Pesma je niz oslepljenih reči
Ali je njihova ljubav sasvim očigledna.
B. Miljković: „Kritika metafore“
Nema, takoreći, nijedne Miljkovićeve pesme u kojoj se direktno ili indirektno ne apostrofira poezija, pesnik ili pesma. U stvari, čitava njegova lirika je jedna prilično nametljiva demonstracija poet ske specifike, jedna relativno dosledna primena čvrsto usvojenih stavova, metoda i tehnike koja, superiorna u svojoj isključivosti, pretenduje na to da postane dalekosmisleni primer za ugled.
On, naravno, zna šta je to pesma, ali mi to kao da ne znamo. Demonstrirajući svoja du gim eksperimentima i proučavanjima dokučena saznanja, on će uvek radije pevati o pesmi nego što će pevati pesmu. On u stvari i ne peva, on rezonuje, isprobava sebe, filozofira i meditira. Nema gotovo nijedne pesme u kojoj, kao upadljiva etiketa, ne štrči poneki aforizam, poruka i pouka, naravoučenije. A ta pouka, kao i čista sekvenca i maglovita dvosmislenost uvek je na kraju pesma. Pesma koja ne opeva misao, kako on kaže, nego pesma koja misli. Antiispovedna i antinarcisoidna, njegova pesma je ipak zaljubljena u sebe, u svoju moć da izgovara reči.
Ona ne samo da misli sebe, nego misli i o sebi. Njegova pesma je superiorna nad svim oblicima ljudske spoznaje. Njene mogućnosti su upravo neograničene. Reč pesme, čak i slučajno zahvaćena i stavljena u nemoguće odnose, ima čarobno, svemoguće dejstvo. Jer pesma je jedino u stanju da ni iz čega napravi nešto, da imenuje prazninu, da se rađa kao feniks iz svog sopstvenog pepela.
Tehnološki, gotovo alhemijski postupak lansira u svemir pojmove, slike i obrte stostrukih dimenzija. Stvara se svet pune praznine i prazne dubine, i cvet i necvet smisla, i imaginarna stvarnost, i apsolutna nemerljivost. Kao u nekom kaleidoskopu.
Sve je nestvarno dok traje i diše,
Stvaran je svet čija odsutnost miriše
I cveta, a cveta odavno nema:
Bespućem do nade pesmu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
(„Ariljski anđeo“)
Ovi stihovi pozajmljeni iz jedne od najlepših njegovih pesama nedvosmisleno ilustruju bezmalo čitav Miljkovićev poetski postupak. Već prva dva stiha, kao negacija stvarnog na račun imaginarnog, očito ni su ništa drugo do čisto bretonovska, a delimično i malarmeovska, teza o krajnostima koje se konačno stapaju u jedno. To je istovremeno i suština poetskog odnosa prema filozofiji, upravo filozofskog prema poeziji. To je svojevrsna pesma o pesmi, zahtev da ona bude „cvet čija odsutnost miriše“. Jednostavnije rečeno, nije zadatak pesme da ona direktno i isprazno saopštava stvari i stvarnost, nego da bude njihov pomereni izraz, njihova mogućnost, nestvarnost kao dublja stvarnost. Na kraju krajeva, stvarno je samo ono što je u pesmi koja je zaboravila stvarnost jave i postala stvarnost sna, otkrila sebe u ogledalu svoje pretpostavke i svog odsustva.
Pesma o pesmi je retrospektovana i u finalna dva stiha iz ove strofe. I to znatno čitljivija, ispraznija pesma.
Svet, taj nešto arhaični, oveštali simbol za poeziju, sluti i priprema pesmu „bespućem do nade“, odnosno u sferama vakuuma, imaginacije, i vanprostorne i vanvremenske stvarnosti. To je sfera podsvesti i tamo je očigledno sve belo, prazno, vazdušasto, na bespuću. A to imaginarno i ničim ograđeno prostranstvo upravo je idealno stanje praznine koja liči na neko nirvansko čistilište, odakle se najpoletnije kreće u prostrane i neomeđene poetske sfere.
