Jasan Pogled
Neovdašnje veče Nad Petrogradom je stajala mećava. Upravo — stajala: kao čigra u pokretu — ili dete koje se vrti — ili požar. Bela sila je — nosila. Odnela je iz sećanja i ulicu i dom, a mene je donela — postavila i ostavila — tačno nasred salona — razmera […]
U ormaru sestre Valerije živi Puškin, onaj isti crnac s kovrčama i sijevajućim bjeloočnicama. No prije bjeloočnica postoji drugo sijevanje: vlastitih zelenih očiju u zrcalu, jer je ormar obmanjujući, zrcalan, dvokrilan, u svakom krilu – ja, a ako se sretno namjestim nosom nasuprot tom razvođu dobiju se niti dva niti […]
Nad Petrogradom je stajala mećava. Upravo – stajala: kao čigra u pokretu – ili dete koje se vrti – ili požar. Bila je sila – nosila. Odnela je iz sećanja i ulicu i dom, a mene je donela – postavila i ostavila – tačno nasred salona – razmera staničnih, balskih, […]
Ja ne bih mogla da živim sa tobom ne zbog neshvatanja, već zbog razumevanja. Patiti zbog tuđe pravednosti koja je istovremeno i vlastita, patiti zbog pravednosti – to ponižavanje ne bih podnela. Do dana današnjeg ja sam patila samo od nepravde, bila sam samo ja u pravu, ako su se […]
Najnesrećniji tragalac za pašnjacima (nomē) slobode evropskog pesničkog kontinenta, Marina Cvetajeva (samoizgnanik uz to odasvud, oduvek, u potrazi za jedinim svojim pašnjakom – stolom za kojim bi, okrenuta licem zidu, ispisivala svoje budi!) – verovatno je pretpostavljala, bar jednim delom sebe, da je moguće izmaći sečivu vremena. I da su […]
U mislima o drugom, pod drugim znakom,I nenađenom, ko sreće rt,Korak po korak, mak za makom –Obezglavih ceo vrt. Tako, jednom, u suhoLeto, u nekom pustom polju,Smrt će rasejanom rukomSkinuti glavu – moju. Marina Cvetajeva 5-6. septembar 1936.
Još jedna varijanta moga intimnog opštenja s Peterom bila je igra „Đavole, đavole, poigraj se pa vrati!” igra koja se sastoji samo od reči „poigraj se”, igra samo za njega, jer se igra on, ali ne onaj koji ga moli, kome je on uzeo nešto važno: tati — naočari, mami […]
I dio Spleo se đavo s detetom. Đavo je živeo u sobi sestre Valerije — na spratu, pravo sa stepenica — crvenoj, atlasno-damastno- svilenoj, s večitim i jakim sunčanim stubom, u kome se neprestano i gotovo nepomično kovitlala prašina. Počinjalo je od povika: „Idi, Musja, tamo te neko čeka” ili: […]
Srećna ti Nova – nov svet – i kraj – pod novim krovom! I prvo pismo tebi na novom – Nesporazum je da je na rodnom – (Rodnom-plodnom) mestu zvučnom, mestu zvonkom, Kao Eolova kula prazna i strašna. Prvo pismo tebi iz jučerašnje, Gde ću bez tebe da zgasnem, Domovine, […]
Duboko se zagnjuriti u sebe i posle mnogo dana ili godina-jedoim-iznenada-vratiti se kao vodoskok, pretvoriti dubinu u visinu, preboljenu, preobraženu. Ali, ništa ne pričati:tome sam pisala, ovoga sam ljubila.Raduj se, uskoro će svemu kraj.govori moja duša usnama.Zagrliti drvo ili čoveka-za mene je isto.Jeste isto. To je jedna strana. A sada […]