Uoči rata, prvih dana aprila meseca, godine 1941, komedija u palati Borghese, traje i dalje, sa malim metamorfozama. Pregovori sa Mussolinijem — da se sačuva mir — ne vode se više, preko emisara našeg uspijenog princa, u Rimu, nego ih sad vodi nova vlada, u našoj zemlji sa poslanstvom Italije. […]

Idućeg dana, vrlo rano, ja sam već u Rimu, na vreme za konferenciju osoblja poslanstva, kod našeg mandarina. Torsten Roslyn me je, vrlo rano, dovezao natrag sa brda Terminillo. Prošli smo, brzo, kroz vanredne vidike u okolini Rima, kroz nebesa, iznad prevoja planina — koja su bledorumena, bledoplava, bledozelenkasta. Rieti […]

Pri kraju marta meseca, godine 1941, Rim se bio naježio. Proleće je bilo došlo, a svima je postalo jasno, da će rat, sad, sasvim sigurno, kao polip, obuhvatiti i Balkansko poluostrvo, i Aziju. Trebalo je zamisliti tog polipa. Crnog, ogromnog, bezmernog, koji obuhvata sve, a ostavlja trag krvi. Kraj svega […]

Celog februara meseca, palata Borghese u Rimu, prevrće se kao čovek u groznici. Jer i to se događa takvim zgradama. San i groznica, toplota i drhtavica, nemir i nade, smenjuju se i u zidinama i fontanama takvih dvorova, koji stoje u Rimu, stolećima. Nemci su krajem februara pritekli u pomoć […]

Februara meseca godine 1941, mandarini, dva mandarina, moje zemlje pozvati su bili kod Džingis Kana. Naređenje je bilo da se, u Rimu, kad nas o tom pitaju, kaže: radi se o sklapanju nekog pakta o nenapadanju, između naše zemlje i Nemačke. Pri kraju februara, međutim, znalo se u Rimu, šaputalo […]

Prvih dana februara, godine 1941, posle duge zime, bilo je nekoliko vanrednih zalazaka Sunca, nad Rimom. U strahu da ne dođe, uskoro, do rata, između moje zemlje i Italije, ja sam te zalaske išao da gledam sa terase ,,Valadier“. Poslednji zraci Sunca rumenili bi kroz kupolu Michelangela, u daljini, kao […]

Godina 1940, završila se strašnom zimom, u Veneziji, a godina 1941 — kao ta što se završila — počela je mrazom koji je redak, u Rimu, i u januaru. To je bila moja poslednja godina u Rimu, pa se zato, možda, i sećam mnogih sitnica iz tog doba. Ljudsko sećanje […]

To veče, moj učitelj talijanskog — gospođica della Cloetla — oterana je rano, da legne. Bila je, pri odlasku, očigledno, naburena. Htela je, kaže, da posedi još malo. Pitanja moja, o Michelangelu, zato što sam stranac, i nju zanimaju. Naročito je zanima ono, što pitam o materi Michelangela. Zašto pitam […]

Posle tih dijaloga, sa mojim učiteljem talijanskog jezika, ona mi, idućeg dana, donosi poziv na večeru, od svog oca, profesora della Cloetta. Dijalog o Michelangelu, kaže, pretvorićemo u trijalog. Ona je pričala ocu, šta ja sve kažem o Michelangelu, a on je onda izrazio želju, da me i lično upozna. […]