Može, naravno, da se krene bilo kuda, ali ovoga puta se neobavezno i neodređeno kreće prema nadi, koja može da se shvati (ali i ne mora) i kao mogućnost pesme da ipak nečemu iole osmišljenom dosegne, da na kraju nekom cilju dopre, odakle će, konačno, opet moći da startuje u beskonačno.
I sada dolazi poenta poslednjeg stiha: „Kad izdan još volim onu koja spava“. Taj stih je najotvoreniji i najispovedniji i kao da reprezentuje tezu da pesma uvek nadmudri, pobedi (ili izda) svoga pesnika, ponese ga i tamo kuda on ni sanjao nije. U svakom slučaju, izdajstvo je dvostruko: pesma je nadmudrila pesnika najpre zato što su reči pesme očito kazale nešto drugo od onoga što je pesnik želeo, a zatim što su i nehotice dočarale „onu koja spava“, kao kod Disa. Odnosno, te reči su dočarale ljubav, izazvale ipak emociju i drugo pesnikovo srce, upravo lice mudrog pesnika koji uopš te ne voli da se isprazno jada i ispoveda, jer je u tom pogledu veoma čedan i sti dljiv.
Da ne idemo dalje. Problem pesme, njene dubine i svestranije ispovednosti, kao i njene hermetičnosti i samosvojstva, utkan je, rekli smo, skoro u sve njegove stihove. Preciznije govoreći, on u stvari ima tri vrste pesama o pesmi. U prvu vrstu mogle bi da uđu one pesme u kojima se direktno postavljaju i obrazlažu poetski problemi, počev od globalnih načela pa sve do modifikovanih detalja svedenih na sistem tehnologije stvaranja i metod oblikovanja pesme.
Drugu grupu čine one pesme u kojima se to kaže na jedan indirektan, posredan, zaobilazni način. I najzad, u treću grupu mogle bi da uđu one pesme (u stvari, većina ostalih) koje su „pesme o pesmi“ samo utoliko ukoliko su demonstrativno natureni „primer za ugled“, realizacija jednog metoda oblikovanja, odnosno koje su „aluzija i nagoveštaj“ poetskih zakona i osobenosti koje tek vispreniji čitalac otkriva i sluti, već u skladu sa univerzalnošću smisla i metaforičnošću takve poezije. Naravno, ima pesama koje su i jedno i drugo (i treće!) u isto vreme, a ima ih koje su to u naslovu a nisu i u tekstu, dok je najviše onih koje to u naslovu nisu, ali u tekstu jesu („Tragični soneti“ i „Utva zlatokrola“, na primer). Nego, pođimo redom.
Bezmalo sve najbitnije, najtrajnije i najfunkcionalnije svoje odredbe pesme i poezije Branko Miljković je sažeo u svojoj „Baladi“, koja je ujedno i jedna od dve-tri najbolje njegove pesme. Za pra vo, on ovde o pesmi govori na dva načina: direktno i indirek tno, u tekstu i kontekstu. Najpre pada u oči da je sam naslov dat po receptu sadržanom u vinjeti „Pesma i naslov“, gde se rableovski kaže:
Pesma i naslov vode ljubav
Neko vreme a zatim
Preziru jedno drugo i svako peva za sebe.
Time se htelo reći da u suštini i nema neke naročite veze između uslovnog pojma
„balada“ i samog teksta koji nije balada ni po formi, ni po sadržini. Balada je
ovde samo smišljena, slučajna reč, s oporim ukusom tajanstvenog i mističnog u
sebi, i ona samo zagovara smisao, mada ga samim tim na neki način i dopunjuje,
jer „ja mislim“ – pisao je na jednom drugom mestu Miljković – „da naslove treba
davati u izvesnoj meri nezavisno od pesme. Naslov ne sme da bude izvod iz
pesme, on ne sme da potkaže pesmu, on mora da bude njen sastavni deo koji je
obogaćuje, a ne objašnjava“ („Za jednu pesničku umetnost“, Vi di ci, br. 17–18,
1955).
Sve u svemu, već tako reći od samog starta, od prve reči, od samog naslova – dolazimo do „pesme u pesmi“, do primene odgovarajuće tehnike i poetike. To važi i za nimalo neophodnu posvetu, koja ovde ima karak ter podnaslova – „ohridskim trubadurima“ – mada to u ovom slučaju i nije najbitnije.
