1984 (7) – Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni [Tema: Orvel]

| March 18, 2015 | 0 Comments

v0_master

7

Ako uopšte ima nade, pisao je Vinston, ona je u prolima.

Ako uopšte ima nade, ona mora biti u prolima, jer se samo u tim uzmuvanim, zanemarenim masama, koje su sačinjavale 85 odsto stanovništva Okeanije, mogla proizvesti energija koja će razoriti Partiju. Partija se nije mogla oboriti iznutra. Njeni neprijatelji, ako je imala neprijatelja, nisu imali načina da se skupe, pa čak ne ni da jedan drugog prepoznaju. Čak i kad bi ono legendarno Bratstvo postojalo, što je bilo jedva moguće, bilo je nezamislivo da se njegovi pripadnici mogu skupljati u grupe veće od dvoje ili troje. Buntovništvo se izražavalo izrazom očiju, intonacijom glasa; u najboljem slučaju, nekom prošaputanom reči. Ali proli, ako bi samo kojim slučajem postali svesni svoje snage, ne bi imali potrebe da se kriju. Bilo bi dovoljno samo da se podignu i stresu, kao konj kad strese muve. Da hoće, mogli bi Partiju razneti u komade koliko sutra. Valjda im jednog dana mora doći na pamet da se dignu. Pa ipak…!

On se seti kako je jednom išao nekom ulicom prepunom sveta kad je najednom iz poprečne uličice malo ispred njega eksplodirao strahovit urlik stotina glasova — ženskih. To je bio zaglušan, gromoglasan krik besa i očajanja, duboko, glasno „O-o-o-o-o-o-o!” koje je odjekivalo kao zvuk zvona kad se odbija od zidova. Srce mu je podskočilo. Počelo je! pomislio je. Ulični neredi! Proli su se najzad podigli! Kad je stigao do mesta odakle se čula buka, video je samo gomilu od dve-tri stotine žena koje su se gurale oko pijačnih tezgi, sa tako tragičnim izrazima lica kao da su na brodu koji tone. No u tom trenutku opšti očaj se raspade na mnoštvo pojedinačnih svađa. Posredije bilo to što su se za jednom od tih tezgi prodavale plehane šerpe— bedna, krhka roba ali veoma tražena, jer je do kuhinjskog posuđa bilo teško doći. Sad se ispostavilo da je zalihe neočekivano nestalo. Pobednice u gužvi, izgurane i izgažene, pokušavale su da odmagle sa svojim šerpama dok su desetine ostalih žagorile oko tezge, optužujući prodavca da sprovodi protekciju i da negde u rezervi čuva još šerpi. U jednom trenutku se razleže nova eksplozija uzvika. Dve podbule žene, od kojih je jednoj kosa bila raščupana, bile su dohvatile jednu šerpu i otimale se za nju. Jedan trenutak su vukle svaka na svoju stranu, a zatim se drška odlomi. Vinston ih je posmatrao s gađenjem. A ipak je, samo za trenutak, u tom kriku iz svega nekoliko stotina grla zazvučala takva strašna snaga! Kako to da nikad ne viču tako zbog drugih, važnih stvari?

On napisa:

Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni.

Ova rečenica, pomisli on, kao da je prepisana iz nekog partijskog udžbenika. Razume se, Partija je tvrdila da je oslobodila prole ropstva. Pre Revolucije su ih kapitalisti besramno izrabljivali, gladovali su, bili bičevani, žene prisiljavane da rade u rudnicima (žene su u stvari još uvek radile u rudnicima), šestogodišnja deca prodavana da rade u fabrikama. No u isto vreme, držeći se principa dvomisli, Partija je učila da su proli po prirodi niža bića koja se primenom nekoliko jednostavnih pravila moraju držati u pokornosti, kao životinje. U stvari se o prolima znalo veoma malo. Nije bilo ni potrebno znati mnogo. Sve dok su radili i razmnožavali se, ostale njihove aktivnosti su bile nevažne. Ostavljeni samima sebi, kao stoka puštena na argentinske ravnice, oni su se bili vratili načinu života koji kao da im je bio urođen, kao da je preostao od iskoni. Rađali su se, rasli na ulici, u dvanaestoj godini počinjali da rade, prolazili kroz kratak procvat lepote i seksualne želje, venčavali se u dvadesetoj, postajali sredovečni u tridesetoj, umirali najčešće u šezdesetoj. Težak fizički rad, briga o kući i deci, sitne svađe sa susedima, filmovi, fudbal, pivo i, iznad svega, kocka, ispunjavali su njihov duhovni horizont. Držati ih pod kontrolom nije bilo teško. Među njima se uvek kretalo nekoliko agenata Policije misli, šireći lažne glasine i likvidirajući ono malo pojedinaca za koje se smatralo da mogu postati opasni; ali nije bilo ni pokušaja da se zadoje ideologijom Partije.

