Jasan Pogled
Maštala je šta bi se moglo desiti na kraju… možda će je uzidatiu kuluda zauvek dočekujevetari one koji se vraćaju možda se pretvori ukameni obeliskstub soliiskrzani oblakšto se gubi na horizontu možda je susretne na putu kao mračni, zgodni stranac iz romana… kako god da reši da dođenadala se samoda […]
Ja sam prosečan turistapristajemda me vodeu grupipo prenatrpanim trgovimai muzejima Ja sam prosečan turistazadovoljnada samo u prolazudotaknem kamenkoji su pre par hiljada godina dovukli robovi Ja sam prosečan turista ne tražim da me primeu velike gradovei sveta mestadovoljno mi jeda kroz mutno stakloautobusavidimkakav život može biti Aleksandra Leković
Vreme mi oblikuje telo utiskuje linije širi kožu dodaje naslage… igra se glinom i bruši oštre delove Vreme posluje po mom telu podiže pritisak smanjuje otpornost skraćuje dah… polako odustaje od krupnih popravki i čeka ozbiljan kvar Vreme mi rovari po mozgu krade sećanja ubacuje prinudne radnje širi strah od […]
Umem pomalo da ronim na udah Spustim se ispod linije pređem granicu ka tišini Kad suzbijem strah koji me vuče na gore I dozvolim vodi da me pritisne svojom mekom težinom Na sekundu osetim da sam uspela da se sakrijem od neprijatelja koji me vreba još iz partizanskih filmova Aleksandra […]
Posećujem društvene događaje Izložbe proslave sahrane Pažljivo izbegavam tumačenja autora izjave zahvalnosti govore iz griže savesti Plivam kroz mreže pogleda i misli koje me procenjuju Klizim niz hladne pozdrave i sleđene osmehe Tražim znakove očima i tople dlanove podrške Izmiče mi stvarni smisao ovih događaja Osim ako nisu priprema za […]
Sve se već desilo u meni svi padovi potresi i nestajanja Na mojim projekcijama u glavnoj ulozi su strahovi, strepnje i teške pauze Nesanica je konferansije a scena je otvorena do ranog jutra a može i posle kada je dan siv i sumoran kao danas Aleksandar Leković
Drže me travevuku me dugim vlatimazaustavljaju korenjemmole da ostanem ja klizimžutim svetlom tunelažurim ka mreškanju vode u sumraki mirisimašto prizivaju stare slike Nema predaha na tom putugazim preko vremena što se osipapreko mutnih voda i klizavog kamenja Uverenaili naučenada jedino tako i može da bude ne smem da se prepustim […]
Nemam korensamo sam listkoji pluta po vodi dok ga težinane povuče na dno Nemam ni stablokoru su izgrizlizečevi vremenaa srž seogoljenaosušila Nemam krošnjusuviše su krte i tankebile te grančiceda bi na njih okačilivažno ordenjelišća Sad više nemamni mestona kome su sadilionikoje sam pratila poljupcem u čelo Aleksandra Leković
Ja sam glina savitljiva Meka sklona oblikovanju dok ne očvrsne Ja sam voda tiha blaga što breg roni dok ne nađe put Ja sam pamuk umršeno klupko bez oblika stvoreno da obmota da ublaži pad Samo jedan grumen u središtu čvrst i oštar ume da povredi kad zađeš duboko Aleksandra […]
Ponekadmi se učini da mogu da odemsitnim polukorakomili da se provučemispod ograde Ponekad mi se činida mogučaki krupnim koracimakroz širom otvorena vrata A onda pokušamsamo da se okrenemda promenim težištei shvatim da sam prilepljena za podlogu od kartona na kojoj su nacrtani krevet,sto, stolice i prozor na zidu što gleda […]