Balada je, dakle, jedna nenamerno programska pesma koja po izvesnim svojim dimenzijama dobija i značaj „poetskog vjeruju“. Ona je, bezmalo, čitava jedna poetika, mada na to neposredno ni ti pretenduje ni ti u kontekstu cilja. Usplahirena, očito nadahnuta, s apostrofama u ozvučenom patetičnom vokativu, konkretna i smela u zaključcima, puna misaonih sekvenci i ne baš uvek određenih i poučnih poruka, ova pesma kao da i nenamerno ot kriva i kazuje više onim što ne kazuje, odnosno kao da i nenamerno demistifikuje ono što se inače rutinerski želi obezličiti i uviti u glatke staniole nepojamnog i imaginarnog:
Mudrosti, neiskusno svi ću zore.
na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore.
Odmeren u aspekt u jedne starinske, konvencionalne interpretacije, pr vi stih je obična paradoksalna besmislica, pravljena s mudrim ciljem (otuda, valjda, i prva reč „mudrosti“) da se obezliči ideja, zatamni prostor i nagovesti neophodna praznina gde sve teče samo od sebe i samo u sebi i gde je podložnost rečima koje, tobože, slučajno dojedre odnekud – apsolutni preduslov potpune i najdublje poetske ekspresije. Ali, ta mudrost, koja je ovde ipak prva reč (koja će se u kasnijem tek stu još jednom ponoviti) naslonila se ipak na zore koje „neiskusno sviću“ i time svojim kontekstom nagovestila i svoju suprotnost koja će je možda razoriti, zoru i stihiju koja će konačno pobediti.
To je, u daljoj svojoj konsekvensi, svojevrsni poziv na opreznost, kao ono saznanje da se bliži pesma, da nadolazi i neiskusno sviće odnekud, kao standardna i banalizovana zora. Zato se, nevoljan, istovremeno treba i opustiti, „predati na milost i nemilost rečima“, ali i spreman, mudro moć reči dočekati neumitnu plimu, jer se u ovakvim slučajevima nikad pouzdano ne zna šta će za sobom povući apsolutno oslobođeni start i prejaka, neukrotiva reč.
No, šta sad biva? Neš to kao da je zatajilo, jer umesto očekivane balade i neiskusnih zora, koje spontano treba da polete i neometano preliju čak i ovu mudru, misaonu pesmu – dolazi iz komandnog centra iznenadna korektura, kontrolna redukcija. Pesnik kao da ne sme – a u stvari namerno neće – da dozvoli potpunu spontanost daljeg leta i „neiskusnost svitanja“. On se jednostavno boji da krene starim, utrvenim putevima jer „na obične reči više nema pravo“. On, dakle, traži nove, revolucionarne odnose, svestan je mudrih principa za koje se opredelio, i njega više uopšte ne interesuje problem šta, nego kako nešto reći.
Time se, ujedno, potpuno rehabilituju i prethodne zore koje „neiskusno sviću“, i višeznačnost, metaforičnost, pa i mestimična paradoksalnost reči i smisla koje dalje slede.
Konkretnije govoreći, pesma o pesmi počela je rečima, odnosno polemikom o rečima koje ne smeju da bu du „obične“ i koje moraju da se „samo jednom svojom polovinom poklapaju“, kao domine. Ukrat ko, u reči „mudrosti“ već se propinje budna svest o potrebi i super-kontrole jer se, navodno, radi o svojevrsnoj proizvodnji svojevrsne, moderne pesme, a to treba dati do znanja ne samo posredno, tek stom i kontekstom, nego i neposredno, jasnijom odredbom i definicijom te i takve pesme.
Prva od tih odredbi – „na jasne reči više nemam pravo“ – direktno uvire u dru gu: „nad glavom rasprskavaju se zvezde kao metafore“. Reč „metafora“ ovde ima dvogubo, upravo isprazno i – pomereno značenje. Naime, ona je najpre, na relaciji klasičnog poređenja, druga odredbena komponenta stilske figure metafore. U drugom slučaju ona je prava metafora u svom direktnom, elementarnom značenju, kao sadržaj pesme, kao njena neophodna suština. Zvezde se rasprskavaju kao metafore upravo zato što sintetišu pesmu, daleku, hladnu, svevremenu i svemirsku. A moderna pesma i nije ništa drugo do jedva proširena metafora, kao što je metafora bezmalo i sve drugo u jednoj takvoj pesmi pomerenih značenja i neograničenog smisla.