Nije bilo poželjno da proli imaju čvrste političke poglede. Od njih se tražio jedino izvestan primitivni patriotizam na koji se moglo osloniti kad god bi zatrebalo privoleti ih na duže radno vreme ili smanjena sledovanja. Čak i kad su postajali nezadovoljni, kao što se koji put dešavalo, njihovo nezadovoljstvo nije vodilo nikuda jer su ga, nemajući opštih predstava, mogli usred srediti samo na sitne pojedinačne trzavice. Veća zla po pravilu nisu primećivali. Znatna većina prola čak nije ni imala telekran u kući. Čak se i obična policija retko mešala u njihove poslove. U Londonu je bilo neverovatno mnogo kriminala; postojao je ceo jedan podzemni svet lopova, razbojnika, prostitutki, prodavaca droga i varalica svih vrsta; no sve je to bilo nevažno jer se dešavalo samo među prolima. U pitanjima morala bilo im je dozvoljeno da se drže običaja svojih predaka.

Seksualni puritanizam Partije nije im bio nametan. Promiskuitet se nije kažnjavao, razvod je bio dopušten. Što se toga tiče, bila bi dozvoljena i religija da su proli pokazali bilo kakav znak potrebe ili želje za njom. Bili su ispod svake sumnje. Kao što je govorila partijska parola: „Proli i životinje su slobodni.”

Vinston pođe rukom naniže i oprezno se počeša po otečenoj veni. Bila ga je ponovo zasvrbela. Ono na šta se čovek redovno vraćao bila je nemogućnost da se sazna kakav je zaista bio život pre Revolucije. On izvadi iz fioke udžbenik istorije za decu, koji je bio uzajmio od gospode Parsons, i poče odatle da prepisuje jedan pasus u svoj dnevnik:

U prošlosti, pre naše slavne Revolucije, London nije bio ovaj lepi grad koji danas poznajemo. On je tada bio mračno, prljavo, bedno mesto gde gotovo niko nije imao dovoljno da jede i gde je stotine hiljada siromašnih ljudi živelo bez obuće na nogama, pa čak bez krova nad glavom. Deca vaših godina morala su da rade dvanaest časova dnevno za svirepe gospodare koji su ih tukli bičevima ako nisu radila dovoljno brzo i hranili ih samo mrvama ustajalog hleba i vodom. Ali usred ove strašne bede postojalo je samo nekoliko velikih i lepih kuća gde su živeli bogataši koji su imali i po trideset slugu. Bogataši su se zvali kapitalisti. To su bili debeli, ružni ljudi zlobnih lica, kao ovaj naslikan na sledećoj strani. Na slici se vidi da je odeven u dug crn kaput koji se zvao frak, i sjajan šešir neobičnog izgleda, nalik na sulundar, koji se zvao cilindar. To je bila uniforma kapitalista, i niko je drugi nije smeo nositi. Kapitalisti su posedovali sve na svetu, a svi ostali su bili njihove sluge. Oni su posedovali svu zemlju, sve kuće, sve fabrike, sav novac. Ako ih neko nije slušao, oni su ga mogli baciti u zatvor ili mu oduzeti posao te bi umro od gladi. Kad bi govorio sa kapitalistom, običan čovek je morao da se ulaguje i klanja pred njim, da skida kapu i da mu se obraća sa „gospodine”. Poglavar svih kapitalista zvao se kralj. On…

Ali Vinston je već znao šta dalje stoji u katalogu. Biskupi u talarima, sudije u hermelinskim ogrtačima, sramni stub, akcije, mlin koji pokreću robovi, „mačka sa devet repova”, gradonačelnikov banket, i običaj da se papa celiva u prst na nozi. Zatim nešto zvano jus primae noctis, o čemu verovatno dečji udžbenici ne govore. To je bio zakon po kome je svaki kapitalista imao pravo da spava sa svakom ženom zaposlenom u ovoj ili onoj njegovoj fabrici.

