Jasan Pogled
Ništa me ni za šta ne vezuje.Želim pedeset stvari u isto vreme.Čeznem, moren nekom halapljivom žudnjomZa nečim što ne znam šta je –Konačno za beskonačnim…Nemirno spavam i u burnim snovima živimKao neko ko nemirno spava i u polusnu sanja.Zatvorili su mi sva vrata zamišljena i neophodna.Spustili zavese na sve pretpostavke […]
(Poglavlje iz knjige Neiskazivost: O mišljenju kao pisanju, Litteris, Zagreb, 2019.) Uvod Pristupiti izravno mišljenju u djelu Fernanda Pessoe ne znači dohvatiti cjelinu. Bez paradoksa i aporija diskurzivne pustolovine nećemo nigdje dospjeti. Valja se unaprijed pomiriti da je ova nemogućnost pristupa njegovu djelu istodobno otvoreno područje preklapanja između stilova i formi […]
Više mi je žao onih koji sanjaju o verovatnom, razumnom i dostupnom, nego onih koji maštaju o čudnovatom i dalekom. Oni koji imaju velike snove ili su ludi i veruju u ono što snevaju, pa su stoga srećni, ili su obične sanjalice za koje je maštanje muzika duše, koja ih […]
Nikada nikoga ne volimo. Volimo samo sopstvenu zamisao o njemu. Ono što volimo jeste naša ideja – u suštini, mi volimo sami sebe. Ovo važi za svaki vid ljubavi. U seksualnoj ljubavi tražimo zadovoljstvo koje nam pruža tuđe telo. U ljubavi koja nije seksualna, tražimo lično zadovoljstvo posredstvom naše zamisli. […]
Nema ničega što tako potpuno otkriva, tako savršeno prenosi suštinu moje urođene nesreće, kao što je ona vrsta sanjarenja koja mi je, iskreno, i najdraža, melem koji najradije biram za teskobu svoga postojanja. Suština onoga što želim svodi se na ovo: da prespavam život. Suviše volim život da bih mogao […]
Ne spavam, i ne nadam se snu.Čak i u smrti ne nadam se snu.Predstoji mi nesanica duga kao Mlečni putI jedan zaludan zev koji će nadživeti svet.Ne spavam; ne mogu da čitam kad se probudim noću.Ne mogu da pišem kad se probudim noću,Ne mogu da mislim kad se probudim noću […]
Jadi čoveka koji se dosađuje u životu na balkonu bogate vile jedna su stvar; nešto su sasvim drugačije jadi nekoga ko, kao ja, mora da posmatra svet iz svoje sobe na četvrtom spratu u Bajši, i ne može nikako da zaboravi da je pomoćnik knjigovođe. „Tout notaire a rêvé des […]
Svaki put kad putujem, putujem dugo. Umor koji me obuzme kada odem vozom do Kaškaiša isti je kao da sam, u to malo vremena, prošao sva sela i gradove četiri ili pet zemalja. Svaka kuća pored koje prođem, svaka koliba, svaka usamljena kućica utihla i obojena u belo – na […]
Postoji neka vrsta dremeža voljne pažnje, koju ne umem da objasnim, a često me obuzima, ako se za nešto tako maglovito uopšte može reći da nas obuzima. Idem ulicom kao da sedim, a moja pažnja, uvek otvorena prema svemu, još uvek je inertna kao telo koje miruje. Ne bih bio […]
Većina ljudi spontano živi fiktivnim, tuđim životom. Većina ljudi su drugi ljudi, kaže Oskar Vajld, i dobro govori. Jedni provode život u potrazi za nečim što ne žele; drugi se muče da pronađu nešto što žele, ali im ničemu ne služi; treći se, pak, izgube u ◊Međutim, većina je srećna […]