I onda dolazi uobičajena sentenca „Što je visoko iščezne, što je nisko istruli“, koja, sama po sebi, ništa novo ne kaže, ali koja je, kao neka vrsta sinteze relativnosti svega – samo priprema za metaforu koja sledi:
Ptico, dovešću te do reči. Al’ vrati
pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.
Metaforu „pesma“ zamenila je metafora „ptica“. I u jednom i u drugom slučaju, nad ponorom lebdi pesma sama, a nad nepreglednim prostranstvima krstari poezija. Reči „pozajmljeni plamen“ i „pepeo“ su krv i bilo te pesme. Prve su metafore forme, druge metafore zadobijaju šire značenje. I sad se pitanje svodi na stepen pesnikovog odnosa, na ugao i stav sa koga će se sve to zahvatiti. A ideja njegova, ma kakva bila, unapred znamo da će bi ti potučena, natpevana. Figurativno rečeno, ma koliko bi li neispitani i široki ogromni prostori pojava i stvari, ptice će ih nadleteti i plamen sagoreti.
Namera je jasna: pesnik svoju „javnu pticu“ – pesmu želi ponovo da vrati u jato poezije, u kavez sa rešetkama od reči.
A ona je neukrotiva i nevidljiva, ćudljiva, pa stalno izmiče i beži u svoju slobodu. Znači, beskonačno je sve, preširoko, eterično i amorfno. Ništa nema smisla dok se beskraj ne savlada, makar se zaodenuo i u starinsku, demodiranu odeždu.
To, međutim, nije nimalo lako ni jednostavno jer treba plamena, vatre, makar oni u pepelu tinjali:
Uzmite šaku svežeg pepela
Ili bilo čega što je prošlo
I videćete da je to još uvek vatra
Ili da to može biti.
Ove replike, pozajmljene iz treće strofe „Pohvale vatri“, dešifruju sasvim očigledno i nameru i čitavu poetiku pesnikovu. Ali, ima li smisla uopš te potezati nameru i poetiku kada se unapred zna da će ih pesma ne samo nat kriliti, nego i pobediti, uni šti ti, već u skladu sa osnovnim Miljkovićevim geslom da je „poezija pobeda nad pesnikom“.
Unapred osuđen na poraz, pesnik ipak donkihot ski juriša na vetrenjače jer pevati za njega znači bi ti, postojati, živeti i – umirati! „Isto je pevati i umirati,“
Ova tragična, prejaka Miljkovićeva reč lebdi kao neka utvara nad nepočin-poljem njegove sudbine i njegove nigdine. Ima istine u nekim opaskama (Dra gan M. Jeremić) koje apostrofiraju relativnost smisla ovog dvogubog aforizma koji, i suprotno intoniran („Isto je pevati i živeti“) ne menja mnogo svoj smisao, i to ne samo zato što „vaj, različite reči isto znače“, nego što, po istoj logici, pojam pevati sintetiše sve, on znači bi ti, a bi ti nije samo živeti, nego i umirati. Prema tome, to je samo delimični, uslovni im puls njegovih opštih, nikad potpuno iskazanih nihilističkih i pesimističkih načela. Bitna je vera u pesmu, u reč, u mogućnost izraza, a to je u suštini vera u život za koji se na drugom mestu jasnije i vedrije kaže: „Smrtonosan je život, al’ smrti odoleva“…
Uostalom, čitava balada i nije ništa drugo do nadahnuta i lirski pregrejana demonstracija osnovnog Miljkovićevog načela, inače pozajmljenog, čije direk tnije nijanse sagledavamo u valjda najboljem njegovom esejističkom napisu „Orfejsko zaveštanje Alena Boskea“. Krilatica „Poezija je pobeda nad pesnikom“, kao neki stub-nosač, temelji se na prastarom, fatalističkom poimanju pesnika i poezije, po kome je „najveća opasnost poezije izdajstvo, a to je cena koju svaki pesnik mora da plati za svoje stihove“. U tom, orfejski shvaćenom smi slu, aforizam „Isto je pevati i umirati“ nije samo poistovećenje ontološ ki shvaćenog bića sa „nepredviđenošću egzistencije“ u poeziji, već ustupanje primata pesmi pošto, po Boskeu (koji nije egzistencijalista) – „iskustvo pesme prethodi iskustvu pesnika“. Jednostavnije rečeno, svet prave jave i jave punog sveta objektivno treperi u pojmovima i rečima van nas, da „u tuđem smo srcu svoju pesmu čuli“ i da je pesma, ta surova pobednica, dobrodošli neprijatelj pesnikov. Ona traži njegovu glavu, ali njegov poraz i njegova smrt biće ujedno i najafirmativnija njegova negacija!