Kako saznati koliko je od svega toga laž? Možda i jeste istina da običan čovek sada živi bolje nego pre Revolucije. Jedino svedočanstvo nasuprot toj tvrdnji bio je nemi protest u kostima, instinktivno osećanje da su uslovi pod kojima se živi neizdržljivi i da su nekad morali biti drukčiji. U glavi mu sinu da istinska karakteristika savremenog života nije svirepost i nesigurnost, no jednostavno golotinja, zaparloženost, ravnodušnost. Život, ako bi se čovek osvrnuo oko sebe, nije imao sličnosti ne samo sa lažima koje su kuljale s telekrana nego ni sa idealima koje je Partija težila da dostigne. Velike oblasti tog života, čak i za članove Partije, bile su neutralne i nepolitičke: otaljavati mučne poslove, boriti se za mesto u podzemnoj železnici, krpiti čarape, iskamčiti tabletu saharina, sačuvati polovinu cigarete. Ideal koji je Partija sebi postavila bio je nešto ogromno, stravično i sjajno— svet betona i čelika, čudovišnih mašina i zastrašujućih oružja— narod ratnika i fanatika maršira u savršenom jedinstvu a svi misle iste misli, izvikuju iste parole, neprekidno, rade, bore se, trijumfuju, progone— trista miliona ljudi, i svi sa istim licem. Stvarnost su bili rastočeni, zaparloženi gradovi gde su se nedohranjeni ljudi vukli gore-dole u cipelama koje propuštaju, u pokrpljenim kućama iz devetnaestog veka koje su uvek smrdele na kupus i pokvarene klozete. Prikaza mu se slika Londona, ogromnog i ruševnog, grada miliona kanti za Đubre; u nju je bila upletena i slika gospođe Parsons, žene izborana lica i raskuštrane kose koja bespomoćno petlja oko zapušene cevi na sudoperu.

Vinston ponovo počeša zglob na nozi. Danju i noću, telekran je tukao po ušima statističkim podacima koji su dokazivali da ljudi danas imaju više hrane, više odeće, bolje kuće, bolju razonodu— da žive duže, da imaju kraće radno vreme, da su veći, zdraviji, jači, srećniji, inteligentniji, obrazovaniji nego ljudi koji su živeli pre pedeset godina. Od toga se nijedna reč nije mogla ni pobiti ni dokazati. Partija je, na primer, tvrdila da je 40 odsto prola pismeno, u poređenju sa svega 15 odsto pre Revolucije. Partija je tvrdila da je stopa smrtnosti kod dece svega sto šezdeset na hiljadu, a da je pre Revolucije iznosila tri stotine— i tako dalje, i tako dalje. To je ličilo na rešavanje problema sa dve nepoznate, pri čemu je data samo jedna jednačina. Bilo je lako moguće da je doslovno svaka reč u udžbenicima istorije, čak i ono što se prihvatalo bez pitanja, čista fantazija.

Zakoni kao što su jus primae noctis, bića kao što su kapitalisti i delovi odeće kao što je cilindar mogli su i ne postojati; on nije imao načina da to utvrdi. Sve se topilo i maglilo. Prošlost je bila izbrisana, čin brisanja zaboravljen, i laž je postala istina. On je samo jednom u životu posedovao— i to posle događaja, to je bilo važno— konkretan, nepobitan dokaz o jednom činu falsifikata. Držao ga je u ruci celih trideset sekundi. To se desilo negde 1973. — bilo kako bilo, negde u vreme kad su se on i Ketrin rastali. No onaj datum koji je važan u celoj stvari prethodio je tome kojih sedam ili osam godina.

