Oj svi­je­tla maj­ska, jun­ska i do­ži­vot­na, sra­mo­ti­ce… Ni­je­si ti vi­še ma­la. To ti ja sa­mo te­pam. Vo­lim hi­po­ko­ri­sti­ke. Kao sra­mot­ne pre­slač­ke. Kao smr­to­no­sne ko­la­či­će. Kao smla­če­ni ži­vot i vre­li stid, ve­li­ka i pre­ve­li­ka sra­mo­to, sra­mo­ti­ce lju­blje­na na­ša… Šta bih bez te­be, bez slat­kog nek­ta­ra, bez opoj­ne am­bro­zi­je, bez za­mam­nog ča­ra […]