Sličnu demonstraciju boskeovskih (i ne samo njegovih) shvatanja pesme otkrivamo i u drugoj strofi, gde nas najpre zaseni i zalepi prvi stih, sav satkan od prediva višebojnih simbolističkih aforizama: „Sunce je reč koja ne ume da sija.“
Na prvi pogled – potpuna besmislica. Reklo bi se da je to jedan od onih tipično Brankovih lepršavih i neobavezujućih karambola, sabijenih u „vrzino kolo reči“. Međutim, pomerena na nivo metafore, pa i poetičkih načela od kojih se tek u retkim trenucima, kad pesnik navodno pobedi pesmu – odstupa, ova inače tanka i lagana sentenca je samo im puls jedne potrebe za fundamentom, ona je demonstracija jedne estetske norme. Čak bi se moglo reći da je to u izvesnom smislu okosnica i suština jedne osnovne dileme na relaciji simbolizam –nadrealizam, markantna za Boskea, sudbinska za Miljkovića. Boske je, kako sam Miljković kaže, „izvršio sintezu nadrealističke i simbolističke poezije“ u tom smislu što je na „simbolističku strogost oblika (forme) koja čini pesmu prisebnom uprkos svemu što je iznutra razdire“ – nadovezao nadrealistički „negativ jezika“.
Određujući i prak tično taj odnos, Boske je pisao:
Ja kažem sunce i reč svetli;
ja kažem golub, i reč leti;
ja kažem jabučnjak i reč je u cvetu.
Reči su, dakle, preozbiljno, semiotički shvaćene. One ne samo da nešto znače,
nego i zrače. One i sintetišu, i definišu. I ne samo to. One su jače od smisla,
punije su odnjega jer „ono o čemu će pesnik pisati ne određuje stvarnost, već
jezik“. To već nije ni elementarni simbolizam pošto „Malarme bi rekao: ja kažem
sunce, i sunce svetli.“ Malarme upravo izjednačuje reč i biće, kako je
konstatovao i sam Miljković. Ali, Boske ne čini tako. Kod njega „reč sunce
ostaje samo reč, ali reč koja svetli. Po njemu ono što znači može da zameni ono
što postoji.“ U tome je suštinska razlika.
Bilo kako bilo, tek stih „Sunce je reč koja ne ume da sija“ dolazi kao vibracija jedne čisto intelektualne, reklo bi se teoretske dileme: da li je reč „sunce“ samo reč (Boske) ili je ona malarmeovski simbol i „višespratna metafora“. Izgleda da nije ni jedno ni drugo, jer da je samo reč, onda bi ona imala i svoju autonomiju, „umela bi da sija“, da zrači potpuno nezavisno, sama od sebe i sama u sebi. Da je samo „Sunce“, onda ne bi bila i reč „sunce“, postala bi metafora koja ne bi smela da sija jer onda bi izg ubila svoj metaforični, pomereni i poredbeni smisao. Ona je dakle i samo reč (koja ne ume da sija) i samo sunce (jer nije metafora). A ta je protivurečnost, nema sumnje, sinteza nadrealističkog i simbolističkog odnosa prema leksici, pesmi i reči, poeziji uopšte.
Ljubisav Stanojević
Nastaviće se