Početak priče je u stvari padao u sredinu šezdesetih godina, u period velikih čistki u kojima su prvobitni vođi Revolucije bili likvidirani jednom zauvek. U 1970. od svih njih ostao je jedino Veliki Brat. Svi ostali su dotle već bili raskrinkani kao izdajnici i kontrarevolucionari. Goldštajn je bio u bekstvu i krio se neznano gde; što se tiče ostalih, nekolicina je prosto nestala, dok je većina bila pogubljena posle spektakularnih procesa na kojima su priznali sve svoje zločine. Među onima koji su najduže ostali u životu bila su trojica vođa po imenu Džons, Aronson i Raterford. Oni su bili uhapšeni po svemu sudeći 1965. godine. Kao što se često dešavalo, prvo su nestali, i godinu dana ili nešto duže nije se znalo jesu li živi ili ne, a zatim najednom izvedeni pred javnost da optuže sami sebe na uobičajeni način. Priznali su špijuniranje u korist neprijatelja (neprijatelj je i tada bila Evroazija), proneveru državnih sredstava, ubistvo raznih partijskih funkcionera, intrige protiv Velikog Brata koje su datirale iz vremena mnogo pre Revolucije i sabotaže koje su prouzrokovale smrt stotina hiljada ljudi. Pošto su to priznali, bili su pomilovani, vraćeni u Partiju i postavljeni na položaje koji su u stvari bili sinekure, ali su izgledali kao važne funkcije. Sva trojica su u Tajmsu objavila duge, pokajničke članke u kojima su analizirali razloge za svoju izdaju i obećavali da će se popraviti.

Neko vreme pošto su bili pušteni na slobodu, Vinston ih je svu trojicu video u kafani Pod kestenom. Sećao se strave i opčinjenosti koju je osećao posmatrajući ih krajičkom oka. Oni su bili mnogo stariji od njega, ostaci jednog davnog sveta, gotovo poslednje velike figure preostale iz herojskih ranih dana Partije. Iz njih je još uvek, jedva primetno, izbijala čar ilegalne i borbe i građanskog rata.

Vinston je imao osećanje, mada su činjenice i datumi već u to doba počeli da se zamagljuju, da je za njih čuo godinama pre Velikog Brata. No oni su sad bili i van zakona, neprijatelji, nedodirljivi, neopozivo osudeni na konačan nestanak za godinu ili dve. Ko bi jednom pao šaka Policiji misli na kraju se nikad ne bi izvukao. Oni su bili leševi koji čekaju da budu ponovo poslati u grob. Svi stolovi oko njihovog bili su prazni. Nije bilo pametno čak ni biti viđen u blizini takvih ljudi. Oni su sedeli u tišini nad čašama džina začinjenog karanfilićem, što je bio specijalitet kafane. Od sve trojice, Vinstona je najviše impresionirao Raterford. On je nekad bio čuveni karikaturista, čije su brutalne karikature doprinosile potpaljivanju javnog mnenja pre i za vreme Revolucije. Čak su se i sada u Tajmsu pojavljivale, u dugim razmacima, njegove karikature. One su sad bile samo imitacija njegovog ranijeg stila, čudnovato beživotne i neubedljive. Uvek su u pitanju bile stare teme, podgrejane za novu priliku— siromašne stambene četvrti, izgladnela deca, ulične borbe, kapitalisti u cilindrima— kapitalisti su se izgleda čak i na barikadama držali svojih cilindara— beskrajan, beznadežan napor za vraćanjem u prošlost.

On je bio ogromnog rasta, sa grivom masne sede kose, buhavim licem i debelim, crnačkim usnama. U svoje vreme je morao biti izvanredno snažan; sad je njegovo ogromno telo bilo opušteno, povijeno, podbulo, rasklimano na sve strane. Činilo se da se na očigled slama, kao planina koja se raspada.

Bilo je petnaest časova; samotno doba dana. Vinston se više nije sećao kako se u to doba zadesio u kafani. Ona je bila gotovo prazna. Iz telekrana se cedila muzika metalnog zvuka. Njih trojica su sedeli u svom uglu skoro nepokretno, ne govoreći ni reči. Nepozvan, kelner im donese novu turu džina. Na stolu pored njih bila je šahovska tabla; figure su bile nameštene, ali niko nije počinjao igru. A zatim se, za kojih pola minuta, nešto desi sa telekranima. Melodija koju su svirali promeni se; promeni se čak i ton: u njemu se pojavi— ali to je bilo teško opisati. Bila se pojavila jedna čudna, škripava, reska, podrugljiva, nota; Vinston ju je u sebi nazivao žutom notom. A onda na telekranu zapeva neki glas:

Pod kestenom senke duge
Prodadosmo jedno drugo,
Jedno drugo bez kapare
Prodadosmo za dve pare.

