Jasan Pogled
Ovde je istorija progovorilana sav glas i zvezda progore čelo.Ovde se ptice dovikivalesa tvojim srcem, dok duvalivetrovi nad dotrajalim predelima.Ovde živi jeli svoje srceda bi živeli, a mrtvi sve manje i manje bilimrtvi. Ovde svi su podjednakoudahnuli oporu odsutnostjednog cveta jednog mesta i vremena. * Recitujem vašu noć mome danumuziku […]
Ispili se iz bačenog kamena i bude zenica neba oslepelog, malo života zbilja poletelog s naših beskrilnih pognutih ramena. O čudna ptica čija namena da bude let zemlje i pesma opustelog neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena. Ptico uzidana u mozak […]
Nema je ovde, sve je više gubimU časnom krugu kog zaborav rubi.Oh, gipka sliko varke, varko živa,kad kamen vida njeno lice biva. Daj mi snage da neporočno ljubim,dane započeo tužno. Tu se skrivabol bez odjeka i reč bez odziva.O, daj mi snage nad silama grubim. Vrati mi sličnost da usnim, […]
Da pesma „Balada“, kao uostalom i dobar deo Miljkovićeve poezije uopš te, izrasta i formira se direktno iz knjiga, odnosno racionalno shvaćenih teoretskih odredbi, a ne pretežno iz gole inspiracije – na koju se, inače, u ime pobede nad pesnikom poziva – dokazuju i ovi stihovi: Kradljivci vizija, Orlovi iznutra […]
Svet nestaje polako. Zagledani svi su u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo! Granice u kojima živimo nisu granice u kojima umiremo. Opora noći mrtva tela, mrtvo je srce al ostaju dubine. Noćas bi voda samu sebe htela da ispije do dna i da otpočine. Putuj dok još ima sveta […]
Pesma je niz oslepljenih reči Ali je njihova ljubav sasvim očigledna. B. Miljković: „Kritika metafore“ Nema, takoreći, nijedne Miljkovićeve pesme u kojoj se direktno ili indirektno ne apostrofira poezija, pesnik ili pesma. U stvari, čitava njegova lirika je jedna prilično nametljiva demonstracija poet ske specifike, jedna relativno dosledna primena čvrsto […]
Ona nema nikogaosim sunca i mene. Ona se ukazuje lutaliciukazuje se lukavomukazuje se zaljubljenom Ništa nije izgubljeno u vatrisamo je sažeto Na krajevima vatrepredmeti koji ne svetleniti se nečim drugim odlikujutraju u tuđem vremenu Ptica koja sama čini jatoiz nje izleće Uzmite šaku svežeg pepelaili bilo čega što je prošloi […]
Ali ne, to još uvek nije vreme.To je jedno mestokoje prepoznajem u prostoru. Mrtve su gore odakle ta reč dođe.Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje svladatajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada.Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe.Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, krutagde […]
(Antiakmeizam Branka Miljkovića) Dok jedini prkosiš Siromaštvu jasnoće B. Miljković, „Dok budeš pevao“ UVOD – BEG OD JASNOSTI Poezija Branka Miljkovića je, većim delom, sušta suprotnost akmeizmu, pesničkom pokretu koji se okrenuo predmetnostima i „jasnoći pesničkog izraza“ (Flaker, 1992, 9). Za razliku od akmeizma koji je negirao „prekomernu“ upotrebu metaforike […]
Zaustavimo se, u ovom tekstu, tek na jednoj misli o onom velikom MOŽDA, onom UZALUD i onom MOGAO BIH srpskog pesništva. Naravno da na ovom mestu ne želimo da otvaramo lingvističku hermeneutiku ove rečce/priloga/modalnog glagola, ovih malih reči koje obeležavaju tri velike etape u modernizaciji srpskog pesništva: Dis, Miljković i […]