Što li si va­zdan na­mr­čen, kad je ži­vot li­jep, moj na­mr­čen­ko? Tre­ba se, znaš li to, ra­do­va­ti ži­vo­tu, moj na­mr­šten­ko. To ti je pr­va i po­to­nja lek­ci­ja sa­vre­me­no­ga dan­gu­blje­nja, moj nam­ćo­ren­ko… Pa šta ako ti ži­vot tre­nut­no ni­je li­jep, moj na­tmu­ren­ko? Bi­će li­jep ka­sni­je, ako tre­nut­no ni­je, moj za­ka­šnjen­ko. Pa […]

Ni­je im pro­šao rok. Du­go­traj­ni su. Do­bro oču­va­ni u svo­jim kon­zer­vi­ca­ma, u svo­jim fo­li­ja­ma, u svo­jim ce­lo­fa­ni­ma, u svo­jim sa­la­mu­ra­ma, fu­tro­la­ma i obra­zi­na­ma. Ni­je­su se po­kva­ri­li. Još uvi­jek su za upo­tre­bu i ima ih po­svu­da, a na­ro­či­to ta­mo gdje su naj­po­treb­ni­ji. A naj­po­treb­ni­ji su ta­mo gdje su naj­štet­ni­ji. I nji­ho­va […]

Kad bi se, nekim čudom, ponovo pisala pisma, i kada bih, nekim još većim čudom, umio napisati pismo, i kada bi, što je najčudnije, poštari još uvijek nosili pisma, pa još, što je veće čudo od najčudnijeg čuda, kad bih znao adresu onoga kome kobajagi pišem, svakako bih napisao neko, […]