Njih trojica se i ne pomakoše. No kad je još jednom bacio pogled na Raterfordovo ružno lice, Vinston vide da su mu oči pune suza. I prvi put primeti, s nekom unutrašnjom drhtavicom, ne znajući čak ni zbog čega je uzdrhtao, da je i Aronsonu i Raterfordu nos bio slomljen.

Nešto kasnije sva trojica su bili ponovo uhapšeni. Ispostavilo se da su od samog trenutka kad su prvi put pušteni počeli kovati nove zavere. Na drugom procesu ponovo su priznali sve stare zločine, i još ceo spisak novih. Posle toga su bili pogubljeni, a njihova sudbina zabeležena u istorijat Partije kao opomena budućim generacijama. Nekih pet godina posle toga, 1973, Vinston je razvijao svežanj dokumenata koji mu je upravo bio pao iz pneumatične cevi na sto i naišao na komad papira koji je očigledno bio ubačen među ostale pa zaboravljen. U trenutku kad ga je poravnao, on shvati njegov značaj. To je bila polovina jedne strane Tajmsa starog nekih deset godina— gornja polovina strane, na kojoj se nalazio datum— na kojoj je bila fotografija grupe delegata na nekom partijskom kongresu uNjujorku. U sredini grupe stajali su Džons, Aronson i Raterford.

Greške nije moglo biti; u svakom slučaju, u legendi ispod fotografije bila su njihova imena.

Značaj fotografije bio je u tome što su na oba procesa sva trojica priznala da su tog dana bili na evroazijskom tlu. Bili su odleteli, sa nekog tajnog aerodroma u Kanadi, na mesto sastanka koje je bilo negde u Sibiru i sastali se sa članovima generalštaba evroazijske armije, kojima su odali važne vojne tajne. Vinstonu se taj datum zadržao u sećanju, jer je tog dana bio Ivanjdan; no cela ta priča svakako je bila zabeležena na bezbroj mesta. Zaključiti se moglo samo jedno: sva priznanja su bila laž.

Razume se, tako nešto nije samo za sebe predstavljalo neko otkriće. Vinston čak ni u to vreme nije verovao da su ljudi likvidirani u čistkama zaista počinili sve zločine za koje su bili optuženi. Ali fotografija je predstavljala konkretan dokaz, ona je bila deo ukinute prošlosti, kao fosil koji, pronađen u nepredviđenom sloju, obara geološku teoriju. Ona je bila dovoljna da razbije Partiju u atome, kad bi se samo nekako mogla objaviti i njeno značenje razglasiti.

Nastavio je rad i ne zastavši. Čim je video šta je na fotografiji i kakvo joj je značenje, pokrio je listom papira. Ona se na sreću, kad ju je odvio, sa telekrana videla naopačke.

Zatim je stavio blok za beleške na koleno i gurnuo stolicu unazad, da bi se što je moguće više odmakao od telekrana. Ne pokazivati ništa na licu nije bilo teško; s izvesnim naporom moglo se kontrolisati čak i disanje, ali kucanje srca se nije moglo regulisati, a telekran je bio taman dovoljno osetljiv da uhvati otkucaje. Pustio je da prođe, kako je ocenio, deset minuta, celo vreme mučen strahom da će ga neka slučajnost— na primer, dašak promaje preko stola— odati. Zatim je, fotografiju, ne otkrivajući je, ubacio u rupu za pamćenje, zajedno sa još nekim nepotrebnim papirima. Ona se tamo za nepun minut pretvorila u pepeo.

To se desilo pre deset-jedanaest godina. Danas bi verovatno tu fotografiju sačuvao. Čudio se što mu se čini da to što ju je držao u ruci nešto menja stvar čak i sad kad su i fotografija i snimljeni događaj bili samo sećanje. Je li moć Partije nad prošlošću slabija, upita se on, zato što je jedan dokaz koji više ne postoji nekad postojao?

