopštine su sve manje vesti a sve češće „u vestima”. Avaj, sudbina šokova je da se vrate u dosadnu rutinu normalnosti – a moralnih panika da se istroše i nestanu iz vidokruga i iz svesti obavijeni velom zaborava. Ko se seća kako su se avganistanske izbeglice, tražeći azil u Australiji, bacale na ograde sa bodljikavom žicom u Vumeri ili kako su zatvarani u velike kampove koje je australijska vlada izgradila na ostrvu Nauru ili na Božićnom ostrvu „da ih spreči da uđu u njene teritorijalne vode”? Ili desetina sudanskih izbeglica koje je ubila policija u centru Kaira „nakon što su im uskraćena prava od strane Visokog komesara UN za izbeglice”?
Zigmunt Bauman
Stranci pred našim vratima – Zigmund Bauman
„Stranci pred našim vratima” delo Zigmunta Baumana prevedno i objavljeno ove godine u Srbiji daje nam mogućnost da pojam „migrantske krize” stavimo u odgovarajući kontekst, da razumemo poreklo same krize, ali i da odredimo u kom smeru bi trebalo tragati za rešenjem problema. Danas, na Međunarodni dan migranata ispunjavajući Baumanovu preporuku pokrećemo razgovor o ovoj, svakako aktuelnoj, ali pre svega obavezujućoj temi evropskog društva.
Već svojim naslovom Bauman objašnjava raspoloženje kojim su migranti dočekani na teritoriji Evrope. Sugestiju opasnosti iz naslova Bauman na samom početku dela upotpunjava objašnjenjem porekla strepnje građana prilikom susreta sa onima koji dolaze iz ratom destabilizovanih područja. Iako bi trebalo da smo dostigli civilizacijski minimum koji bi značio ako ništa drugo, onda bar pomoći nekome u nevolji, javne rasprave lidera najbogatijih evropskih država, rezultirale su tihim slaganjem sa merama „najhrabrijih” koji su podigli žičane ograde ili nešto umerenijih koji su u značajnoj meri ograničili broj izbeglica koje su voljni da prime u svoje države. U svom delu Bauman traga za poreklom ove dehumanizovane pojave, a pronalazi je u predstavi „stranca”.
„Stranci obično izazivaju uznemirenost upravo zato što su ‘strani’ – i stoga zastrašujuće nepredvidivi, za razliku od ljudi sa kojima stupamo u kontakt svakodnevno i od kojih verujemo da znamo šta možemo očekivati; napokon, masovni priliv stranaca mogao bi razoriti ono do čega nam je stalo – i može da naruši ili zbriše naš utešno poznat način života.”
Skrivena ovim strahovima, opasnost koja se pojavila, ne pred vratima, već u samoj toplini domova onih koji na vestima posmatraju na koji način njihove vlade reaguju u trenucima socijalne krize, ogleda se u nekritičkom prihvatanju loših rešenja, koja postaju podloga za nove, ovog puta realnije krize, koje će se rađati (i već se rađaju) iz neadekvatne integracije novih sugrađana u sisteme koji svakodnevni život čine lakšim.
Gostoprimstvo, na koje su Evropljani bili moralno obavezani, s obzirom na okolnosti koje su dovele do kriza, je, u većini slučajeva, previše očigledno izostalo. U državama gde je prihvaćen veći broj ljudi, migranti su dobili status pokazatelja da uvek postoji neko ko je u većoj nevolji:
„Migranti označavaju ono traženo dno locirano još više nadole – ispod dna na koje su urođeni misérables upućeni i osuđeni; dno koje može svesti nečiju sudbinu na malo manje od apsolutne poniženosti, pa time i na malo manje gorku, neizdržljivu i nepodnošljivu.”
Odgovor na usložnjenu situaciju, koja se formirala neadekvatnim odgovorima na prvobitni problem, Bauman pronalazi konsultujući filozofsku tradiciju koja ispituje doseg morala u oblasti regulacije međuljudskih odnosa, a samim tim i harmonizacije odnosa u zajednici; kao i mogućnosti (spo)razumevanja različitih kultura i epoha. Zaključak do kog dolazi, a koji se donekle već i iskristalisao kao adekvatno rešenje među onima koji su misaona zašli iza žica i getoizovanih sredina, jeste konverzacija.
„Dokaz konverzacije kao najpogodnijeg puta ka međusobnom razumevanju, recipročnom uvažavanju i konačno slaganju (čak i ako se samo slaganje svede na ‘slaganje da se ne slažemo’) leži u uslasku u nju i njeno vođenje uz stav da se zajedno pregovara o preprekama koje će se svakako javiti tokom razgovora.”
Tek zajedničkim razgovorom, u koji će biti uključeni svi kojih se taj razgovor tiče, može da obezbedi razumevanje, kao i društveno uključivanje onih koji su trentno izopšteni. Jednom kada se taj pokušaj razumevanja prestane gledati kao usluga koja se čini nekome ko je u slabijoj poziciji od nas, postaće jasno da je ulaganje u društveno uključivanje zapravo najmoćnija borba protiv radikalizacije, a što je najvažnije, ta borba se vodi na domaćem terenu.
Milica Janjatović Jovanović
