Jasan Pogled
Identitet pesničkog subjekta zbirke Lirika Itake uspostavlja se u stalnoj, eksplicitnoj i implicitnoj komunikaciji, identifikaciji te, konačno, polemici sa nizom istorijskih ličnosti i književnih figura: „sa Hristom, Mefistom i Don Huanom“, kako veli stih provokativne unutrašnje rime u pesmi „Portre“, sa Cezarom, Milošem i Markom, Danteom, Homerom i Njegošem, Dušanom, […]
Spisi Miloša Crnjanskog o Mikelanđelu u izdanju Nolita (Crnjanski 1981) predstavljaju složen ekfrastički pokušaj na više nivoa: pre svega reč je o Crnjanskom piscu-pesniku koji piše o Mikelanđelovom životu na način koji zaobilazi zvanične biografije renesansnog umetnika; u okviru tog svojevrsnog životopisa Crnjanski pisac-pesnik i Crnjanski-umetnik (jer Crnjanski kaže: „Hteo […]
Uvod Izvan svake pojavne uzročnosti po realističkoj mjeri prostora i vremena, slika je tvoračka gradnja koja svoje po vlastitim zakonitostima stvoreno biće projicira u daleko i tamno carstvo materije. Zato maštovno oživljavanje materije, njenih oblika, pokreta, stanja i preobražaja, isto je što i čovjekovo otkrivanje u sebi nepresušivih, ljudskih izvorišta […]
U posrednoj i zapretanoj vezi sa Crnjanskim, Raičkovićevi dnevnički stihovi se pojavljuju kao precizni – jer su gotovo prozni, isprekidani proznim rečenicama, rasuti – i u kamenu klesani tragovi osnovnog iskustva Nedavno je – na Kalemegdanu – postavljen spomenik Stevanu Raičkoviću: pesnikova kamena glava nalazi se preko puta pesničke biste […]
Ma koliko u prilog približavanju dve velike, ali vremenski odvojene, književne i pesničke figure – Crnjanskog i Sterije – govorilo njihovo prečansko poreklo, klasično obrazovanje, učešće u ratovima koji su za vojvođanske Srbe imali ujediniteljski karakter, izgnanstvo koje su iskusili, udeo koji su imali u oblikovanju srpske kulture, žanrovska raznovrsnost […]
Verovatno da je 1946. godine Miloš Crnjanski napisao roman o Londonu i to na engleskom jeziku s nazivom The Shoemaker’s London, ali ga nije mogao objaviti. Posle je Crnjanski različito govorio o tome zbog čega taj roman nije mogao štampati. U jednoj izjavi, na primer, on kaže: ”(. . .) […]
Zbog čega je o jednom beogradskom susretu velikog pisca sa publikom ostalo zapisano: „Kad je završio, doživeo je aplauz u kom je bilo nečeg stravičnog“ Nešto se događa u susretu naših osećanja sa silom koja je nepoznata: „Sala je bila prepuna, oko sedišta, gore i dole, stajali su mladi ljudi. […]
Prva stilska figura na koju pomislim kada pišem o parodijama Stanislava Vinavera jeste paradoks. Sama priroda parodije je paradoksalna. Ona je umetničko delo koje ograničava umetničku slobodu. Pisac parodije nalazi se u situaciji da stvara književno delo koje će postojati samo za sebe, a istovremeno biti neraskidivo vezano sa drugim […]
Izgleda da se zbilja po celom svetu dižu generacije onih koji su ratovali. Čitam, polako, njine stihove, koji ostavljaju ilustracije života i odlaze u zrak, u brda, u večne kolutove. […] Ovo su oni koji su mesecima ležali, zakopani po šumama jesenjim; koji su noću, klecajući, prolazili kraj prolećnih reka […]
Napisan gotovo pre jednog veka, Dnevnik o Čarnojeviću i dalje se ukazuje kao nadasve aktuelno štivo kako zbog same atmosfere ispripovedanog tako i zbog kompozicionih nelogičnosti koje su posledica potrage za izvornim rukopisom, ali i modernih tehnika pripovedanja koje avangarda aktivira. U prvom redu one se odnose na tretiranje realnosti […]