No ta fotografija, čak i kad bi je bilo moguće uskrsnuti iz pepela, danas više ne bi predstavljala nikakav dokaz. U vreme kad ju je pronašao, Okeanija više nije bila u ratu sa Evroazijom, tako da je Istazija bila ta kojoj su ona tri mrtva čoveka izdala svoju zemlju. Kasnije je bilo novih optužbi— dve, tri, više se nije sećao koliko. Lako je moguće bilo da su priznanja bila prerađivana i prerađivana sve dok prvobitni datumi i činjenice nisu izgubili svaki značaj. Prošlost nije samo jedanput menjana nego neprestano. Najviše ga je mučilo, na neki košmaran način, to što nikad nije jasno shvatio čemu taj ogromni sistem obmane. Neposredne prednosti koje da je falsifikovanje prošlosti bile su očigledne, ali krajnji motiv je bio nedokučiv. On ponovo uze pero i napisa:

Jasno mi je KAKO; nije mi jasno ZAŠTO.

Zapita se, kao što se mnogo puta pre toga pitao, da nije on sam lud. Možda biti lud znači samo biti u manjini koja se sastoji od samo jednog čoveka. Nekad je znak ludila bilo verovanje da se zemlja okreće oko sunca; danas je to verovanje da je prošlost neizmenjiva. Možda je on jedini koji to veruje; ako je jedini, onda je lud. No pomisao da je lud nije ga mnogo uznemiravala; užasno je bilo to što je isto tako mogao i ne biti u pravu.

On uze u ruke udžbenik istorije i pogleda sliku Velikog Brata koja je zauzimala celu prvu stranu. Hipnotičke oči zagledaše se u njegove. Ljudi su živeli ceo život pod pritiskom neke ogromne sile— nečega što prodire u unutrašnjost lobanje, tuče po mozgu, strahom isteruje verovanja, navodi čoveka maltene da poriče svedočanstvo svojih čula. Na kraju će Partija objaviti da su dva i dva pet. Bilo je neizbežno da pre ili posle iznese tu tvrdnju: to je zahtevala logika njenog položaja. Njena filozofija je prećutno poricala ne samo vrednost iskustva nego i samo postojanje spoljne stvarnosti. Zdrav razum bio je jeres nad jeresima.

Međutim, nije poražavalo to što se za drukčije mišljenje kažnjavalo smrću; poražavala je pomisao da je Partija možda ipak u pravu. Jer, najzad, otkud znamo da su dva i dva zaista četiri? Ili da Zemljina teža zaista dejstvuje? Ili da je prošlost neizmenljiva? Ako i prošlost i spoljni svet postoje samo u svesti a svest je podložna kontroli— šta onda?

Ne! Hrabrost mu skoči sama od sebe. Pred oči mu iziđe, nedozvano nikakvom neposrednom asocijacijom, O’Brajenovo lice. Bio je sigurniji nego ikad da je O’Brajen na njegovoj strani. Dnevnik je bio za O’Brajena — upućen O’Brajenu; kao beskrajno pismo koje niko neće pročitati, ali koje je adresirano na jednu određenu osobu i iz te činjenice dobija svoju boju.

Partija nalaže da se svedočanstvo očiju i ušiju mora odbaciti. To je njena konačna, najsuštinskija naredba. Vinstonu se srce steže od pomisli na ogromnu silu podignutu na njega, na lakoću s kojom bi ga svaki partijski intelektualac pobedio u debati, na suptilne argumente koje on ne bi mogao da shvati, a kamoli da na njih odgovori. A ipak je u pravu! Oni greše, a u pravu je on. Mora se braniti sve što je očigledno, što je glupo, što je istinito. Očigledne istine su istinite, toga se pridržavaj! Stvarni svet postoji, njegovi se zakoni ne menjaju.

Kamenje je tvrdo, voda je mokra, predmeti koji nisu poduprti padaju prema središtu zemlje. S osećanjem da se obraća O’Brajenu, i, u isto vreme, da iznosi važan aksiom, on napisa:

Sloboda, to je sloboda reći da su dva i dva četiri. Ako je to dato, sve ostalo dolazi samo po sebi.

Džordž Orvel

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

1984 (7) – Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni [Tema: Orvel]

by admin time to read: 16 min
0